Menu
RSS

ПОЗИТИВНА ДИНАМИКА СИТУАЦИЈЕ У СИРИЈИ

sirijafront01АЛЕКСАНДАР ОРЛОВ

Упркос добром развоју ситуације, још увек је прилично рано говорити о окончању конфликта у Сирији

У борбама које се одвијају на југу Сирије сиријске снаге су, уз подршку руских специјалних снага, неких јединица Хезболаха и иранске Револуционарне гарде одбиле очајнички напад ISIS у областима Деир ез Зор, Палмира и Мајадин. Американци на ово тренутно жмуре и охрабрују Курде из Сиријских демократских снага да заузимају нафтна поља. Изгледа да је тачка преокрета у Сирији надохват руке.

Руско министарство одбране званично је прогласило Мајадин ослобођеним упркос томе што је ситуација тамо и даље нејасна и што се град налази под сталним контранападима терориста. Правац напада милитаната је осмишљен тако да одсече сиријски „трбух“, који се пружа дуж пута који повезује Деир ез Зор и Мајадин и заокружи десантне снаге које се налазе у једном дистрикту тог града с обзиром на чињеницу да се пустињска област западно од пута налази у потпуности изван контроле Сиријаца. Ипак, мало је вероватно да ISIS има довољно снаге да учини нешто више од саме опсаде сиријских снага. Ипак, они су и даље у позицији да проузрокују значајне проблеме.

Упркос очајничким покушајима отпора и контранапада, ISIS је ипак морао да преда Раку Курдима. Неколицини милитаната је, заједно са женама, децом и делом становника града омогућено да из њега побегну. Константне промене на терену на површини процеса држе интересе Париза у Раки. Французи су категорички одбили да дају дозволу за повлачење милитаната из Француске и њених колонија. Такође, они су захтевали да се све важне информације везане за милитанте у Раки прослеђују њима под изговором да су им подаци неопходни за истрагу терористичког напада у Паризу. Половина елитног дела коалиције коју чини ISIS, Џаиш ал Осра, која је представљала кључну снагу у одбрани Раке све до њеног пада, састављена је од странаца које Француска тражи. Регрутна база Осре састављена је од Тунижана и Европљана арапског порекла, од којих су многи прошли кроз Легију странаца. „Радни језици“ Осре су француски и арапски, а у Раки се налазило до 300 таквих појединаца. Међутим, њихов излазак из Раке прошао је без икакве суштинске препреке.

ВРАЋАЊЕ КИРКУКА
Интересантна је чињеница да је између 150 и 200 људи који су дошли из руских региона, посебно из Чеченије, Дагестана и Кабардино-Балкарије борило у офанзиви на Раку. Као резултат тога, 15. октобра је у граду остало између 300 и 400 бораца који су одбили и да оду и да се предају. Они су одабрали смрт и углавном су постали бомбаши самоубице. Као што је иначе случај пре сваке операције ISIS, њихови борци су и овај пут прихватили заклетву на смрт. Од 17. октобра у Раки преостала су још две до три кварта који су били под контролом милиција, од којих су већина бомбаши самоубице. Прилично је јасно да они планирају нови напад на град иако су га остали њихови припадници напустили под заштитом Сиријских демократских снага 14. и 15. октобра.

Део терориста – према неким извештајима, око 400 – напустио је град са таоцима који су послужили као живи штитови. У овом тренутку Рака је окружена формацијама Сиријских демократских снага и они тврде да су милитантима дали ултиматум да се предају или умру. Ипак, милитанти су уз заштиту Курда прешли Кабур, притоку Еуфрата, и наставили ка Абу Камалу на ирачкој граници. Тако су Сиријске демократске снаге и њихови амерички партнери одиграли, најблаже речено, неискрено према својим „партнерима“ у антитерористичкој коалицији, посебно према Русији. Ипак, то се могло очекивати. Активности Сиријских демократских снага и пасивност америчке ваздушне подршке омогућио је да ISIS покрене нападе на пут који повезује Палмиру и Деир ез Зор, а Курдима да заузму највеће нафтно поље у Сирији.

sirijadeirezorУзбуђење које су ови догађаји изазвали испоставило се као преурањено. Ирачке снаге су 16. и 17. октобра, уз подршку иранске Револуционарне гарде а под командом генерала Сулејманија, за само један дан вратили под своју контролу Киркук са свим нафтним пољима. Паралелно с тим, 17. октобра Курди су у страху од потпуног пораза опколили територију ирачке војске. Сиријски Курди сада имају о чему да размишљају. Имајући у виду да су се ирачка војска, шиитске милиције и проирански Хашад Шаби, уз подршку иранске Револуционарне гарде, већ пробили кроз коридор на ирачко-сиријској граници, они кроз њега могу да протурају људство и опрему да би се супротставили Сиријским демократским снагама и придружили сиријско-руском контингенту у Деир ез Зору и Мајадину. Американци би у таквој ситуацији били принуђени да напусте стратешки важан простор са базама у сиријском Курдистану, док би Курди били приморани да прихвате патронат Дамаска.

КАКО ИЗБАЦИТИ ТУРКЕ ИЗ СИРИЈЕ
У исто време, схвативши да акције руских ваздушно-космичких снага у северној Сирији дају резултате, Анкара се такође фокусирала на активне војне операције, ушавши у провинцију Идлиб. Турска инвазија на Идлиб стриктно је формално предвиђена споразумом из Астане. Као и Техеран, Анкара је гарант споразума из Астане и она проводи контролу у зони „деескалације“, док је руска војна полиција стационирана изван те зоне. У реалности руски полицајци су већ тамо – у Африну и северној Хами, с тим што у Хами они све више играју улогу у којој одбијају нападе милитаната. Природно, Башар ал Асад није пристао на турску инвазију на Идлиб. Тако да није случајно што је министар иностраних послова Сирије Валид Муалем захтевао да се све стране трупе које су илегално у Сирији и без пристанка њене владе повуку у року од неколико дана. Иако циљ Турске није да откине део Сирије, већ да елиминише курдски аутономни регион у Сирији, успостављен 2016. То није тако једноставно, јер је потребно испунити два услова. Први је постојање владе у Дамаску која ће бити пријатељски оријентисана према Турској, али у исто време категорички непријатељ идеји курдске федерације. Башар ал Асад је категоричан када су Курди у питању, али је непријатељ Турске. То креира околности за будући конфликт. Турска стога подржава антиасадовску коалицију у очекивању да ће свој циљ остварити када се Русија пре или касније повуче из Сирије.

У овој фази развоја односа Ердоган је послао нешто трупа како би „удавио“ курдске територије. Главни циљ ове операције ће без сумње бити сукоб протурских проксија у Сирији са Курдима из Африна. У том сукобу турска војска ће одиграти улогу логистичке подршке својим милитантима. Грубо речено, исти сценарио је коришћен и током операције „Штит Еуфрата“. Иако она није остварила све дефинисане циљеве, у принципу се може оценити као успешна. У тој операцији Турци су пропустили да заузму стратешки важан град Манбиџ, али само зато што су ту Американци одиграли против Ердогана и допремили своје трупе на тај простор. Манбиџ је значајан јер би кроз њега требао да прође предвиђени цевовод од Ирана до Турске, па САД нису могле овако важну тачку да оставе ван сопствене контроле. Турци не крију да је њихова операција усмерена против Курда. Последњих дана турско руководство објављује саопштења у којима се све оштрије односи према SDF и директно криви САД за стварање терористичке тампон зоне. Турске активности су Анкари омогућиле да успостави контролу над јужним деловима Африна и да тај град ставе под блокаду. Једина преостала веза Курда са спољним светом на том простору води кроз сиријску територију.

Упркос оваквом развоју ситуације, још увек је прилично рано говорити о окончању конфликта у Сирији. Посебно у светлу догађања у суседном Ираку, где ирачко-иранска коалиција бележи успехе у сламању непријатеља и осећа се спремном да пређе у Сирију и зада коначни ударац ISIS. У исто време, то желе да учине и са курдском квазидржавом у Сирији, у којој су се Американци укопали. Уколико би се то догодило, једини пут који би ISIS преостао је да оде ка југу у Саудијску Арабију и тамо створи свој калифат.

sirijasloboda09Док ово за Русију и Иран не би био никакав проблем, свакако би постало главобоља за Американце. Једино преостало питање је како истиснути турску војску из Сирије. Ово би такође могло да буде постигнуто ако би све снаге наклоњене влади у Дамаску одлучиле да задају снажан ударац исламистичким фракцијама и наоружаној опозицији у региону Идлиб.

Александар Орлов је политиколог и експерт за оријенталистику

Превео ИВАН РИСТИЋ

 

New Eastern Outlook

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.