Menu
RSS

ЧЕКАЈУЋИ НЕВУЧИЋЕВСКЕ УТИСКЕ ОЉЕ БЕЋКОВИЋ

oljabeckovic09ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ

О улози Оље Бећковић у одржавању илузије да пре Александра Вучића није било цензуре на Б92 и да данас постоји НИН

Паметна, брза, храбра и борбена, Ољи Бећковић нема много равних не само међу новинаркама и новинарима у Србији већ на целокупној јавној сцени. Ту су негде Биљана Србљановић и Љиљана Смајловић, али то је мање више то. За разлику од Србљановић, отворена за различита мишљења и телевизичнија од Смајловић, Оља је годинама била краљица критичке јавности.

Могли сте да проведете претходну седмицу изоловани од света негде на Старој планини, затим одгледате Утисак недеље и сазнате све што је вредело знати. При томе, Утисак је била занимљива емисија у којој су уживале и „неписмене“ масе из аутоколонијалне имагинације наше „грађанске“ елите и отуђени умови (и полуумови) који верују да је Србија септичка јама. Они који су је мрзели гледали су њену култну емисију пасионирано колико и они који су јој се дивили. Утисак је био отворен и за многе од оних који су били на црној листи Б92, ретко место где су две Србије понекад разговарале.

Нажалост, ова светла прича има једно велико и непријатно али. Пажњу на њега је скренуо интервју који је Оља дала Данасу. Поводом три године од забране Утиска недеље, она је рекла да верује да телевизијских дебата на Б92 „између осталог, нема и зато што су уредници и новинари Б92 свих ових година остали доследни у ћутању и чувању тајне о условима под којима су радили. Није природно очекивати да о укидању Кажипста, оставкама уредника информативног програма, отпуштању новинара, укидању радија, па коначно и целе телевизије, говоре сви осим њих“.

ЋУТАЊЕ СА Б92 И О Б92
У великој мери, они ћуте баш због Оље и њеног ћутања док је Утисак ишао на телевизији Б92. Те две тишине повезане су пупчаном врпцом. Они најхрабрији, који су у вуненим временима 90-тих доказали да их није лако заплашити и да су спремни на огромне ризике, отерани су док је тамо била Оља Бећковић. Са неколико изузетака, Вучићево самовлашће је дочекала новинарска боранија, послушни, самозаљубљени и неталентовани, трећа постава у тиму због кога је Б92 постала Б92.

Ко је смео нешто да каже о неслободи у медију на коме су били Оља, Бранкица и Веран Матић, добитник француске Легије части и иних награда, омиљена тема безбројниих хвалоспева који су о Другој Србији рецитовани на Западу? Било би то лично и професионално самоубиство, сулуди чин који би им затворио многа врата. Уосталом, свако ко је покушао нешто да каже о мраку и непрофесионализму на Б92 био је јавно каменован. Нажалост, понекад је много теже и узалудније борити се против цензуре коју спроводе (и камуфлирају) иконе демократије и „европеизације“ него када то чине осведодочене аутократе и непријатељи слободе.

Оно што је јако тужно и што је неопходно имати у виду када покушавамо да разумемо ћутање отераних са Б92, јесте да је Оља одбијала да са своје моћне платформе недељом увече проговори о ономе шта се дешава. Гледао сам емисију када је један од гостију у студију питао да прокоментарише тиху пажљиво дозирану чистку Б92, где су из информативног програма годинама нестајали најбољи новинари и уредници. Оља је рекла да није запослена на Б92 и јасно ставила до знања да је се то уопште не тиче. Увек се тога сетим када данас ламентира над несолидарношћу колега. Нажалост, неслобода овде није почела са укидањем Утиска недеље.

Ољу, која данас није запослена у НИН-у, изгледа подједнако не занима зашто је добила толики простор, зашто у скоро сваком броју има превише предугачких интервјуа, досадних текстова и испразних колумни. Да ли се запитала где су сви они који су некада писали у НИН-у? Зашто су после приватизације довођени глупи и досадни, али правоверни бриселски заветници? Тешко ми је да поверујем да су за Ољу Бећковић одговори на оваква питања остали тајна.

Б92 и НИН у суштину нису два продата медија мада, нарочито у случају НИН-а, о овој транзиционој трансакцији би требало пре размишљати као о поклону. Реч је о два украдена медија, просторима слободног говора отетих од Србије. Један од скоро искључиво „грађанске“ (Б92), други од претежно „националне“ (НИН).

ninjasamtetkaДанашњи лажни НИН је бар постао нешто као нова Деведесетдвојка мада крезуба и уплашена, бојим се више од својих „европских“ газда него од Вучића. Зато у њему није било места за Антонелу Риху, једну од најхрабријих и најтелентованијих новинарки Б92, која је својевремено била избор редакције за уредницу, али не и Верана Матића. И медијске копије су, по правилу, много блеђе од оригинала. Шупаљ и са све таблоиднијим насловним странама, укључујући и последњу, јефтину хомофобичну алузију „Ја сам тетка“, (лажни) НИН је, уз Данас, Време, Пешчаник и Цензоловку, постао један од водећих чувара Деведесетдвојкине ватре. Насупрот томе, убијени (прави) НИН данас нема наследника. НИН су Тадићеве Врањске.

БЛЕДА СЕНКА У НИН-У
Окупиран и отет, НИН је данас само једна од илустрација нетолеранције, хипокризије и перверзије, које негују бројни антивучићевски вучићевци у Другој Србији. Још транспарентнија слика и прилика овог необичног света на нашем ободу Европе су Пешчаник и Цензоловка. Пешчаник, најперверзнији од свих клубова обожавалаца Ђинђићевог леша, престао је да рафално „пуца“ по премијеру Србије тек када га је убио Звезданов метак. Не бих се изненадио ако би данас, да је жив, једна од главних мета Цензоловке био Славко Ћурувија.

Годинама је омиљена мета ударника нетолеранције и примитивизма са Пешчаника била Оља Бећковић. Али она је истовремено била један од грудобрана који су омогућили да информативна редакција Б92 буде очишћена, заглупљена и депрофесионализована у потпуној тишини. Многи обожаваоци Данице Вученић су заборавили да је она добила да води Кажипрст само зато што су раније биле отеране или су, згађене природом притисака, саме отишле новинарке које су биле и храбрије и талентованије.

Данас у НИН-у, Оља није Оља са Б92, већ више налик члановима трећег тима у чијем је друштву на Б92 дочекала Вучићев успон на врх. Иако су јој врата занимљивих саговорника широм отворена, њени текстови не задоваљавају многе критеријуме доброг интервјуа. Колико год да аматерима могу деловати слично, динамичне телевизијске причаонице и дугачки магазински интервјуи су два јако различита формата. Бојим се и да Оља у НИН-у није зато што јој отпуштеној и сатанизованој треба помоћи, што би био племенит потез, који би требало подржати колико год да се слабо сналази у свом новом издању. Чак и као Оља Бећковић, она може да пише у НИН-у само зато што њена сасвим разумљива опсесија Вучићем обећава да неће ударати на „европске“ догме, које се у овдашњим издањима немачко-швајцарске таблоидне медијске куће не смеју оспоравати.

Pescanik200m a23724fОљина репутација је потребна лажном НИН-у да попуни празнину насталу тиме што су из овог недељника растерани скоро сви који умеју да пишу и интервјуишу. Она је један од фикуса који служе да прикрију другу од наше две неслободе. Проблем није што је дозволила да буде поново (зло)употребљена – бојим се да скоро свако ко пожели да моралише треба прво да погледа у огледало, већ то што је почела да придикује другима, храбрим и телентованим новинарима чија судбина њу, све док и сама није постала жртва, уопште није занимала.

ПРВА И ДРУГА НЕСЛОБОДА ОЉЕ БЕЋКОВИЋ
Нажалост, Вучић, кога с разлогом презире, није једини епицентар наше заједничке не само медијске неслободе. Неславна листа је дугачка, па ћу се задржати само на Б92. При врху су немилосрдне псеудоуредничке трансмисије, презрене од многих са покојне Б92, првенствено новинарки и новинара који тамо нису ни дочекали Вучићеву недемократску стабилократију. Санда Савић и Јелена Косанић Подунавац извршиле су задатак и сада, заштићене „златним падобранима“ и срећно ухлебљене, уживају у плодовима минулог „проевропског“ рада. Он је укључивао кроћење Б92 и „нестраначку“ страст према ДС, тачније једној од алавих „лоби листа“ које су се бориле за превласт у овом отужном политичком предузећу. Испред њих две на листи је пали медијски анђео Веран Матић, који се после рушења Милошевића трансформисао у узорног другосрпског „цензора“. Он делује топло и не наводи на презир, али је одговорнији од својих најближих сарадница.

Иако за многе жртва коју је најтеже прежалити, Оља Бећковић није сасвим невина у причи о три године без Утиска. Можда се деси чудо и Србија се некако измигољи из канџи постдемократског времена, али данас не делује да ће се ова одлична емисија ускоро вратити на мале екране. Уосталом, да овде постоје стварно слободни антивладини медији, да је проблем само Вучић, да неки моћници на Западу не воле косовску независност више од наше слободе и демократије, Оља би и током претходне три године водила своју емисију. Али бојим се да разлоге зашто је није било ни на „независној“ телевизији Н1 треба тражити у чињеници да ово независној може да стоји само под јако дебелим знацима навода. „Слобода“ коју одржава „он нас/ми амбасаду/Вашингтон њега“ покретна трака није права слобода. То је само другачија зависност.

Не верујем да слобода може бити освајана тако што ће жртве наше прве неслободе заузимати места жртава наше друге неслободе, у Ољином случају новинара и уредника који су отерани из НИН-а. Кад се већ усуђује да било шта замера колегама који су током година њене славе протеривани са Б92, било би фер да Оља коначно нешто каже и о овој другој неслободи – како оној старој на Б92 тако и овој новијој у НИН-у.

veranmaticНије јој остало много времена. Бојим се да ће људи брзо заборавити и њу и Утисак недеље и упокојену Б92 и клинички мртав НИН. Нажалост, чак и најлепше успомене не живе бесконачно. Шта год да је о томе некада певала Козметика, када се глава препуни утисцима, они постају или пролазни или безопасни.

 

Неписмени ђавољи адвокат

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.