Menu
RSS

ЗА ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ, АЛИ ПО ХЕГЕЛУ

grckatragedija01РОБЕРТ. Д. КАПЛАН

Једна од ствари које могу бити трагичне је и прича о особи (или групи људи) која се, мислећи исправно, понашала погрешно

Немци су се у 19. веку толико фокусирали на филозофију делимично и како не би морали да се такмиче са протејским генијем Гетеа, који је дуго доминирао свим другим литерарним жанровима у Немачкој. Тако смо добили Хегела, Ничеа и Шопенхауера, који су између осталог дефинисали концепт трагедије. Овде ме занима Георг Вилхем Фридрих Хегел, јер он је формулисао неке концепте који су у складу са нашим спољнополитичким дебатама о оружаним интервенцијама, посебно на Блиском истоку.

Хегел као један од примера трагедије наводи ситуацију у којој је породична дужност у сукобу са ширим друштвеним или универзалним дужностима. Спољнополитичка паралела овоме би била ситуација у којој су су интереси државе сукобљени са интересима човечанства, при чему су обе перцепције мање или више оправдане. Идит Хамилтон, америчка класичарка из средине 20. века, интерпретирајући Хегела, наводи: „Једина трагична тема је духовна тема у којој саосећамо са обема странама“. Један ранији интерпретатор Хегела, енглески стручњак за књижевност А. Ц. Бредли, наводи да се „трагедија обраћа духу“, јер „и сама подразумева духовни конфликт“.

Међутим, иако обе стране у сукобу могу изазивати наше саосећање, не могу обе бити у праву. Обично се оцењује да је једна страна у праву, а друга није. Хегел у својој Филозофији права (1820) истиче да, у ситуацији кад „фигуре чији етички живот је на највишем степену“ уђу у конфликт, „неће нас узвисити“ тријумф једне од страна, већ тријумф истине која се појављује. „То је оно што чини истинско, чисто етичко интересовање античке трагедије.“

ИРАК, ЛИБИЈА, СИРИЈА
Стога, поред многих других аспеката и дефиниција трагедије, једна од ствари које могу бити трагичне је и прича о особи (или групи људи) која се, мислећи исправно, понашала погрешно. Таква особа или група је искрено желела најбољи резултат, али је дошла до најгорег исхода.

Да ли вам ово звучи познато?

Моји познаници који су подржали рат у Ираку искрено су желели да се у тој земљи унапреде људска права свргавањем Садама Хусеина, а не да се уназаде кроз рат и хаос. Група креатора политике која је подржала кампању у Либији стварно је мислила да ће свргавањем режима Муамера ел Гадафија бити избегнута хуманитарна катастрофа у Бенгазију и да ће од тога имати користи цела земља. Уместо тога, Либија је потонула у анархију, која је резултовала хиљадама нових жртава. Они који су подржавали рану интервенцију усмерену на свргавање режима Башара ал Асада или бар ограничавање патњи Сирије, искрено су сматрали да су морално и стратешки у праву. Можда су заправо и били. Будући да у овом случају није било интервенције, не можемо знати какав би био њен исход.

grckatragedija03Све ово је, према Хегеловој дефиницији, врста трагедије. У сва три случаја резултат је ужасавајући. У сва три случаја обе стране су могле да подстакну бар делић наше емпатије, чак и ако се са њима нисмо слагали. Са једне стране, ту су интереси државе и њена многа ограничења, а са друге је интерес човечанства. Наравно, у многим случајевима се интерес човечанства и интерес државе подударају. Али не сваки пут иначе бисмо интервенисали свуда, а то не би била одржива политика. Опет, то што не можеш интервенисати свуда не значи да не можеш у складу са својим интересима негде да интервенишеш.

У античкој трагедији, како запажа Хегел, увек се појављује истина. Па шта је онда истина о хуманитарним интервенцијама на муслиманском Блиском истоку? Истина је то да америчка моћ може да уради много тога, али не и да директно поправља комплексна и бројна муслиманска друштва (што показују Ирак и Либија). Али пример Сирије, где се хуманитарна и стратешка ноћна мора догодила без наше интервенције, учи нас да сваку кризу третирамо индивидуално, као sui generis. Јер интервенција може бити исправно решење кад се ради о једној земљи, а грешка у случају неке друге.

СИСТЕМ РАНОГ УПОЗОРАВАЊА
Заиста, потрага за истином је основни принцип античке трагедије. То је делимично оно што је учинило Грчку тако великом. У Рођењу трагедије (1872) Фридрих Ниче запажа да је иста цивилизација која је измислила трагедију такође и поразила Персијско царство. Слично томе, америчка величина захтева сталну потрагу за истином у рату.

Али то нас је само довело до ове тачке. Завршнице грчких представа су разорне, а опет пружају осећај задовољства. Нема никаквог задовољства поводом Ирака, Либије и Сирије. Можда су грчка трагедија и њени интерпретатори – Хегел и други – били сувише лака утеха, с обзиром на ужасе индустријског и постиндустријског доба. Управо због тога што су ове хуманитарне монструозности периодичне – а спознаја о њима живописна захваљујући комуникационим технологијама – наставиће се и можда чак интензивирати дебате о улози америчке моћи. Јер државни капацитети слабе у многим аспектима, стварајући услове за нове ноћне море.

grckatragedija02Због тога су нам потребна узнемирујућа предвиђања – систем раног упозоравања, боље обавештајно прикупљање података – како би нас заштитила од катастрофа које предстоје. Уколико реагујемо на време, конфликт интереса државе и човечанства може бити ублажен. Речју, морамо размишљати трагично да бисмо избегли трагедију.

Роберт. Д. Каплан је аутор књиге „Повратак света Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“, која излази у марту. Виши је сарадник у Центру за нову америчку безбедност и виши саветник Групе за Евроазију

Превод АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.