Menu
RSS

ИРАЦИОНАЛНОСТ АМЕРИЧКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

Tramp zastava prstТЕД ГАЛЕН КАРПЕНТЕР

Вашингтонска дипломатија је нереалистична на више фронтова деловања, и то постаје опасно

Све назнаке говоре у прилог томе да ће председник Трамп повући сагласност Вашингтона на нуклеарни споразум постигнут између водећих светских сила и Ирана 2015. године. Тај споразум, Заједнички свеобухватни акциони план (JCPOA – Joint Comprehensive Plan of Action; прим. прев) поставио је значајна ограничења усмерена на ирански нуклеарни програм. Суштина је да овај споразум у великој мери онемогућава свако настојање Ирана да стекне нуклеарно оружје. Ипак, јастребови у САД га осуђују од самог почетка, тврдећи да Иран само купује време, обмањује Обамину администрацију и друге владе и подстиче њихово самољубље, док Техеран под велом тајне наставља развој својих нуклеарних капацитета. Током кампање за америчке председничке изборе 2016. године Трамп се у неколико наврата обрушио на споразум и оквалификовао га као „најгори споразум икада испреговаран“. Други противници споразума су га чак упоредили са Чембрленовим „смиривањем“ нацистичке Немачке Минхенским споразумом 1938. године.

Супротстављеност постигнутом споразуму је само одраз нездравог недостатка опрезности и одсуства реалистичног приступа у америчкој спољној политици поводом многих питања. Карактеристика вашингтонског приступа су у великој мери циљеви које је немогуће постићи, груба и неспретна дипломатија, као и одсуство воље да се направе чак и најважнији уступци како би се постигао успех.

Реалност је да је споразум вероватно најбољи дил коме су САД и друге потписнице могле да се надају од било које иранске владе. Заиста, изненађујуће је да је Техеран прихватио чак и таква ограничења. И, упркос тврдњама противника споразума да Иран крши одредбе и изиграва споразум, Међународна агенција за атомску енергију наставља да потврђује да га се Техеран придржава. Иако невољно, чак је и Трампова администрација морала да призна да Иран поштује захтеве споразума. Ипак, председник је процедио кроз зубе да су Иранци кршили „дух споразума“, шта год то значило.

ЦРВЕНА КРПА ЗА ХАРДЛАЈНЕРЕ
Присталице договора са Ираном упозоравају да његово поткопавање доводи САД пред језиву дилему. У случају раскида споразума је врло вероватно да ће Техеран наставити да пуним капацитетима развија нуклеарни програм. Тада би се америчко државно руководство суочило са чињеницом да прихвати Иран као нуклеарну силу у року од пет година или да покрене превентивни рат како би осујетило такав исход.

Највећи број критичара споразума негира да позива на рат са Ираном, иако постоје изузеци, попут сенатора Тома Котона. Мање тврди типови инсистирају на чињеници да они једноставно желе „бољи споразум“, онај који би Ирану увео далеко оштрија ограничења. Чак и уколико су овакви појединци искрени, иако постоје суштински разлози да се сумња у то, инсистирање на тзв. „бољем договору“ одражава одсуство реалистичног приступа који карактерише америчку спољну политику последњих деценија.

Једини разлог због кога је било могуће склопити споразум са Техераном је чињеница да су преговарачи одступили од неких првобитних захтева. „Хардлајнери“ (посебно у САД) желели су да Ирану буде одузето право да поседује било какву нуклеарну технологију, па чак и ону која би служила у мирнодопске сврхе. Уобичајено јато „јастребова“ је тежило споразуму који би такође онемогућио развој балистичког ракетног програма Техерана, и натерао Иран да престане са подршком Хезболаху и другим „терористичким покретима“. Њихова критика и даље остаје фокусирана на тај сегмент. Ипак, да су преговарачи испоставили овакве захтеве Ирану, никаквог споразума не би ни било.

Нажалост, потпуно одсуство реализма који „јастребови“ настављају да изражавају у погледу политике према Ирану није ограничено само на то питање. Амерички званичници и највећи део спољнополитичке заједнице делује на начин као да се једина легитимна дипломатија састоји од састављања исцрпне листе захтева влади стране државе, обично без понуде било каквог смисленог уступка заузврат. Овакав сценарио је на делу био претходних година, посебно када су у питању Русија и Северна Кореја.

Ne nuklearkama za iranОд средине 90-тих година Вашингтон инсистира да Пјонгјанг у поптуности обустави свој нуклеарни програм. Поучен примерима насилних промена режима у земљама ненуклеарним противницима Вашингтона попут Србије, Ирака и Либије, Пјонгјанг није склон да се ослања на испразне гаранције да САД неће покушати слично и у Северној Кореји. Са друге стране Вашингтон је предложио уступке Пјонгјангу који су се састојали од мало више од нејасних обећања везаних за делимично укидање претходно уведених економских санкција. Никад није било јасно изражене воље да се изађе у сусрет другим циљевима севернокорејског режима, као што су мировни уговор којим би се формализовао завршетак Корејског рата, дипломатско признање режима од стране САД, као и окончање заједничких војних вежби које америчка војска одржава са војском Јужне Кореје сваке године.

ДИПЛОМАТСКЕ БЕСМИСЛИЦЕ САД
Инсистирање на повратку на „нуклеарну невиност“ Северне Кореје, посебно без нуђења великих уступака заузврат, није било реално чак ни пре него што је Северна Кореја спровела више нуклеарних проба и тестова балистичких пројектила. Оног тренутка када је достигнута тачка у развоју после које је јасно да је држава развила бројна нуклеарна оружја, америчка спољна политика постаје потпуно „оперисана“ од реалности. Ипак, мало је индиција да је Трампова администрација олабавила преговарачку стратегију. Уместо тога, позиција САД је постала оштрија и унела додатну забринутост.

И Трампова и Обамина администрација су заузеле идентичан бескористан став у односу на Русију. Последњи закон о санкцијама, који је прошао Конгрес и који је председник потписао, одражава такав ригидан и непродуктиван приступ. Међу осталим одредбама, наводи се да се Москва наводно мешала у америчке изборе 2016. што је послужило као оправдање за увођење оштријих санкција. Међутим, поменути закон не предвиђа на који начин Русија може да се искупи и омогући да се санкције укину. Да ли би писани „залог оданости“, који би гарантовао да сличног ангажмана на следећим изборима неће бити, био довољан? Нема начина да се то сазна.

Поред тога, закон је уважио и захтеве Трампове и претходне Обамине администрације да Кремљ престане да подржава сепаратисте у источној Украјини и врати Крим под контролу Кијева. Није могуће очекивати руску сагласност са оваквим захтевима, посебно због оправданих страхова Кремља да ће САД Украјину претворити у земљу клијента Запада и члана ЕУ и НАТО. Безобзирно уплитање у унутрашња питања Украјине које је помогло демонстрантима да са власти сруше демократски изабраног проруског председника 2014. године свакако не подстиче Москву да омекша своју политику према најближем суседу.

Захтев да Москва одустане од контроле над Кримом је још већа дипломатска бесмислица. Кремљ ће Крим напустити онда кад Израел повуче анексију Голанске висоравни или када Турска ускрати подршку Турској Републици Северни Кипар и врати ту окупирану територију Републици Кипар. То је други начин да се каже да се руска капитулација по питању Крима никада неће догодити.

iranski sporazumСврха оваквих примера је да истакну да је вашингтонска дипломатија нереалистична на више фронтова деловања, и да то постаје опасно. Уздржаније и скромније стратегије су очајнички потребне. Добар почетак би био уздржавање од идеје минирања конструктивног споразума са Ираном. Бољег споразума нема на видику у блиској будућности, а последице такве фатаморгане могу да буду веома непријатне, и то не само за Блиски исток већ и за саме САД.

Тед Гален Карпентер је старији сарадник на институту Кејто и аутор у часопису „The National Interest“. Такође је аутор десет књига и више од 650 чланака о међународним односима

Превео ИВАН РИСТИЋ

 
The National Interest


Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.