Menu
RSS

КОЛИКО ЈЕ ВАЖНА ТРАМПОВА ЛИЧНОСТ ЗА СУДБИНУ АМЕРИКЕ

trampbesanЏОЗЕФ НАЈ

Ако Трамп избегне велике ратове и не буде реизабран, његову еру би могли посматрати као занимљиву тачку на кривуљи америчке историје

САД никада нису имале председника попут Доналда Трампа. Нарцистичком личношћу, кратким опсегом пажње и одсуством искуства у међународним односима, он спољну политику воли да води слоганима, а не придржавањем стратегије. Неки председници, попут Ричарда Никсона, имали су сличне персоналне несавршености и друштвене предрасуде, али Никсон је неговао стратешки поглед на спољну политику. Други, попут Линдона Џонсона, били су велики егоисти, али су поседовали велико политичко умеће у раду са Конгресом и другим лидерима.

Хоће ли будући историчари гледати на Трампову еру као на привремено одступање или као на велику тачку преокрета за америчку улогу у свету? Новинари имају обичај да се превише фокусирају на личне особине лидера, јер то продаје новине. Насупрот томе, социолози обично нуде шире структурне теорије о економском расту и географској локацији који чине да историја делује неизбежном.

Једном сам написао књигу којом сам покушао да тестирам важност лидера фокусирајуће се на проучавање тренутака који су били преломни за стварање једновековне „америчке ере“, спекулишући шта би могло да се догоди да је у председничкој фотељи уместо самог председника седео његов најизгледнији конкурент. Да ли би структурне силе довеле до исте ере америчког глобалног лидерства да су САД предводили други председници?

ДА ЛИ БИ СА ДРУГИМ ПРЕДСЕДНИЦИМА СУДБИНА САД БИЛА ДРУГАЧИЈА?
Почетком 20. века Теодор Рузвелт био је активан лидер, али је углавном имао утицаја само на тајминг. Економски раст и географија били су моћне детерминанте. Вудро Вилсон је прекршио америчку хемисферску традицију слањем војске да се бори у Европи, али је већу разлику направио у моралном потенцирању америчке изузетности приликом оправдавања – и заправо контрапродуктивног тврдоглавог инсистирања – учешћа у Лиги народа по принципу „све или ништа“.

Што се тиче Френклина Рузвелта, у најмању руку је дискутабилно да ли би нас структурне силе увукле у Други светски рат да је на његовом месту био конзервативни изолациониста. Јасно је да су Рузвелтово формулисање претње коју је представљао Хитлер и његове припреме да се искористи догађај попут Перл Харбора били кључни фактори.

Постратна структурна биполарност између САД и Совјетског Савеза поставила је оквир за Хладни рат. Међутим, мандат Хенрија Воласа (који би се догодио да Рузвелт на његово потпредседничко место 1944. године није поставио Харија Трумана) би можда изменио стил америчког одговора. Слично томе, председнички мандати Роберта Тафта или Дагласа Мекартура можда би пореметили релативно глатку консолидацију система обуздавања који је успоставио Двајт Ајзенхауер.

Крајем 20. века, структурне силе глобалних економских промена изазвале су ерозију совјетске суперсиле, а реформски напори Михаила Горбачова само су убрзали колапс Совјетског Савеза. Ипак, улагање у војску и преговарачка мудрост Роналда Регана, скупа са вештим управљањем крајем Хладог рата Џорџа Х. В. Буша, били су важни за крајњи исход.

Постоји ли реалистичан сценарио према којем, због другачијег председничког лидерства, Америка не би остварила глобални примат до краја 20. века?

niksonbusМожда. Да Френклин Д. Рузвелт није био председник и да се Немачка консолидовала, међународни систем из 40-тих могао се претворити у визију Џорџа Орвела о конфликтном мултиполарном свету. Да Труман није био председник и да је Стаљин остварио велике добитке у Европи и на Блиском стоку, совјетска империја би била јача, па би биполарност потрајала дуже. Да Ајзенхауер или Буш (старији) нису били председници и да су други лидери били мање успешни у избегавању рата, америчка надмоћ би можда била избачена из колосека (као што је био случај за време интервенције у Вијетнаму).

С обзиром на економску величину и повољну географију САД, структурне силе би вероватно довеле до неке форме америчког примата у 20. веку. Ипак, одлуке лидера су доста утицале на време и врсту тог примата. У том смислу, чак и тамо где структура објашњава много, управљање том структуром може направити разлику. Ако је историја река чији правац и ток су обележени великим структурним силама климе и топографије, људски посредници могу бити описани као мрави који се пењу уз пањ којег носи струја, или као чамџије које веслају и настоје да избегну стене, па некад успеју, а некад се преврну.

ДВА ВЕЛИКА „АКО“
Дакле, лидерство је важно. Али колико? Никада неће бити коначног одговора на то питање. Стручњаци који су покушали да измере ефекте лидерства у корпорацијама или кроз лабораторијске експерименте некада дођу до цифре од 10 или 15 одсто, у зависности од контекста. Али то су високо структурисане ситуације у којима су промене често линеарне. У неструктурисаним ситуацијама, као што је она у којој се нашла Јужна Африка после апартхејда, трансформационо лидерство Нелсона Манделе направило је велику разлику.

Америчку спољну политику структуришу институције и устав, али спољне кризе могу креирати контекст који је много осетљивији на добре или лоше одлуке лидера. Да је Ал Гор проглашен председником 2000. године, САД би вероватно ушле у рат против Авганистана, али не и против Ирака. Јер спољнополитички догађаји су, како би рекли социолози, „условљени путем“. То значи да релативно мале одлуке лидера, које у почетку имају тек 10 или 15 одсто утицаја, протоком времена могу довести до великих разлика у исходу. Као што је једном рекао Роберт Фрост, кад наиђете на рачвање путева у шуми, одлука да кренете оним који је мање утабан понекад може направити сву разлику.

ruzveltvalasНа крају, ризик који ствара лидерова личност не мора бити симетричан, односно може више утицати на зрелу него на растућу силу. Удар у стену или изазивање рата може потопити (државни) брод. Ако Трамп избегне велике ратове и ако не буде реизабран, будући стручњаци би његову еру могли посматрати као занимљиву тачку на кривуљи америчке историје. Али то су два велика „ако“.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

Project Syndicate

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.