Menu
RSS

ИСТОРИЈА И МЕДИЈИ КАО ОРУЖЈЕ У САД

podeljenaamerikaПОЛ КРЕЈГ РОБЕРТС

Тешко је избећи закључак да је Америка осуђена на мржњу, како унутрању, тако и спољну

У САД чињенице, које су важан елемент истине, нису важне. Нису важне у медијима, политици, на универзитетима, у историјским објашњењима или судницама. Верзија о колапсу три зграде Светског трговинског центра која није заснована на чињеницама нуди се као званично објашњење. Чињенице су политизоване, емоционализоване, употребљене као оружје или просто игнорисане. Као што је показао Дејвид Ирвинг, англо-америчка историја о Другом светском рату највећим делом је романтизована, као и историја Грађанског рата, што су показали Томас Дилорензо и други. Наравно, романтизоване су из победничког угла. Због емотивне сврхе тих историјаа, све непожељне чињенице проглашене су неприхватљивим и игнорисане.

Писање истине неће вас прославити као аутора. Само мали проценат читалаца заинтересован је за истину. Већина жели да потврди своје предрасуде, до којих су дошли испирањем мозга. Желе да прочитају оно у шта већ верују; то их теши и умирује. Кад се супротставите њиховом незнању, постану бесни. Можете се остварити као писац тако што ћете одабрати групу и пружити јој оно што жели. Тржиште је увек отворено за романтичне новеле и митологизовану историју. На интеренту су успешни они сајтови који подржавају ставове једне или друге идеологије, односно једне или друге интересне групе. Једино правило успеха је да истину прилагодите веровању одређене групе читалаца.

Имајте ово на уму кад ускоро у септембру будете примили мој квартални позив на подршку овом вебсајту. Нема их много оваквих. Сајт не представља ниједну интересну групу, идеологију, шовинистичку или етничку групу нити служи било коме осим истини. То не значи да је овај сајт отпоран на грешке, већ да је његов циљ тражење истине.

НАПАДИ НА НЕЈШН И ОЛИВЕРА СТОУНА
Карл Маркс је тврдио да постоје само класне истине. Данас имамо велику разноликост истина: истине феминисткиња, истине црначког и хиспано становништва, хомосексуалаца, транссексуалаца, истине спољнополитичке заједнице, које служе војно-безбедносном комплексу, истине неокона, истине Један одсто, који контролише економију, и економиста који им служе, истине „белих супремациониста“, што је термин који њихови противници сматрају истинитим. Можете допунити листу. Истина о овим „истинама“ је да су оне у служби група које их испољавају. Стварна истина ништа не значи онима који пропагирају „истине“.

То је горко сазнање ако се не сврставате са нечијом истином или истином неке групе. Чак ни познати режисер Оливер Стон није имун. Недавно је изразио фрустрацију false-flag ратом против Русије“. Нема сумње да је Стоун фрустриран због тога што крајње неуки медији ниподаштавају и оптужују његов документарац о Путину, направљен на основу великог броја сати проведених у разговору са руским председником током више од две године. Стоун се нашао на удару јер нам је открио трачак истине уместо да демонизује Путина и Русију и тако потврди званични наратив.

Организација Обавештајни ветерани за здрав разум објавила је извештај који је у потпуности уништио лажне оптужбе против Трампа и руског хаковања америчких председничких избора. Нејшн (The Nation) је објавио непристрасан чланак о том извештају и био нападнут од аутора, сарадника и читалаца због објављивања информације која слаби случај који либерално-прогресивна левица у сарадњи са војно-безбедносним комплексом гради против Трампа. Читалаштво је сматрало да магазин неима обавезу према истини, већ према мисији протеривања Трампа из кабинета. Уредник наводно размишља да повуче чланак.

stounputinДакле, овде имамо напад на Оливера Стоуна – који нагиње ка левици – и на левичарски магазин Нејшн јер су објавили информацију која није у складу са „истином“ у служби либерално-прогресивне левице и њеног савезника војно-безбедносног комплекса. Кад се земља нађе у ситуацији да у њој нема истине осим оних које су у служби специфичних група, онда је та земља толико подељена да јој нема спаса. „Несложна кућа не може опстати“. Бели лидери либерално-прогресивне левице као предводници разорне политике идентитета имају мало или нимало разумевања за то куда се креће покрет који мисле да предводе. У овом тренутку мржња је усмерена на „алтернативну десницу“, која је постала „белачко-националистичка“, а онда и „белачко-супремационистичка“. Ове „беле супрематисте“ представљају статуе војника и генерала Конфедерације. Где год – дуж целог Југа – локалне власти одбијају да их уклоне, банде полуделих разбојника опијене мржњом покушавају да их униште. Неко богат у Њу Орлеансу потрпао је те разбојнике у аутобусе – на којима су били плакати са мотивима комунистичке заставе – како би их искористио за супротстављање локалцима, који су протестовали против гурања своје историје у орвелијанску меморијску рупу.

РАСТУЋА ЛИСТА ЗАБРАЊЕНИХ РЕЧИ
Шта ће се дестити кад више не буде ниједног споменика? Ка чему ће се онда усмерити мржња? Једном кад небелачко становништво научите да мрзи белце, више ни самомрзећи белци неће бити сигурни. Како они који су научени да мрзе могу разликовати доброг од лошег белца? Не могу и неће. По дефиницији политике идентитета, белци – за сада хетеросексуални мушкарци – су угњетачи, а сви други су њихове жртве. Апсурдност овог концепта је очигледна, али то не може ни најмање да га затресе у темељу.

Бели хетеросексуални мушкарци су једини који не уживају привилегију квота. Они и само они могу бити стављени на крај листе приликом пријема на факултете, при запошљавању и на пословним промоцијама. Само њихов говор се ограничава. Они и само они могу бити отпуштени због коришћења „полно специфичних термина“, расно специфичних термина, због ненамерне увреде неког члана привилеговане групе коришћењем неке речи која више није дозвољена. Могу бити називани свакојаким именима (расистима, мизогинистима итд.) и нико због тога неће бити кажњен.

Недавно ми је професор пословне школе на једном великом универзитету рекао да је искористио реч „девојке“ у дискусији о маркетингу. Млађа жена се увредила. Због тога је добио рибање од декана. Други професор ми је рекао да на његовом универзитету постоји растућа листа забрањених речи. Није јасно да ли је листа званична или незванична, али професори једноставно покушавају да се придржавају правила политике идентитета и да избегавају речи због којих би могли бити отпуштени. Њих двојица ми кажу да моћ данас лежи свуда осим у рукама белих мушкараца, који су истински угрожена класа.

sarlotvil01Годинама се пише о сужавању поља слободног говора у САД. Сваки говор који вређа било кога осим белих мушкараца може се ограничити кажњавањем. Недавно је Џон Вајтхед, уставни адвокат који председава Рутерфордовим институтом, написао да је данас опасно бранити право на слободан говор. Позивање на Први амандман довољно је да добијете отказ или претње насиљем. Рон Унц истиче да сваки вебсајт којем се може налепити етикета „контроверзног“ може бити уклоњен од стране интернет компанија и Пејпала. Просто вам искључењем услуге укину слободу говора.

Мора да је тешко држати предавања о неким темама као што је рецимо „грађански рат“. Како је могуће изнети стварне чињенице? На пример, да се деценијама пре инвазије Уније на Конфедерацију, политички конфликт између Севера и Југа водио око царина, а не око робовласништва.

РАТ ЈЕ ИЗБИО ЗБОГ ЦАРИНА, А НЕ РОБОВА
Борба за то које нове државе су настале на бившим „индијанским“ територијама ће бити „робовласничке“, а које „слободне“ била је борба за одржање равнотеже у Конгресу како бујајући Север не би могао да наметне свој царински режим. Два дана пре Линколновог инаугуративног говора потписан је закон о јединственој царинској тарифи. Како би навео Југ да прихвати тарифу и остане у Унији (или се у њу врати, јер су се неке јужњачке државе већ биле отцепиле), Конгрес је истог дана усвојио Корвинов амандман, који је уставом заштитио право на робовласништво. Амандман је забрањивао федералној влади да укине робовласнички систем.

Два дана касније, у инаугурационм говору, који је звучао као обраћање Југу, Линколн је рекао: „Немам намеру да се директно или индиректно мешам у институцију робовласништва у државама где она постоји. Сматрам да немам законско право нити сам склон да то урадим“.

Линколнов спор са Југом није имао везе са робовласништвом или Актом о одбеглим робовима (Fugitive Slave Act је споразумни компромис Севера и Југа из 1850, који је обавезивао званичнике и грађане северних држава да одбегле робове у случају хватања морају вратити њиховим господарима; прим. прев.). Линколн није прихватио сецесију и намеравао је да настави са прикупљањем тада већ законски прописаних тарифа. Према Уставу, одлука о робовласништву била је у надлежности држава, али Устав је давао федералној влади право на наплату тарифа. Линколн је рекао да „нема потребе да због прикупљања тарифа дође до крвопролића или насиља“. Навео је да ће користити овлашћења владе само „за прикупљање царина и дажбина“, и да „неће бити инвазије нити коришћења силе против или између становништва било где“.

Ту Линколн, „Велики еманципатор“, говори Југу да могу задржати робовласнички систем уколико плате царине и дажбине на увозне производе. Колико црних студената и белаца чији су мозгови испрани политиком идентитета намерава да седи и слуша такве приче, без жустрог протестовања против расистичког професора који оправдава бели супрематизам и робовласништво?

linkolnДакле, шта се догађа са историјом кад не можете да је предајете онаквом каква јесте, већ морате да је прилагодите предрасудама које је формирала политика идентитета? Наравно, далеко од тога да је такозвани „грађански рат“ једини пример. У свом документу о сецесији Јужна Каролина је утврдила да је неколико северних држава прекршило Члан 4 устава САД. То је тачно. Међутим, исто тако је тачно да јужне државе нису намеравале да се придржавају осмог одељка Члана 1, који наводи да „Конгрес има моћ да утврђује и прикупља порез, тарифе, дажбине и акцизе“. Дакле, ни Југ није био невин по питању поштовања устава јер је одбацио царинске тарифе.

НЕМА НИЧЕГ ОСИМ МРЖЊЕ
Пре него што је историја политизована, историчари су разумели да је Север намеравао да југ сноси трошкове развоја његове индустрије и производње. Пољопривредни Југ је преферирао јефтинију робу из Енглеске. Схватали су да би увођење тарифа на британску робу довело до тога да цене увозних производа порасту изнад цена ионако скупе робе са Севера, што би смањило животни стандард на Југу у интересу повећања животног стандарда на Северу. Конфликт је у потпуности имао економски карактер и ни на који начин није био повезан са робовласништвом, које је такође постојало и на Северу. Неке северне државе су заправо у својим уставним документима имале „право изузећа“ и антиимиграционе одредбе које су забрањивале усељавање црначком становништву.

Ако је ослобађање робова било важно Северу, а избегавање такси Југу, лако је замислити могуће компромисе. На пример, Север је могао пристати да гради фабрике на Југу. Кад би Југ постао индустријализован, нови центри богаства би никли независно од пољопривредних плантажа, на којима се производио памук за извоз. Радничка снага би се прилагодила економији, а робовласништво би еволуирало у слободан радни однос.

Нажалост, било је превише врућих глава, баш као и данас.

На америчком хоризонту нема ничег осим мржње. Где год се осврнете у Америци видите само мржњу. Мрзи се Путин. Мрзи се Русија. Мрзе се муслимани. Мрзи се Венецуела. Мрзи се Асад. Мрзи се Иран. Мрзи се Џулијан Асанж. Мрзи се Едвард Сноуден. Мрзе се бели хетеросексуални мушкарци. Мрзе се споменици Конфедерације. Мрзе се они који говоре истину. Мрзе се „теортетичари завере“. Нико не може да побегне од мржње.

Шире се мрзилачке групе, посебно унутар либерално-прогресивне левице. На пример, група Грађанска акција (RootsAction) открила је да Роберт Е. Ли има статуу на Капитолу и захтева од свих добрих људи да затраже њено уклањање. Не знам да ли је незнање које та група показује стварно или је део плана њихових донатора, али је очигледно да се Грађанска акција ослања на неукост јавности како би добила повратну реакцију какву очекује. Док су САД имале образоване грађане, сви су разумели да је уложен велики напор у помирење Севера и Југа и да до тог помирења не би могло доћи хушкањем на мржњу какво данас испољавају Грађанска акција и већина активистичких група и вебсајтова либерално-прогресивне левице.

Данас је наша земља много подељенија него што је била 1860. Политика је научила Американце да мрзе једни друге, али без обзира на то ционистички неоконзервативци нас уверавају да смо „незамењив и изузетан народ“. Нама, као тотално завађеној нацији, говори се да имамо право да управљамо светом и бомбама враћамо у камено доба сваку земљу која се не повинује нашој вољи.

Због тога свет мрзи Америку. Вашингтон је изрекао превише лажи о другим земљама, које је користио да би их уништио. Ирак, Либија, Јемен, Авганистан, Сомалија и велики делови Сирије и Пакистана су у рушевинама. Вашингтон, ипак, намерава са тим да настави, а тренутно је на нишану Венецуела.

Изјава председника Венецуеле Уга Чавеса (са говорнице УН) од пре 11 година имала је доста одјека међу многим народима: „Јуче је на овом подијуму стајао сам Сотона (Буш), причајући као да он поседује свет. Још увек се осећа сумпор“.

antitramp01Тешко је избећи закључак да је Америка осуђена на мржњу, како унутрању, тако и спољну.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

Блог П. К. Робертса

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.