Menu
RSS

ДЕСНА РЕВОЛУЦИЈА

rojmurСКОТ Б. МЕКДОНАЛД

Западне демократије су на прекретници, баш као 1930-тих

Иако је протеклих неколико година на обе стране Атлантика било политичких потреса, 2018. би могла донети нову рунду озбиљних тестова за либералну демократију. Кључна ствар у том процесу је померање бирача ка десници, а у неким случајевима и екстремној десници. Од стања политичког система зависиће кретање економског. Текућа глобална експанзија развијених економија не би требало да буде узета здраво за готово; политичке кризе би могле однети превагу над плановима политичара. Тренутно су позитивни изгледи за глобални економски раст, али политичка драма може постати огромни фактор ометања и одвући пажњу са провођења крајње неопходних економских мера.

„Револуцију“ предводи покрет националиста и популиста – многи од њих су дуго били на политичкој маргини – који желе да сруше стари поредак и врате већи број овлашећења националним државама, затворе границе за нежељене мигранте и врате „старе добре“ економске дане. Централно место у овоме заузима притужба да традиционале партије, често социјалдемократске или социјалистичке оријентације, али такође и умерена десница, нису успеле да постигну оно што грађани од њих очекују.

Велика рецесија (2008-09) и последична дужничка криза у Европи убризгали су велику количину анксиозности у друштва економски развијених земаља. Крах тржишта у САД привукао је пажњу на растући економски диспаритет, културне разлике у деловима земље и неуспехе Вашингтона. У Европи, Грчка, Кипар, Португал, Ирска и Шпанија тражили су помоћ како би спречили тоталне крахове и рестартовали сопствене економије – што су настојања која су обележена болно високим стопама незапослености, кресањем државних трошкова и губитком куповне моћи просечног потрошача. Све ово, као и перцепција да ће спољне силе остварити доминацију над националним политичким животом, дало је крајњој десници и сродним групама могућност да ојачају играјући на карту друштвених фобија и нудећи наизглед проста решења.

КРИЗА ЛЕГИТИМИТЕТА ДРЖАВЕ
Постоји одређени историјски ехо у тренутној националистичко-популистичкој револуцији на обе стране Аталнтика који подсећа на 1930-те, односно период када се либерална демократија нашла пред изазовом екстремне левице (комунисти) и екстремне деснице (фашисти). Историчар Јан Кершо у књизи До пакла и назад: Европа 1914-1949. примећује да је економска криза имала само номиналну улогу у политичким кризама које су потресле континент.

Економски метеж сам по себи није могао да доведе до великих политичких потреса. Зато је -потресу морала да претходи криза легитимитета државе, додатно учвршћена постојањем идеолошког раскола и дубоких културних подела које су владајуће елите излагале притисцима мобилизованих маса. Управо такви услови су, међутим, постојали у многим деловима Европе, нарочито тамо где је екстремни интегралистички национализам, који се ослањао на распрострањени осећај губитка националног престижа и изневерених очекивања од статуса велике силе, могао да подстакне формирање јаког покрета који је црпео енергију из наводне снаге дијаболичних непријатеља са којима је тврдио да се суочава, бивајући у позицији да се бори за власт у држави са слабим ауторитетом.

marinlepen01Амерички и европски политички естаблишменти заиста се суочавају са кризом легитимитета. У Француској су у 2016. обрисане старе политичке партије, социјалисти и умерена десничарска партија, пре него што је формирана потпуно нова центристичка политичка формација под лидерством садашњег председника Емануела Макрона. Међутим, друго лице реконфигурације француске политике долази из екстремно десничарског Националног фронта, чији је кандидат за председника Марин ле Пен завршила на другом месту у борби за најважнију политичку позицију у Француској, једној од највећих светских економија.

Иако су странке умерене деснице победиле на изборима у Холандији (март) и Немачкој (септембар), у обе државе је велики део бирача гласао за партије крајње деснице. У Холандији је националистичко-популистичка Партија слободе освојила 13,1 одсто гласова – довољно за други највећи број места у холандском парламенту. Владајућој партији десног центра ишао је наруку опоравак економије и чврст став према турској влади око питања у вези холандско-турских држављана, које је искрсло током предизборне кампање.

УСПОН ДЕСНИЦЕ У АУСТРИЈИ, НЕМАЧКОЈ, ЧЕШКОЈ...
У Немачкој је велика већина грађана гласала за традиционалније партије, дајући Ангели Меркел довољно подршке да формира нову коалициону владу и обезбеди четврти канцеларски мандат. Међутим, 2017. је први пут комбиновани број гласова хришћанских демократа и социјалдемократа склизнуо испод 60 одсто укупног одзива бирача. Такође, били су то први послератни избори на којима је крајње десничарска политичка партија (Алтернатива за Немачку) са 12,6 процената гласова и 94 посланика ушла у Бундестаг. AfD је настала на противљењу немачком финансијском помагању другим земљама еврозоне током дужничке кризе, као и на противљењу имиграцији.

Аустријски октобарски избори су последњи знак заокрета ка десници. У тесном надметању Аустријска народна партија (OVP) предвођена 31-годишњим Себастијаном Курцом поразила је социјалдемократе (њихове бивше коалиционе партнере). Могуће је да ће десничарски OVP формирати коалицију са трећепласираном крајње десничарском Слободарском партијом (FPO). Курц је атрактиван партијски лидер који је у OVP донео преко потребну промену имиџа, док је SPO освојио најмањи број гласова од Другог светског рата.

Победи Курца и OVP допринео је цео низ фактора – партија се накачила на антимигрантски сентимент, који је одбио бираче од FPO; иступио је са новим страначким кандидатима поред стандардних партијских кадрова; обећао је смањење пореза; и објавио рат бирократији и лобијима. Такође, Курц се заложио за затварање балканске мигрантске руте (док је био министар спољних послова) и увео оштре мере, попут забране бурки (док је био министар за интеграцију).

Један од фактора који су вероватно највише помогли енергичном Курцу био је губитак легитимитета старог аустријског политичког система. Како је Економист приметио 14. октобра, „аустријски корпоративни и политички модел шкрипи. Од 1945. OVP је на власти био 55, а социјалдемократе (SPO) 61 годину, обично (као сада) у заједничкој коалицији. Порези су високи, државом влада клијентелизам, а раст је релативно спор“.

andrejbabis02Аустрија се сада придружила европским владама које су скренуле удесно и имају формалне представнике екстремне деснице у политичком систему. По овим питањима Аустрија се придружила источним комшијама – Мађарској, Пољској и потенцијално Чешкој Републици – у нагињању ка десници. Последња од побројаних земаља иде на изборе 20. и 21. октобра, а „антиестаблишмент“ партија ANO, коју предводи Андреј Бабиш, милијардер без длаке на језику, требало би да оствари добар резултат (предвиђање се испоставило као тачно, Бабиш је апсолутни победник избора у Чешкој и очекује се да ће формирати владу; прим. прев.). Због чега се ANO котира тако добро? Телеграф преноси: „Бирачи у Чешкој Републици су крајње разочарани што њихов животни стандард и даље заостаје за немачким, 13 година након придруживања ЕУ, и преплашени су мигрантском кризом иако се број избеглица који је остао да живи у њиховој земљи мери десетинама“.

Ови услови који су обележили аустријске и чешке изборе постоје свуда у Европи. Важни избори у 2018. ће се одржати у Италији, где се Демократска партија левог центра суочава са великим изазовом од популистичког Покрета пет звездица и других евроскептичних партија. Код великог броја италијанских бирача јавило се осећање да чланство у еврозони у великој мери користи Немачкој, а не Италији. Штавише, оштре мере штедње које земља проводи већ дуги низ година оставиле су многе Италијане незадовољне годинама слабог или никаквог раста и исељавањем млађе популације, која одустаје од тражења послова у домовини. Покрет пет звездица обећава референдум о чланству Италије у еврозони, жели да повећа социјалне издатке и протера све неевидентиране имигранте.

ДЕСНИЦА У САД
Тешко да су САД имуне на изазове екстремне деснице, што показује објава рата републиканском естаблишменту од Стива Бенона. Победа антиестаблишментског популисте Роја Мура (на слици на врху) на републиканским страначким изборима за члана Сената из Алабаме указује да у најбољем случају одређени сегменти бирача у САД могу бити одвучени додатно удесно и тако запретити традиционалнијим републиканским кандидатима. Што више популиста буде бирано, више ће се трести Вашингтон, а на крају највероватније и завршити у немогућности да усваја смислене законе. Неки аналитичари сматрају да ће Мурова победа помоћи Трампу да држи чрврсту линију према закону о здравественом осигурању, имиграцији и споразуму са Ираном. Ако је то тачно, републиканска прајмериз (страначки избори; прим. прев.) кампања за средњерочне изборе (midterm elections; избори који се одржавају две године након председничких; прим. прев.) требало би да буде занимљива.

У својим мајсторским Размишљањима о Француској револуцији Едмунд Берк пише: „Држава без средстава да учини одређене промене је држава без средстава за самоодржање“. Заокрет ка десници (у неким случајевима екстремној) носи четири поруке које су биле уочљиве током године која је за нама и које ће се поново показати на изборима у 2018. Прво, ако на гласању побеђују исте старе партије са истим старим порукама, легитимност демократског система еродира. Друго, традиционалне партије требало би да буду ремонтоване како би на лидерске позиције била унета свежа крв. Треће, нове и прагматичније партије десног и левог центра требало би да буду формиране и понуђене као алтернативе екстремно десним и левим групацијама. Коначно, економској политици мора бити посвећена пажња, а фокус стављен на продуктивност региона који заостају и промовисање праведније прерасподеле расхода између богатих и сиромашних, као и између региона (велики гласачки блокови не могу једноставно да гласају за узимање више новца од ефикаснијих и бољевођених делова земље без неких врста условљавања). Добра економска политика чини добру политику.

stivbenon00Западне демократије су на прекретници, баш као 1930-тих. Алтернатива увођењу неопходних промена у демократије је упуштање на пут ауторитарнијих политичких експеримената којим су 1930-тих кренуле неке земље, што је довело до трагичних последица. Ово су времена када је западна либерална демократија на тесту. Надајмо се да ће бити на висини задатка.

Скот Б. Мекдоналд је главни економиста Smith’s Research and Gradings

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.