Menu
RSS

КУРЦОВ КРАТКИ КУРС „ШПИГЛУ“

kurc03МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Свођење историјског и цивилизацијског догађаја на опозицију мигранти – хуманост јесте искључиво покварени безобразлук

Релативизујући одлуку бирача већ у првом тренутку победе аустријске Народне странке, нмечаки недељник Шпигл каже да би Себастијан Курц требало да се покрива ушима и ћути због свог односа према избеглицама. Ширећи срцепарајуће говоранције о људским правима, биће да Шпигл ипак лаже за о Аустрији, која је, колико је то данас уопште могуће, уређена земља. Таква је била и у времена када сам тамо био гимназијалац, у доба кад је почео Бруно Крајски 70-тих година. И то је изгледа и остала. Уосталом коментатори испод Шпигловог текста аутору указују на злонамерна претеривања. Али изгледа да је данас важније написати и објавити текст покуде, као да ће то да заплашити промене, него се бавити истином ма колико била непријатна, што би требало да је немачка одлика. Макар ту и тамо још влада таква фама. Као да се никако више не жели знати истина.

Што се тиче Аустрије, колико ме сећање држи, тамо је постојало политичко надметање између народњака и социјалиста док се и код њих, као и код других, нису појавили зелени. После њих дошли су и слободњаци, најпре као безначајна појава, а данас итекако важано чинилац искључиво одлуком бирача. То је био ипак новум, који ставља Аустрију у позицију предводника политичких појава у германском свету. У Немачкој већ дуго траје расправа о кризи великих националних странака, али изостаје утврђивање стварног разлога извитоперења политике у процесу неолибералне глобализације, ако не и њеног нестанка.

Кошорка у скоријем предавању разлоге за неолиберализам проналази у реакцији капитала на 1968. годину, на појаву зелених странака и на разбашкарени слоја бирократа у државном апарату као каста за себе. Док критичари изразито националне странке сврставају у популисте, кључна је њихова примедба како у демократији било ко може да говори у име народа?

strahe00Притом, по принципу жуте мрље, превиђају, да је у свим политичким системима тзв. развијених земаља и етаблираних демократија дошло до извитоперења политичког и пропадања великих националних странака, које су све више губиле свој политички субјективитет релативизацијом сопственог политичког опредељења. Тако су постале само још један од посредника између капитала и грађана. То је, са једне стране, био увод у експерименталну појаву нових странака, а, са друге, фундаменталан захтев за повратак у политичко или повратак самог друштва – народа насправ појава неолибералног упада у јавно уз све веће ограничавање приватног.

Тако се садашњи сукоб простире на целом хоризонту друштва против финансијског капитализма. Отуд и народ, кога не само адвокатске и дискурзивне коалиције неокапиталиста покварено прозивају популистима, потцењивачки, по јужноамеричкој појави побуњених сељака.

Можда је владарима припало задовољство да именују своје противнике сељацима, али тиме нису заустављени процесе растуће реакције, јер то не могу. Овај у свом бићу суманути неолиберални пројект односи се на глобално освајања света и истовремено уништавање целих друштава и геостратешка освајања, чији резултат ипак никад не може бити римолика империја. Посебно нико не може да обезбеди свекуд локалну суштину поретка (већ смо говорили да људски поредак као такав не постоји, те то не могу супсумирати људска права).

Велико забуне изазива дилема, која је све проблематичнија: зашто су носиоци реакције десне националне странке, а не и леве, или само леве? И зашто у томе не учествују урбани, него баш ти сељаци. Са друге стране, националне странке показују јавно и особину да не желе да шире Lebensraum, већ да се баш боре против навале сиротњиских војски и других насталих у антицивилизацијским манипулацијама великим просторима неокапитализма, који у широком спектру догађаја и појава ствара светско стихија друштво. Они се на широкој скали заправо носе са појавом претварања њихових простора у неместа те суштинским укидањем политичког друштва наспрам тржишта.

kurc09Свођење целог историјског и цивилизацијског догађаја на пуку опозицију мигранти – хуманост јесте искључиво покварени безобразлук. Људи се боре за своје место у свету и одлично разумеју да им то може гарантовати само национала држава. И зато желе да задрже контолу над сопственом државом како би сачували сву стечену контролу над својим животима. Право име тога је – своје место под сунцем.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.