Menu
RSS

ПРОБЛЕМ ЈЕ У РУСИМА

putinbesmrtnipukЛАВ ПИРОГОВ

Чиме се просечан Рус разликује од просечног Путина? Ничим. Осим што је можда још гори

 

Једном ми је на улици (док сам јео пирошку) пришла девојка и на лошем руском замолила за фотографисање. Још жваћући, почео сам да отирем руке о панталоне, али се онда разјаснило да не треба фотографисати њу, него мене.

Оригинално. Са истим таквим успехом било је могуће пожелети да фотографишеш жбунић, израстао поред киоска за пирошке из прошле године непоједеног парадајза. После фото-сеансе девојка је почела да ми објашњава због чега то ради. Испоставило се да она снима лица пролазника за свој албум. Да у Америци не би мислили да су Руси – само Путин. Из њене приче произлазило је да је Путин грозан чак и у поређењу са мном.

Ја сам се увредио. „Откуд то одједном? Путин је нормалан!“ У мени је затреперио грађански осећај.

Несумњиво, да сам био припит, као онај грађанин на недавном празновању Дана десантника, почео бих да узвикујем пароле и да девојци отимам камеру. Али ја сам био човек који тек што је појео пирошку, па је прошло и без тога. И тако је она отперјала, потпуно уверена да у Русији нису сви такви као Путин.

А чиме се просечан Рус разликује од просечног Путина? Ма ничим! Осим што је можда још гори.

Путин је од демократске Украјине отео Крим? А ми хоћемо још Харков, Одесу, Кијев и приде Аљаску. Зашто? Па да нам се нађе. Путин вам је изабрао Трампа – нама је и тај чудак био симпатичан. Путин ратује у Сирији – то је после скоро тридесет година први рат који не водимо на својој територији – хвала! Ако нас Путин у нечему не задовољава, онда је то у унутрашњој политици, а она из Америке није баш видљива. Па и ту не задовољава – јер је недовољно Путин.

Уопште узев, проблем није у Путину, проблем је у Русима. И Американци, рекло би се, то већ разумеју. Уствари, девојке са фотоапаратима – то су њихови „либерасти“, „лепа лица“. Етички гурмани.

Нормални, просечни Американац узима оно што му дају. А дају му оно што се у психологији назива објективизацијом личности. Објективизовати – то значи рашчовечити, претворити у објекат. Објекат не жалимо. Пред објектом се не стидимо. Да би човеку учинио некакву подлост (например, опљачкао га или убио), потребно је да га не сматраш човеком.

Прича се да је то припрема за неизбежни рат – за анулирање у ћорсокак запалог светског финансијског система. Али ту је много „али“: теорија детерминисаних псеудослучајних система (амерички речено: теорија хаоса) – прилично је комплексна ствар. Ако хоћеш мир – спремај се за рат; ако хоћеш рат – спремај се за мир. Никаква „финансијска елита“ неће улагати сто посто акција на један сценарио. Чак и ако изгледа да рат нема алтернативу, немогуће је немати план дејстава за случај да се он не догоди. Уопште узев – није све тако лоше.

Али хајде да пођемо од претпоставке да све води баш према рату. И тада се испоставља да је на нашем малограђанском „делу фронта“ америчка девојка са фотоапаратом – створење крајње корисно. Она ради против „ратног сценарија“ – омета своје финансијске елите да своје становништво припремају за рат против нас.

Глупост, ситница, али је истина.

Међутим, тада и наша „лепа лица“ обављају користан посао! Баш тако и они говоре: „Ми смо добри, погледајте како смо добри. Ми смо за хомосексуализам и против агресије. То све Путин...“ И условни амерички народ чешка се по глави: „Да, дођавола, они су добри, то све Путин... Хајде да их не убијамо, боље да дамо још мало пара Навалном“.

Па и због чега је то лоше? Нека Навални отвара штабове и маршира против овога или онога, нека на Еху Москве причају (шта они већ тамо причају, нисам у току), нека све иде како иде.

Боље много малих непријатности него једна велика.

Ми смо навикли да нашу руску „опозицију“ посматрамо као пројекат власти, смишљен за решавање унутрашњих политичких проблема: утерати све незадовољне на једно смрадно место, да других незадовољних не би било, а то смрадно место пазити и мазити на газпромовски рачун, и контролисати га.

А шта ако је све још лепше?

besmrtnipuk09Ако опозиција не само што просто каналише протестна расположења, него испуњава и важни владин задатак, као Штирлиц? Не знам, нешто слично активности одвлачења пажње на линији фронта...

Варећи своју пирошку, изненада сам схватио једну просту, али запањујуће важну ствар. „Путинов план“ постоји! Само што се по њему не одвија баш све на свету (ко би могао помислити).

Ми обично обраћамо пажњу на оно што не иде по Плану, и љутимо се: ето, све је пропало, никаквог плана нема, свуда лаж и издајство, незаштићени смо на суровом ветру историје!

А на оно што иде по Плану не обраћамо пажњу. (На то и не треба обраћати пажњу – да би и даље ишло по њему. „Новац воли тишину“, а тек планови...)

И још сам нешто помислио. Ја бих веома волео да наш председник каже: „Браћо и сестре! Ситуација је критична, и због тога се сви Мекдоналдси затварају“. И даље: „Ми не производимо ни парадајзе ни лекове – докле тако, другови? Сви на посао!“

То бих веома волео.

besmrtnipuk20155А што се тиче посла... Па, има ли код нас таквих, а?

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

 

Взглядь

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.