Menu
RSS

НОВА ВЕЛИКА ШАНСА ЗА НЕМАЧКУ И РУСИЈУ

putinmerkel007ФИНИАН КАНИНГЕМ

Четврти мандат Ангеле Меркел је добар тренутак да Берлин радикално преиспита трансатлантску зависност од Вашингтона

Нема земаља на евроазијском континенту које су више пропатиле због ратова од Немачке и Русије. Али можда би из овог обострано болног искуства ужаса и губитака две силе могле заједнички да формирају нови геополитички правац. Нови правац који би тињајуће конфликте и звецкање оружјем претворио у плуг за стварање глобалног мира и просперитета.

Агресија нацистичке Немачке на Совјетски Савез довела је до најмање 27 милиона мртвих током рата, који је трајао од 1941-1945. Немачка је такође била у рушевинама, а њених шест милиона војника који су погинули борећи се против опорављеног Совјетског Савеза чинило је, заједно са совјетским жртвама, 90 одсто свих ратних губитака. Обе земље су осетиле смрт, болест, сиромаштво и масовно изгладњивање. Више него било која друга држава, Русија и Немачка у потпуности знају ужасе и патње рата. Стога је дужност и једне и друге да учине све како се такво насиље никад не би поновило.

Ове недеље немачки амбасадор у Русији Рудигер фон Фрич обновио је однос пријатељства између две земље. На састанаку са Константином Косачевим, шефом Одбора за спољне односе Горњег дома Руског парламента, немачки изасланик је рекао: „Нема алтернативе добрим односима између Русије и Немачке.“ Додао је да Немачка и Русија „деле одговорност за судбину евроазијског континента“. Није могао рећи већу истину.

Међутим, на Немачкој је посебан терет проналажења независне спољне политике и изградње стратешког партнерства са Русијом. Не само због саме Немачке већ и због Европске уније и ширег евроазијског континента. Конкретно, Немачка је предуго дозвољавала да њен природни однос са Русијом буде под утицајем трансатлантске доминације Вашингтона.

Када је НАТО савез – на челу са САД – формиран 1949. године, његов први генерални секретар Британац Лорд Измеј отворено је описао да је сврха организације „да држи Совјетски Савез напољу, Американце унутра, а Немце доле“. Ова стратегија „завади па владај“ је добро служила англо-америчкој агенди, дајући Вашингтону претерано присуство и улогу у одређивању активности које се тичу Евопе, посебно њеног односа са Москвом.

ЦЕНА РОБОВАЊА ВАШИНГТОНУ
Али Европа је платила високу цену за своје трансатлантско робовање Вашингтону. Како су показали недавни немачки избори, земља је постала оштро подељена око питања масовног прилива избеглица са Блиског истока и из Северне Африке. Хришћанске демократе канцеларке Ангеле Меркел освојили су нови мандат, али уз велике изборне губитке у корист нове антиимигрантске партије – Алтернативе за Немачку. Меркелова сада има задатак да формира коалициону владу.

Широко распрострањена непопуларност масовне имиграције такође је ослабила кохезију Европске уније. Реакције против ЕУ од стране популистичких партија бележе се у Британији, Француској, Холандији, Пољској, Мађарској, Словачкој и Чешкој Републици.

Политичке тешкоће које се осећају у Немачкој и широм Европе су вероватно директна последица чињенице да је ЕУ била посматрач током деценија америчких противправних ратова на Блиском истоку. Европске силе су оптужене за саучесништво у овим америчким ратовима, који су дестабилизовали целе државе и активирали феномен масовне миграције ка Европи. Да су европске силе показале више независности и покушале да избегну америчке ратове у Ираку, Авганистану, Сирији, Либији, Сомалији и на другим местима, разумно је претпоставити да се не би појавила антиимигрантска политика која уништава социјално ткиво Немачке и Европе. Другим речима, управо европско служење политици Вашингтона створило је највећи део актуелног метежа са којим се Унија суочава.

trampmerkelnatoИсто се може рећи и за америчку агитацију у корист НАТО експанзије и гомилања војних снага око Русије. Последичне тензије између Русије и Европе превазишле су пропорције које би могле имати у објективним условима. Русија је више пута наводила како нема намеру да угрожава границе било које европске државе, али такву могућност константно подгревају у трансатлантском блоку на челу са САД.

Најсвежији пример овога је хистерија западних медија због руских дефанзивних војних вежби „Запад 2017“, које су крајем прошлог месеца одржане у Белорусији. НАТО званичници и проатлантистички политичари попут Британца Мајл Фелона упозоравали су на неминовну руску инвазију на Балтик. Испоставило се да су вежбе Запад прошле без било каквог сличног инцидента и да су имале дефанзиван карактер, баш као што је Русија непрекидно понављала. Али овде видите како русофобија, коју предводе САД, неодговорно подстиче европска звона за узбуну и тензије са Москвом.

Кад би само немачки лидери могли у потпуности да се прешалтују на вођење независне спољне политике и одбаце бескорисни и необавезни антагонизам са Русијом.

ПОСЕБНА ОДГОВОРНОСТ МЕРКЕЛОВЕ И ПУТИНА
Бивши немачки подминистар одбране Вили Вимер види даље од актуелних бесмислица. Зашто онда не би могли и други? У интервјуу за медије од пре три године Вимер је одбацио Вашингтонов наратив да Русија подстиче украјинску кризу. Има довољно уравнотежен приступ да примети како су САД и Европска унија били ти који су дестабилизовали земљу илегалним пучом против изабране кијевске власти у фебруару 2014.

Америчке и европске економске санкције које су увођене Русији током претходне три године (због њене наводне умешаности у украјинску кризу) су бесмислене, наглашава Вимер. Оне су се вратиле Европи и нанеле штету њеној економији у много већој мери него америчкој, због обимних билатералних веза између Европе и Русије.

Сада се Трампова администрација креће ка увођењу нових санкција које би нанеле штету огромним испорукама енергената из Русије у Европу. Јасан скривени мотив за Американце је да они замене Русију на позицији енергетског извозника у Европу – по много вишој цени за европске грађане и владе.

Немачка је бурно реаговала на последње америчке санкције, наводећи да се ради о непотребном мешању Вашингтона у европске послове. Било је време да Берлин схвати реалност. Ово питање рефлектује шири геополитички оквир о томе како се Вашингтон меша у европско-руске односе због својих себичних интереса. Америчка једностраност се огледа у гурању света ка новим конфликтима, без обзира да ли се ради о Северној Кореји, Ирану, Кини или конфликту између Европе и Русије.

Као најјача сила Европске уније, Немачка има посебну одговорност да промовише дипломатију и мирољубива решења. Берлин мора формирати партнерски однос са Москвом како би створио виталну противтежу безобзирном америчком унилатерализму.

Заједничко руско-немачко искуство рата и страдања је моћан подстицај за две земље да Европу и свет поведу у потрагу за миром. (Америчко релативно мало искуство по питању ратних патњи вероватно је разлог због којег лидери САД често ентузијастично покрећу ратове.)

moskva194501Да би се ово догодило, Немачка мора пронаћи независност и политичку храброст да одбије прекомерни утицај Вашингтона. Познато је да канцеларка Меркел има мало обзира према Трампу и његовој непредвидивој политици. Њен четврти мандат је добар тренутак да Берлин радикално преиспита трансатлантску зависност од Вашингтона. Као што је рекао немачки изасланик: „Нема алтернативе добрим односима између Русије и Немачке“. И, заиста, од тога можда зависи будућност мира у Евроазији и свету.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


Sputnik International

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.