Menu
RSS

АНТИФА У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ

antifa01ДАЈАНА ЏОНСТОН

Ради се о покрету који је у офанзиви против јединог оружја које је још увек у рукама људи – да слободно говоре и окупљају се

„Фашисти се деле на две категорије – фашисте и антифашисте“.
Енио Флајано, италијански писац

Последњих недеља је потпуно дезоријентисана левица широко позивана на уједињење око прикривене авангарде која себе назива „антифа“. Обучени у црно и са капуљачом, припадници антифе су једна од варијација Црног блока (енг. Black Bloc, група људи која се окупља у сврху протеста, претежно их чине антиглобалисти, а назив су добили по томе што су обично обучени у црно; прим. прев), познати су у многим земљама по увођењу отвореног насиља на мирне демонстрације. Увезен из Европе, концепт антифа звучи политички и служи стигматизацији оних које напада као „фашисте“.

Упркос чињеници да је тај назив увезен из Европе, антифа је у суштини још један пример сигурног посртања америчког друштва у хаос.

ИСТОРИЈСКЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ
Покрет антифа је у центар пажње најпре доспео улогом у спречавању традиције слободе говора на универзитету Беркли, тако што су њени припадници спречавали десничаре да тамо говоре. Ипак, њихов минут славе догодио се у Шарлотсвилу 12. августа, у највећој мери због чињенице да је Доналд Трамп за сукоб окривио обе стране пошто су се сукобили са десничарима. Егзалтирани коментатори уграбили су прилику да презреног америчког председника осуде за „морални баланс“, који је успоставио између две стране и тиме дали моралну подршку антифа покрету.

Шарлотсвил је младом аутору Марку Бреју (на слици испод) послужио као инспирација за књигу Антифа: Антифашистички приручник, будући да је он антифашиста у теорији и у пракси. Књига „има пролаз“, радосно је коментарисао издавач Мелвил Хауса. Добила је инстант популарност уз помоћ мејнстрим медија као што су Њујорк Тајмс, Гардијан и NBC иако није познат пример да ови медији тако брзо могу да прегледају садржај књига, посебно ако се оне односе на леве анархисте.

Вашингтон пост је аутора књиге представио као портпарола побуњеничког активистичког покрета и истакао да „књига осветљава историју антифашизма у протеклом веку, али је најрелевантнија за актуелни тренутак због гушења слободе говора и удара белих супремациста“.

Брејев „осветљавајући допринос“ је ласкава верзија антифашистичке приче посвећене генерацији чији их дуалистички поглед на историју, а са холокаустом као централном темом, лишава чињеничних и аналитичких алата који би им омогућили да на прави начин тумаче вишедимензионалне појаве као што је пораст фашизма. Бреј данашњи антифашизам представља као мисао која је славни и легитимни наследник сваког племенитог настојања још од аболиционизма (покрет за укидање трговине робљем и еманципацију робова; прим. прев). Међутим, фашиста није било пре антифашизма, и назив антифашиста ни на који начин не важи за све противнике фашизма.

Имплицитно позивање на традицију Интернационалних бригада које су се у Шпанији бориле против Франка није ништа друго него коришћење тог примера као покушаја асоцијативног прања од одговорности. С обзиром на чињеницу да морамо поштовати хероје шпанског грађанског рата, део поштовања би требало одати и људима које су они прогласили за наследнике. Нажалост, живих ветерана бригаде „Абрахам Линколн“ нема како би посведочили о разлици између масовно организоване одбране од инвазије фашистичке армије и сукоба у кампусу универзитета Беркли. Као и за анархисте у Каталонији, патент анархизма је давно дефинисан, и свако је слободан да од њега креира сопствену верзију.

markbrejОригинални антифашистички покрет настао је као тежња комунистичке Интернационале да прекине непријатељства са европским социјалистичким партијама како би се с њима направио заједнички фронт у борби против тријумфа покрета које су предводили Мусолини и Хитлер.

Фашизам је постигао успех, а антифа није успела да му буде иоле озбиљнији противник. Антифашисти су се бранили теоријом „сасецања проблема у корену“: да су антифашисти прегазили фашистичке покрете на време, било би спречено да се они претворе у оно што су се претворили. Пошто су рационални разлози и дебата доживели фијаско у покушају обуздавања раста фашизма, антифашисти су као метод борбе подржали улично насиље, које је, узгред речено, доживело још убедљивији неуспех.

Ово је тотално антиисторијски. Фашизам насиље користи као полигон за тестирање. И комунисти и фашисти су се некад борили на улицама, па је атмосфера насиља помогла фашизму да се представи као бедем против бољшевизма, и тако добије пресудну подршку од капиталиста и милитариста. Управо то им је омогућило да стекну моћ.

Како историјски фашизам више не постоји, Бреј је свој појам антифа проширио како би укључио све оно што нарушава садашње принципе идентитетске политике – од патријархата као предфашистичке категорије до трансфобије као постфашистичке.

Чини се да су маскирани милитанти антифа покрета пре инспирисани Бетменом него Марксом или чак Бакуњином.

УДАРНЕ СНАГЕ НЕОЛИБЕРАЛНЕ ПАРТИЈЕ РАТА
Од кад је Бреј Европљанима понудио акредитацију за актуелни амерички анфита покрет, постало је значајно шта антифа представља у данашњој Европи. У Европи ова тенденција поприма две форме. Активисти Црног блока често нападају демонстрације које организују левичари, ломе излоге и туку се са полицијом. Ове егзибиције за ослобађање тестостерона су од мањег политичког значаја него изазвана реакција јавности која тражи јачање полицијских снага. Они су сумњичави по питању полицијске инфилтрације.

На пример, 23. септембра неколико десетина маскираних хулигана је, ломећи све пред собом, покушало да дође до простора на коме је Жан Лук Меланшон држао митинг највеће левичарске политичке опције у данашњој Француској. Њихова неизговорена порука том приликом била је да за њих нико није у довољној мери револуционаран. Повремено се догоди да претуку понеког скинхеда, што појачава њихове антифашистичке акредитиве.

Они их користе како би себи прибавили право да клевећу друге на некој врсти неформалне инквизиције, коју су сами успоставили. Као добар пример, може се навести догађај са краја 2010. године, када се млада жена под именом Орнела Жије (на слици испод) појавила у Паризу тражећи посао као новинар у левичарским часописима и на блоговима. „Она је покушавала да се инфилтрира свуда“, према тврдњи бившег директора Монд Дипломатика Мориса Лемона, који је увек гајио „интуитивно неповерење према њој“, од када је запослио као практиканта.

Виктор Дедај, који управља једним од водећих левичарских сајтова у Француској (Le Grand Soir), рекао је да су сви они који су хтели да јој помогну осетили непријатно изненађење неколико месеци касније. Орнела је постала самопроглашени инквизитор посвећен разобличавању „конспирационизма, конфузије антисемитизма и црвеног-браон (игра симбола бојама којас упућује на 'левичарски фашизам')“ на интернету. То је попримило форму личних напада на оне које је оптужила да су починили наведене грехе. Значајно је да су се све њене мете оштро супротстављале америчким агресивним ратовима на Блиском истоку.

Такође, коинциденција је и да се њен крсташки поход поклопио са „променом режима“ која је уништила Либију и начела Сирију. Напади су били фокусирани и на критичаре тих ратова.

ornelazijeВиктор Дедај се такође нашао на њеном удару, као и Мишел Колон, писац близак Белгијској радничкој партији и уредник двојезичног сајта Investingaction. На удару се нашао још и Франсоа Руфин, филмски редитељ и уредник левичарског часописа Факир, редовно биран у француски парламент у име Меланшонове партије. И тако даље, листа је дугачка.

Таргетиране особе су веома различите, али имају једну заједничку особину – противе се агресивним ратовима. Готово свако ко се противи овим ратовима је на њеној црној листи.

Главна техника је асоцијативна кривица. Високо на листи смртних грехова је критиковање ЕУ, што је повезано са национализмом, а национализам даље са фашизмом и антисемитизмом, што доводи до сваљивања кривице за геноцид на особу која се усуди да критикује. Ово се савршено слаже са политиком ЕУ и њених влада, само што антифа покрет користи далеко грубљи језик.

Средином јуна 2011. партија која се противи ЕУ, а коју води Франсоа Азлине (Union Populaire Republicaine) нашла се на мети клевета и инсинуација антифашистичких сајтова потписаних од Мари Ан Бутоле, псеудонима који је користила Орнела Жије. Бојећи се нереда, ова странка је отказала планирани скуп у Лиону. Они су провели малу истрагу, којом су утврдили да је Орнела Жије била на листи говорника на семинару одржаном у марту 2009. Организовао га је Центар за студије међународних комуникација на школи за медије и односе са јавношћу Универзитета „Џорџ Вашингтон“. Изненађујућа асоцијација за тако ревносног крсташа у борби против идеолошке црвено-браон екипе.

У случају да било ко има неке сумње, термин „црвено-браон“ користи се за дискредитацију било кога ко има левичарске погледе. Црвена боја у том смислу представља левицу, док је браон фашистичка боја. Оваква тактика може да буде примењена и на неког са деснице коришћењем исте платформе коју користе десничари итд. Ово је посебно корисно за Партију рата, јер се многи конзервативци више противе рату од левичара, који су упали у мантру „хуманитарне интервенције“.

Није неопходно да влада своју репресију усмерава ка антиратним напорима. Антифа одрађује посао.

Француски комичар афричког порекла Дидуон Мбала Мбала, стигматизован од 2002. године због скеча који је оквалификован као антисемитски, није само мета већ и пример за сваког ко се усуди да брани слободу говора, као белгијски професор Жан Брикмон, који је на црној листи у Француској због покушаја да стане у одбрану слободе говора у једној телевизијској емисији. Дидуону је онемогућен приступ медијима, суђено му је и кажњаван је небројено пута, чак је осуђен на затворску казну у Белгији. Међутим, и даље има широк круг људи који га прате са централном темом супротстављања ратовима.

Оптужбе да је неко сувише „мек“ према Дидуону може да има озбиљне последице за појединце који имају веће амбиције у каријери, док оптужбе за антисемитизам у Француској значе затворена врата за било какав озбиљнији друштвени ангажман. Публикације се одбијају, позивнице повлаче, а на поруке нема одговора.

У априлу 2016. Орнела Жије нестала је из видокруга јавности, вероватно услед сумњи у сопствене асоцијације.

antifa03Поента ове приче је једноставна. Самопроглашени радикални револуционари могу да буду веома корисни за неолибералну Партију рата. Не сугеришем да су сви или већина антифашиста у служби естаблишмента. Међутим, њима се манипулише и у њихове редове се лако инфилтрирати.

НЕОПХОДНА ДЕБАТА О ЋУТАЊУ
Онај ко је свакако искрен је Марк Бреј, аутор приручника за антифашисте. Јасно је одакле Бреј долази када пише следеће: „Хитлерово коначно решење убило је шест милиона Јевреја у гасним коморама, пред стрељачким водовима, изгладњивањем, пребијањима до смрти и очајним условима у логорима. Двоје од троје Јевреја у Европи је убијено, укључујући и неке моје рођаке“.

Породична историја објашњава због чега је Марк Бреј до те мере страствен када је фашизам у питању. То је савршено разумљиво за неког ко осећа страх да ће се то догодити поново.

Како год било, чак и најоправданији лични разлози не доприносе исправним закључцима. Насилне реакције на страх које могу деловати ефективно, у реалности су морално слабе и у потпуности неефикасне.

Налазимо се у периоду велике политичке конфузије. Обележавање сваке манифестације „политичке некоректности“ стигмом фашизма отежава дебату и разјашњавање питања која су од значаја.

Недостатак фашиста може се компензовати идентификовањем критике имиграције као фашизма. Ова идентификација, повезана са одбијањем постојања националних граница, ревитализује страхове из прошлости у јеврејској заједници да ће бити искључени из заједница у којима се проналазе.

Дискурс имиграције има различите аспекте на различитим местима. Није исто ово питање разматрати у Европи и у Америци. У Америци постоји дистинкција између појмова имиграната и имиграције. Имигрант је особа која заслужује да се њен случај размотри, док је имиграција политика која је подложна различитим тумачењима. Тако се може догодити да се разговара о политици имиграције, а да се притом не увреде имигранти. Напокон, лидери уније трговаца се противе масовној имиграцији, и то не због расизма, колико због капиталистичке стратегије да се зараде оборе.

У реалности имиграција је комплексан појам са многим аспектима који могу да доведу до разумног компромиса. Међутим, поларизација која се креира у друштву онемогућава да до компромиса дође. Када се масовна имиграција користи као лакмус за то ко је фашиста, а ко не, то у корену сасеца конструктивну расправу. Без дискусије и могућности да се сагледају све неопходне перспективе, овај појам ће поделити људе на оне који су за и оне против. Поставља се питање ко ће добити у тој конфронтацији.

antifa02Спроведене анкете показују да непопуларност имиграције расте у свим европским земљама. Комплексност ове теме се одражава кроз чињеницу да се у већини европских земаља верује да је дужност људи да пријатељски дочекају избеглице, док се у исто време противе наставку имиграције. Аргумент да је имиграција начелно добра прихвата само 40 одсто људи, док 60 одсто Европљана верује да је „имиграција лоша за њихову земљу“.

ДЕТИЊАСТО НАСИЉЕ
Идеја да је начин за ућуткивање неког ударац песницом у вилицу произилази из холивудских филмова. То је такође типично за рат банди у Лос Анђелесу. Везати се са некима који су „као ми“ како бисмо се борили против оних који су против, а за успостављање контроле над „тереном“, типично је за младе мушкарце у конфузним околностима. Проналажење разлога за тако нешто се лако може преточити у политичку дилему – фашисти против антифашиста. За дезоријентисану омладину то је алтернатива приступању америчким маринцима.

Амерички антифа покрет делује као венчање средње класе између политике идентитета и борби банди. Марк Бреј на 175. страни своје књиге цитира свог антифа извора из Вашингтона, који имплицира да је кључни мотив будућих фашиста да буду на страни „најјачег у крају“, по принципу „наша банда је јача од ваше банде“.

То је такође логика америчког империјализма, који о својим непријатељима често говори да „разумеју само језик силе“. Упркос тврдњи припадника покрета антифа да су радикални револуционари, њихов ментални склоп у потпуности одражава типичну атмосферу која превладава у високо милитаризованој Америци.

Са друге стране, антифа прати тренд тренутних ексцеса политике идентитета која тежи да ускрати слободу говора на местима где би требало да буде њено најјаче упориште – на универзитетима. Речи су окарактерисане до те мере опасним да морају да буду обезбеђени „сигурни простори“ како би заштитили људе од њих. Парадоксално, екстремна рањивост на речи је повезана са толеранцијом на реално физичко насиље.

ЛОВ НА ДИВЉЕ ГУСКЕ
У Америци је са антифа покретом најгора ствар та што они покушавају да дезоријентисану америчку левицу натерају на „трку дивљих гусака“, у којој јуре имагинарне фашисте уместо да заједничким снагама раде на формирању позитивног политичког програма. САД имају велики удео уврнутих агресивних индивидуа са лудачким идејама. Праћење ових маргиналаца, било појединачно или у групи, представља друштвени поремећај. Међутим, заиста опасни људи у Америци су удобно смештени на Вол Стриту, у извршним телима копрцајуће војне индустрије, у вашингтонским тинк-тенковима, да не спомињем редакције мејнстрим медија које се тренутно прилагођавају добронамерном ставу према „антифашистима“, само због тога што се фокусирају на дисидента Трампа уместо на саме себе.

Америчка антифа, по дефиницији отпор фашизму, а у ствари отпор изгубљеним узроцима – конфедерација, бели супремацисти и у том смислу Доналд Трамп – служе за скретање пажње са отпора владајућем неолибералном естаблишменту, који је такође супротстављен идеји Конфедерације и већ увелико тражи Трампову главу кроз жестоку кампању одмазде. Владајући естаблишмент, који води незасите ратове широм света и уводи методе полицијске државе, успешно користи покрет „отпора Трампу“ како би га у очима јавности начинио горим него што је он то већ био.

Олака употреба термина „фашиста“ стаје на пут прецизној идентификацији проблема и дефинисању реалних проблема данашњице. У хаосу коме сведочимо најопаснија превирања долазе из истог извора кога је тешко именовати, али му се може дати провизорна и поједностављена етикета под називом „глобализовани империјализам“. То је вишеслојан пројекат који за циљ има да свет преобликује у складу са захтевима финансијског капитала, војноиндустријског комплекса, америчке идеолошке сујете и мегаломаније мањих западних сила, посебно Израела. То би се једноставније могло назвати империјализмом, с тим што је он по обиму и деструктивности далеко гори него империјализам претходних векова. Такође, он је веома добро замаскиран.

Фиксација превенције тираније настала пре више од 80 година под много другачијим околностима, омета препознавање данашње монструозне тираније. Вођење тог и таквог рата засигурно води ка поразу.

antifa04Доналд Трамп је аутсајдер који неће бити пуштен да продре у срж. Избор Доналда Трампа за председника је изнад свега озбиљан симптом декаденције америчког политичког система, у потпуности управљаног новцем, лобијима, војноиндустријским комплексом и корпоративним медијима. Антифа покрет је прешао у офанзиву против јединог оружја које је још увек у рукама људи – да говоре слободно и да се слободно окупљају.

Дајана Џонстон је аутор увода у мемоаре свог оца „Од оружја за сигурно међусобно уништење до лудила: Унутар планирања Пентаговоновог нуклеарног рата“ (Пол Џонстон, Clarity Press)

Превео ИВАН РИСТИЋ

 

Counterpunch

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.