Menu
RSS

ПОСТИЗБОРНА ФРАГМЕНТАЦИЈА НЕМАЧКЕ

merkelizbori201700Е. ВЕЈН МЕРИ

Месецима су Немци са неверицом посматрали британске и америчке демократске изборе. Сад се новчић окренуо

Иако се политика можда вртела око локалних тема, немачки национални избори рефлектовали су велике трендове у политичкој култури земље која се налази у центру европског пројекта и трансатлантских односа. Њих би требало да разумеју Американци који узимају здраво за готово да је Ангела Меркел опет победила. У стварности њена партија је освојила један од три гласа, а то тешко да је мандат. На ширем плану избори су показали настављак фрагментације политичке моћи у уједињеној Немачкој, односно трајно отуђење грађана са истока од политичке културе Немачке и Европе, као и растућу делегитимизацију немачких политичких и економских елита.

Постратна Савезна Република је изграђена на снажним политичким партијама центристичке деснице и левице. Хришћанске демократе, заједно са баварским хришћанским социјалистима (CDU/CSU), били су торијевци нове Немачке, њена природна владајућа партија. Социјалдемократе (SPD) су изазивале конзервативце са позиције која је била истински левичарска, али снажно антикомунистичка и антисовјетска. Немачки радници и бирачи живели су у структури власти у којој су влада, банке, корпорације, раднички синдикати и медији били међусобно испреплетени (најблаже речено). Систем је стварао просперитет, безбедност и стабилност. Такође је учвршћивао однос са САД и европским партнерима.

ЦЕНА НЕМАЧКОГ УЈЕДИЊЕЊА
Интегритет овог послератног консензуса ослабио је чак и пре уједињења, али заокрет ка истоку од политичког центра гравитације који је донела апсорпција бивше Немачке Демократске Републике (DDR) променио је све. Хладноратовски консензус Западне Немачке одражавао је реалност подељене Немачке и подељене Европе. Са Немачком која више није фронтални бедем у Хладном рату опало је прихватање statusquo од стране млађих гласача. Немачка мисија у Европи (изградња „европске Немачке, а не немачке Европе“) пореским обвезницима изгледа веома скупо, будући да је Западна Немачка пристала да током једне генерације субвенционише источне државе. Уједињење је у Немачку политичку демографију увело грађане који нису имали искуства са западним системом, према којем су били озбиљно скептични. Већина породица у Источној Немачкој није имала практични контакт са демократском политиком још од Вајмарске Републике. Очекивања од уједињења била су висока, али одсуство софистикованог приступа са њихове стране отворило је Источну Немачку за талас опортуниста (carpetbaggers) са Запада, док је најталентованија омладина често видела шансу у пресељењу на Запад или негде другде.

Ово су била огромна друштвена, економска и политичка померања. Многе књиге су написане и многе ће тек бити о овој драматичној (премда мирној) епизоди поновног уцртавања Немачке у европску мапу. Институције које су обликовале постратну реалност покушале су да се највећим делом одрже непромењеним пред новим грађанима за које су презимена као што су Аденауер и Брант представљала устајале реликвије. То није могло трајати. Прва политичка шизма догодила се након одлуке владе SPD Герхарда Шредера да усвоји неолибералне принципе у партији некад огрезлој у марксизму. Ово је довело до одвајања левог крила SPD, које се 2007. придружило бившим комунистима Источне Немачке, формирајући Леву партију. Тако је SPD постао превише мали за предвођење националне коалиције и довољан само за подређену улогу у великој коалицији са CDU/CSU, због чега је постао мање привлачан за гласаче до мере да је прошлог месеца освојио тек један од пет гласова. Странка се повукла у опозицију, ступајући на дуги пут обнављања изгубљеног угледа међу разочараним немачким левичарима, за који се не зна да ли ће бити успешан.

afd2017Коалиција CDU/CSU под Ангелом Меркел искористила је дугогодишњу владавину да учврсти своју доминацију на проширеном политичком центру и преузме неке аспекте политике левице. Чинећи то, Меркелова је оставила своје десно крило широм отвореним за теме које иду од спасилачке помоћи Грчкој, преко добродошлице блискоисточним избеглицама без много промишљања, до усвајања друштвених иновација које се нису свиделе традиционалном електорату CDU/CSU, као што су, на пример, истополни бракови. Као што је сада познато свима, то небрањено десно крило је сада преузела новонастала, али динамична политичка снага Алтернатива за Немачку (AfD).

AFD СТРАНКА ПРОТИВЉЕЊА
Тешко је преувеличати колико је било упечатљиво брзо стицање политичког легитимитета од стране AfD. Партија има посланичка места у 13 од 16 немачких држава (и вероватно ће освојити још нека), а у националном законодавном телу Бундестагу имаће их 95. Величина парламентарног успеха AfD делимично осликава природу немачког изборног система, јер AfD сада има више места у Берлину него што је политички снажнији Национални фронт икада успео да освоји у Assemblée National у Паризу. Питање како ће се ова разнолика група понашати изазива забринутост у традиционалнијим партијама (и, без сумње, ужитак у новинарским срцима), јер AfD нема никакав разлог да сарађује са Меркеловом на формирању било какве коалиције или у управљању државом. AfD је изабрана да се супротстави, и то ће и учинити. Заиста, кад се на 13 процената које је освојила AfD дода девет процената Леве партије (плус гласови мањих радикалних странака), испада да је готово један од четири немачка бирача одлучио да се супротстави основном уставном консензусу земље.

Меркел може – након неког времена – да састави трочлану коалицију њене CDU-CSU са либералним слободним демократама (FDP) и Зеленима, али њен четврти мандат на позицији канцелара неће много личити на претходна три. Опет, она нема изборни мандат, јер је партија коју води остварила најлошији резултат у историји. Баварска CSU је уплашена након катастрофалног изборног резултата, а најкасније следеће јесени чекају је републички избори. Зла крв између CDU и CSU значи да ће у суштини Меркелова управљати владом четири партије, што у Немачкој није покушано од Вајмара.

Управо ова фрагментација политичке структуре дизајниране за стабилну Бонску Републику чини да немачки политички пејзаж делује тако несигурно. SPD мора бар пробати да се помири са Левом партијом ако жели да поврати довољно гласача како би могао да се врати на свој стандардни назив „народне“ партије. ФДП – који се суочио са потенцијалним нестанком током четири године ван Бундестага – не сме угрозити свој повраћени интегритет претераним компромисима са Меркеловом. Зеленима су потребна кредибилна питања како би могли да покажу да нису само заоставштина контракултуре из 60-тих.

nemackaizbori201709У другим европским земљама такође се догодила озбиљна политичка фрагментација (или још горе), али кључна улога коју има Немачка је оно што Берлину даје могућност да са специфичном тежином управља и говори са Европом и у име Европе. Нарочито због тога што су берлинске елите на неки начин обећале својим европским суседима да никад неће дозволити појаву истинске политичке снаге – као AfD – на десници. Пре само неколико месеци Берлином је владаo менталитет „овде се то не може догодити“. Будући да дух AfD не може бити враћен у боцу (не са 95 посланика у Бундестагу), на питање фрагментације остатка немачког политичког центра ће бити стављен озбиљан нагласак, како домаћим, тако и страним захтевима.

ОТУЂЕЊЕ ИСТОЧНЕ НЕМАЧКЕ
Не би било феномена AfD без континуираног отуђења великог дела становништва Источне Немачке током више од четврт века од пада Берлинског зида. Корени, радикализација и масовна подршка бирача AfD су на истоку. То је многима иронично јер на истоку је мало странаца и још мање сиријских избеглица, али најотворенија исламофобија у Немачкој се развила у Дрездену. Питање отуђења источних Немаца је сложено, али се заснива на виктимизирајућем менталитету проистеклом из четири деценије боравка на погрешној страни зида и много година западнонемачке великодушности и снисходљивости.

Немачки Основни закон из 1949. је, у случају уједињења, предвиђао уставну конвенцију, али бивша DDR је просто апсорбована у Савезну Републику на исти начин као Сарланд након француске послератне окупације. Источна Немачка је уједињењем постала члан ЕУ без апликације за чланство, квалификација или било каквих квалитативних мерила (нешто као Гибралтар), остављајући свој народ без стеченог осећаја европског идентитета или разумевања Европског пројекта. Анкете показују да је становништво Источне Немачке најнепријатељскије настројено према Америци у целој Европи, видећи у њој водећу силу глобализације, коју многи сматрају главним кривцем сопствене виктимизације.

Иако источни Немци највећим делом живе много боље него што су живели у DDR, носталгија за тим данима остаје јака, баш као и незадовољство због чињенице да – по готово свим параметрима – Исток још увек не живи једнако добро као Запад и да можда заправо и назадује у том смислу. (ЗападнНемци имају обичај да се баве питањем своје великодушности према Истоку, што доприноси друштвеним тензијама). Да је Источна Немачка независна земља, била би демографски најстарија на свету (иако је очекивани животни век дужи него у САД). У политичкој култури Истока постоји синдром „незадовољног старца“, што можда објашњава због чега се толико плаши странаца друштво у којем се они једва и примећују. Људи тамо мрзе немачке, европске и глобалне трендове пред којим готово да немају утицај или избор. Сад мрзовољни источњаци као компензацију имају чврсто упориште у Бундестагу.

nemacПоследњи фактор који је утицао на немачке изборе је оно што је у Европи познато под називом „демократски дефицит“, односно тенденција политичких и економских елита да обликују политику и будућност европских народа без много пропратног консултовања. Заиста, елите некада кажу бирачима да понове референдум ако је резултат првог гласања буде супротан жељи ЕУ, или, као што је недавно био случај у Холандији, једноставно занемаре исход референдума како би испунили наводне обавезе према Бриселу. Очигледно је да је губитак легитимитета елита глобални феномен. Брегзит је био чин побуне против лондонских елита из енглеског Мидландса од стране торијевских и лабуристичких бирача, док је неуспех Хилари Клинтон на председничким изборима – ако ништа друго – представљао одбацивање обалских елита од стране америчког хартленда.

БРЕГЗИТ, ТРАМП, НЕМАЧКИ ИЗБОРИ...
Антиелитистички тренд је веома јак у Немачкој. Такозвани „Дизелгејт“ скандал је месецима доминирао тамошњим насловним странама, урушавајући кредибилитет господара најважније индустрије у Немачкој и важан извор националног поноса. Огромна кашњења и прекорачење трошкова на низу пројеката изградње јавних објеката довели су у питање могућност немачких политичких ентитета да на одговоран начин управљају јавним финансијама. Опадање немачког јавног образовања и саобраћајне инфраструктуре доводи у питање немачку перцепцију онога што су сматрали основним достигнућима своје земље. Коначно, хаотична избегличка политика поставила је фундаментално питање о компетенцији националне администрације, јер није било праве координације или консултација ни са локалним властима ни са другим европским владама. Велико питање за нову владу ће бити „породично уједињење“ оних миграната који су већ примљени у Немачку. Уколико не буде стриктне контроле (која подразумева поруку многим мигрантима да иду кући), породично уједињење би могло да умножи мигрантску популацију, а то немачко друштво једноставно неће толерисати, што би могло подстаћи насиље против странаца.

nemackaizbori201708Срећом, Немачка у сржи остаје чврста уставна република са отпорним друштвом и институцијама. Њени лидери би, међутим, могли да изгубе контакт са важним узроцима друштвених фрустрација јер су престали да слушају оне који се нису слагали са њиховим приоритетима. Типично јавно оправдање Ангеле Меркел за њене политичке изборе је да „нема алтернативе“. AfD је била производ друштвеног одбацивања таквог става. У том смислу, немачки избори се могу поредити са референдумом о Брегзиту у Великој Британији и победом Доналда Трампа у Америци. Кад су британска и америчка јавност одбациле програме њихових елита, свет је био шокиран. Неки би то могли назвати демократијом у акцији, која је хорор за истинског интелектуалца. Месецима су Немци са неверицом посматрали британске и америчке демократске изборе. Сад се новчић окренуо, видећемо како ће то испасти.

Е. Вејн Мери је виши сарадник за Европу и Евроазију у Америчком савету за међународне односе у Вашингтону

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.