Menu
RSS

ДОБАР, ЛОШ, „СУВЕРЕН“

trampun04ВЛАДИМИР ТРАПАРА

Нека је Бог у помоћи Венецуели кад Трамп дође да јој уведе „суверенитет“

Председник САД Доналд Трамп у свом контроверзном говору на редовном овогодишњем заседању Генералне скупштине Уједињених нација чак 21 пут употребио је израз „суверенитет“, односно „суверен“, чему ваља додати и шест пута употребљен израз „независност“. Имајући у виду да су САД од Вилсона наовамо биле све само не бранилац начела суверенитета држава, интервенишући свуда по свету у име тог суверенитета ради наметања својих вредности и успостављања либералног светског поретка, не чуди да оваква статистика није била присутна ни код једног ранијег председника. Нарочито у постхладноратовском периоду, када амерички либерални интервенционизам у циљу успостављања новог светског поретка добија пуни замах.

Неко би се одмах могао понадати да ово значи да са Трампом започиње нова ера америчке спољне политике, у коме ће она имати више поштовања за сувереност, независност и културну самобитност других, те са њима развијати равноправније односе. Пажљивија анализа Трамповог говора, међутим, искључује ову могућност. Трамп јесте форсирао причу о суверенитету преко досад забележене мере, али тако што је у исто време потпуно реинтерпретирао овај појам, настојећи да му да нови смисао и на крају завршивши тиме да га потпуно обесмисли.

Два су основна елемента Трамповог схватања суверенитета изнета у њујоршком говору, чија комбинација наглавце окреће све оно што о теорији и пракси суверенитета знамо од Жана Бодена и Вестфалског мира наовамо: „поштовање интереса сопственог народа и права сваке друге суверене нације“. Овако схваћен, суверенитет је крајње услован и нема везе с оним што је његово изворно значење – које према унутра подразумева врховну власт над свим субјектима на некој територији, а према споља немешање других актера у то како ћете ви вршити власт, односно независност од њих. Наравно да ово није апсолутно ни у једном ни у другом смислу и никад није ни било.

ТРАМПОВО СХВАТАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА
Постоје разни облици децентрализације изнутра, као и удруживања споља, који релативизују суверенитет државе као такве. Такође, то што је неко суверен не значи да има право да се иза тог начела заклања да би тлачио свој народ или да би „суверено“ вршио агресије против других суверених држава. Нити други актери такво понашање треба мирно да посматрају. Али све ово могу да буду само ограничења суверенитета, границе до којих он може да иде, док његова суштина остаје непромењена – да поновимо, суштина обухвата врховну власт и независност. Трамп, међутим, не говори о ограничењима, већ о условима да би се неко уопште могао сматрати сувереним, те заправо своди сувереност на те услове, заобилазећи њену суштину.

А услови су следећи: ако угрожаваш интересе сопственог народа – а шта су интереси твог народа, то ће ти Американци рећи – онда ниси суверен и легитимно је да будеш згажен (после ћемо видети и конкретне претње конкретним државама); ако угрозиш туђи суверенитет – а Американци ће ти рећи зашто ниси имао право на то, јер по овој дефиницији то право понекад постоји, али само кад они кажу да постоји – може да те снађе иста судбина.

Разуме се да је оваквим условљавањем суверенитета Трамп унутар истог говора демантовао сопствене речи, нпр. оне да „ми не очекујемо да различите државе имају исте културе, традиције, или чак системе владавине“ („чак“ је кључна реч), затим да „не желимо да наметнемо свој начин живота никоме“, те да „смо вођени исходима, а не идеологијом... принципијелним реализмом, укорењеним у заједничке циљеве, интересе и вредности“. Аргументација којом Трамп брани своје схватање суверенитета заснована је на наопакој логици: „у Америци народ управља, народ влада, народ је суверен“, на основу чега „у спољној политици обнављамо ово темељно начело суверенитета“ и, пошто је „прва дужност наше владе према народу, према нашим грађанима“, из тога следи да „сви одговорни лидери имају обавезу да служе својим грађанима“.

sirija201502Ко данас, по Трампу, угрожава овако схваћен суверенитет? Трамп у раној фази свог говора даје листу претњи, мање-више ових које смо у овој или оној комбинацији могли да чујемо и од његових претходника. Сећамо се већ кратке и слатке Обамине листе на којој су били Исламска држава, ебола вирус и Русија, а за Трампа су то: терористи, отпадничке државе, „ауторитарне силе које настоје да уруше вредности, системе и савезе који су спречавали сукобе и померали свет ка слободи од Другог светског рата на овамо (шта мислите, на које савезе и које силе – боље рећи који савез и коју силу – мисли?), међународне криминалне мреже, масовне миграције (овде већ личи на себе из кампање) и нови облици агресије употребом нових технологија“. Ипак, кад даље разради ову листу, види се да су му на првом месту међу претњама његовом „суверенитету“ отпадничке државе – и то конкретне четири (Северна Кореја, Иран, Сирија, Куба и Венецуела), које сме да помене (ваљда јер су релативно мале, слабе и изоловане), као и Русија и Кина, које изгледа не сме да помене експлицитно, али је врло јасно да на њих мисли кад каже „морамо да одбијемо претње суверенитету од Украјине до Јужног кинеског мора“.

„ПОШАСТИ НАШЕ ПЛАНЕТЕ“
Индиректно оптужујући Русију за нарушавање суверенитета Украјине, Трамп наравно и не помишља да примени сопствено схватање суверенитета и на Украјину, те да се запита није ли се можда Украјина, односно њена пучистичка власт из фебруара 2014, огрешила о један део својих грађана, услед чега су они пожелели да је напусте и прикључе Русији, која им је у томе помогла нарушавањем украјинског суверенитета – на шта би, по Трамповој дефиницији, требало да има право.

Но највећи хаос Трамп прави када говори о државама које он сматра отпадничким и „пошасти наше планете“. Да ће САД уништити Северну Кореју уколико ова буде напала (или се макар припремала да нападне) њих или њихове савезнике, то је јасно свима нама који се иоле разумемо у нуклеарно оружје и нуклеарне стратегије. Али баш зато што се то зна и подразумева, је ли баш неопходно и да се то тако брутално каже, и то за говорницом највеће светске организације? Можда је свестан да му је „суверенитет“ слаб код куће, па му је потребна овако оштра реторика да га ојача? Трамп тако најпре утврђује да нико као севернокорејски режим не показује „толику небригу за... благостање сопственог народа“, будући „одговоран за изгладњивање и смрт милиона Северних Корејанаца“, а онда истом том народу, тим истим милионима, прети „тоталним уништењем“. А како каже и да је „денуклеаризација једина прихватљива будућност“, он иде и даље од претње одмаздом у случају севернокорејског нуклеарног напада, наговештавајући и могућност да амерички напад на ту земљу буде превентиван.

severnakorejaparada03Само он зна како се то уклапа и у његову дефиницију суверенитета, а вероватно му не пада на памет ни да размотри могућност да је Северна Кореја стекла нуклеарно оружје управо да би одбранила свој суверенитет – традиционално схваћен – од претње америчком спољном агресијом. Наравно да му не пада на памет ни да помене да је због сличног разлога, да би одвратио спољну агресију, нуклеарно оружје нелегално стекао и Израел.

БЕСКРАЈНЕ ЛАЖИ О ИРАНУ
Његов вољени Израел, јер само слепим подаништвом израелском лобију може се објаснити толика мржња Трампа према Ирану и толико игнорисање и извртање чињеница када је реч о овој земљи. Он за ирански режим тврди да „отворено говори о масовном убијању“ (зар није управо Трамп запретио некоме масовним убиством само пар реченица раније?), да је претворио „некада богату државу са богатом историјом и културом у економски истрошену отпадничку државу“ (можете мислити колико је била богата за време шаха, можда су он и његова камарила били богати), да „финансира Хезболах и друге терористе који убијају невине муслимане“ (вероватно под „невиним муслиманима“ сматра Исламску државу, јер се Хезболах – који није никаква терористичка, већ патриотска и слободарска либанска организација – претходних месеци и година посебно доказао у убијању њених припадника), те да „потпирује грађански рат у Јемену“ (а Саудијска Арабија, која у Јемену отворено интервенише, га не потпирује).

Трамп за нуклеарни споразум са Ираном, до кога се дошло дугогодишњим преговорима и дипломатским напорима САД, неколико других сила и самог Ирана, а који онемогућава Иран да – све и да хоће – стекне нуклеарно оружје, без иједног аргумента каже да је „једна од најгорих и најједностранијих трансакција у коју су САД икад ушле“ и „срамота за САД“. Ако се то догоди, и САД се под Трампом заиста повуку из поменутог нуклеарног споразума, Иран неће имати другог избора него да заиста стекне нуклеарно оружје да би одбранио свој суверенитет од Трамповог „суверенитета“.

За пристрасне, емотивне и доказима непоткрепљене тврдње да „криминални режим Башара ел Асада... користи хемијско оружје против сопствених грађана – „укључујући невину децу“ знамо, слушали смо их још пролетос. Али највећи урнебес од уплитања Трампа у сопствене противречности настаје онда када говори о Куби и Венецуели. Реченицом да „нације света морају да преузму већу улогу у промовисању безбеднијих и просперитетнијих друштава у својим регионима“, а имајући у виду да је „свој регион“ за САД Западна хемисфера, Трамп се експлицитно опредељује за политику сфера утицаја, која подразумева да државе на тој хемисфери ипак посматра као мање „суверене“ у односу на САД, те да је у њој легитимније да Вашингтон ипак мало „намеће свој начин живота“. Претње у том правцу су више него отворене. САД са Трампом на челу „неће скинути санкције кубанској влади док не спроведе фундаменталне реформе“, што значи да се бесмислено, ничим заслужено и већ више од пола века присутно дављење мале карипске острвске земље од стране њеног огромног суседа наставља (док, са друге стране, по Трампу Кина не сме да дави неке ненасељене стене у Јужном кинеском мору) и тако се поништава оно мало позитивног што је Обамина администрација урадила у поправљању односа Вашингтона и Хаване.

iran01Док ће Куба проћи само са санкцијама, Венецуела изгледа неће бити те среће, јер Трамп каже да је „ситуација потпуно неприхватљива и да не можемо да седимо са стране и чекамо“, да је „циљ да им се помогне да поврате своју слободу, обнове државу и поново установе демократију“, те најављује да су САД „спремне да предузму даље акције ако влада Венецуеле истраје на свом путу успостављања ауторитарне владавине над венецуеланским народом“. Нека је Бог у помоћи Венецуели кад Трамп дође да јој уведе „суверенитет“, као што нама није помогао 1999.

БОЉЕ ДА НЕ ДОЂЕ У БЕОГРАД
Објашњавајући зашто Венецуела (а с њом и Куба) не ваља, Трамп се служи реториком коју амерички председници нису користили још од краја Хладног рата. За њега је то „социјалистичка диктатура“, која „намеће пропалу идеологију“, чији проблем „није у томе што је социјализам лоше примењен, већ што је верно примењен“, јер гдегод је био примењен „испоручио је жалост, разарање и пропаст“. Вероватно у овоме лежи објашњење зашто му је Саудијска Арабија прихватљива  – зато што је, за разлику од Кубе и Венецуеле, капиталистичка диктатура. Да је Трамп бизнисмен капиталиста (даћу себи слободу да га частим грубљим термином – буржујчина), то смо сви знали, али да је председник најмоћније државе света овако идеолошки острашћен – е, ако је и од Трампа, много је.

Председник Србије Александар Вучић вероватно дели мишљење да је Трампов говор био контроверзан, имајући у виду да је приметио како је у сали УН владала подељеност међу присутнима док је овај говорио. Вероватно је приметио и неке од наведених противречности у његовом говору. Закључак који је извео – да не смемо да дозволимо да се „нађемо на списку земаља које је Трамп слао у пакао“ здраворазумски се намеће. Али шта ми можемо да урадимо да се не бисмо наши на том списку? Или још боље – шта смо већ урадили да на вашинтгонском списку непожељних светских актера нисмо већ 17 година? Са друге стране, чиме су Русија, Кина, Иран, Северна Кореја, Сирија, Венецуела и Куба заслужиле да буду слане у пакао осим тиме што су независне и суверене, а Трамп би хтео да постану „суверене“?

vucictrampИз одговора на треће питање јасан је одговор на прва два. Србија је очигледно већ 17 година „суверена“ држава, јер, по америчком суду, више не угрожава „интересе својих грађана“, нити „суверенитет других држава“, укључујући и ону која је део наше територије, а коју они сматрају такође „сувереном“. Па ипак, то и даље не значи да нас сматрају довољно „сувереним“ да би нам амерички председник после више од четири деценије дошао у посету иако је наводно рекао да ће доћи, након што је из руку нашег министра спољних послова видео насловнице наших таблоида које кажу „Трампе Србине“ и обавезно га упарују са Путином. После Трамповог говора у Генералној скупштини, мислим да не бисмо смели да ту посету посматрамо као добар знак ако до ње на крају и дође. Јер ће она бити дефинитиван доказ да смо безнадежно „суверени“.

 

Одмотавање суштине (Unwrapping the Essence)

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.