Menu
RSS

ТУРСКА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ И АМЕРИКЕ

erdogansultaniХЕНРИ КАМЕНС

Ако Запад помогне Турској да овлада Блиским истоком, то би могло да је окрене од Русије

Када је Ататурк основао модерну Турску, искористио је предност тренутка у историји кад је турски национализам имао ексклузивистички карактер. Турски политички лидери одувек су имали дубоко усађену потребу да своју моћ пројектују свуда, и то не само унутар своје бивше империје. Не можете водити Турску и дозволити да она буде на ободу Европе и Азије; она мора да буде водећи играч на оба континента или њени становници неће стати иза те политике.

Не захтева пуно промишљања схватање да Турска има Велики План за свој стари „трбух“ – Блиски исток. Видело се да је вољна да наруши ред који постоји међу НАТО чланицама и стави своје потребе на прво место, чак и кад је наводно део исте операције. Турци нису срећни када било ко покушава да преобликује регион у складу са сопственим интересима, али то није због чињенице што су они турски ривали, већ што нису Турска.

У последње време Турска је радила заједно са Слободном сиријском војском, али је далеко интензивније учествовала у борбама против других терориста него против Асада. То није због тога што терористи представљају претњу Турској, већ због чињенице да они покушавају да успоставе баланс у односу на оно што Американци раде у „рату против тероризма“ – радећи заједно са PKK и другим курдским борцима у Сирији и читавом региону. Они су тренутно већа претња Турској него Сирији.

Турски интереси у Сирији и Мосулу фокусирају се на нафту. Све док нафта илегално тече од тих места до турске индустрије и њених прекоморских клијената, Турска Сирију неће архивирати као готово питање. Ипак, америчке активности приближавају PKK и уопште Курде све ближе тој нафти. Анкара неће имати ресурса да се одупре својим домаћим Курдима или да прети било коме ако се PKK докопа нафте.

Ипак, када је домаћа потрошња у питању, то се посматра као национални крсташки рат. Турска осећа да има право на све ресурсе своје бивше империје. Чак и када су ове државе независне, од њих се очекује да укажу дужно поштовање Турској као свом бившем суверену на исти начин како се од земаља чланица Комонвелта очекује да прате вођство Велике Британије у међународним односима и експлоатацији ресурса. Уколико то не буде случај, Турска је спремна да се бори да врати оно што је некада поседовала зато што у супротном не би била Турска.

Све ово је изложено у турском Националном пакту, документу за који је Ердоган сугерисао ирачком премијеру да га прочита како би разумео турски интерес у Мосулу. Провладини медији у Турској такође цртају нове границе своје земље у серијама различитих мапа, укључујући и велики број области на које Турска полаже историјско право.

erdoganputinsanktpeterburg12Али зашто је Турској дозвољено да ради такве ствари када би овакве независне акције у другим околностима њу оквалификовале као агресора?

СЛУЧАЈНА ЕКВИВАЛЕНТНОСТ
Турској је омогућено да размишља да може да врати своју стару славу јер Русија турску доминацију на Блиском истоку види као прилику да оствари добити за себе на дужи рок. Она би представљала баланс америчком присуству тамо и омогућила да, уколико Запад још више изолује Русију, буде спреман да се суочи и са губитком Турске.

Упркос свим напорима да се демонизују Турска и муслимани, Запад у стварности не жели Турску на супротној страни зато што и ту постоји историјска подлога. Како би смирили милионе грађана ЕУ чије домовине су биле под османском управом 500 година, морали би да Русију треетирају као партнера.

Ово је потврђено последњим акцијама турске војске у Сирији, које су спроведене у договору са Русима. Пре само годину дана Турска је оборила руски авион изнад Сирије, а овај потез је имао озбиљне политичке репрекусије. Русија не би сарађивала са Турском и обрнуто да две земље нису идентификовале заједнички интерес који превазилази међусобне неспоразуме.

Основ овог заједничког интереса стављен је на папир у меморандуму из Астане, који су потписали Русија, Иран и Турска. Он успоставља зоне деескалације на више локација у Сирији у којима би конфликт требало да буде окончан уз обезбеђивање хуманитарне помоћи, што ће бити под надзором ове три земље. То потврђује да ће ове три земље наставити да се боре против ISIS и других група које су од стране УН окарактерисане као терористичке, али да сви остали морају да поштују примирје успостављено у ове три зоне.

Према мишљењу аналитичара глобалних односа Патрика Хенингсена, овај меморандум реформулише језик сиријског конфликта од фабриковане и изврнуте стварности коју намеће НАТО и помера његов центар гравитације источно, чинећи да регионалне силе постају одговорне за решавање конфликта. Како је то прес служба Кремља објавила 25. септембра: „Зоне деескалације у Сирији отварају могућност окончања грађанског рата у тој земљи, као и за политичко решење кризе базирано на поштовању сиријског суверенитета и територијалног интегритета“.

erdogantrampОва акција је у директној контрадикцији са политиком САД и НАТО, која за циљ има уклањање Асада, будући да се он сматра већом претњом. Природа зона деескалације чини их различитим од демилитаризованих зона, које је НАТО успостављао у балканским ратовима и које никад нису изнутра демилитаризоване, претварајући се у складишта оружја, одакле су Срби некажњено нападани.

Даље америчко подстицање сиријског конфликта кроз одабир „умерених“ терориста може бити употребљено да се креира курдска држава у региону. Уколико би се и друге силе умешале и почеле да сортирају по узору на Американце, више пажње би било посвећено овом проблему, а америчка слобода да ступају у акције у другим земљама била би смањена. Такође требало би приметити да су америчко-турски односи доспели на странпутицу од када је Вашингтон одбио да изручи Гулена Турској. Трампу, који се налази под притиском у САД због оптужби за илегалне везе са Русима, ускоро ће бити постављено питање због чега је оваква акција предузета када је испоставила резултат који су желели Руси, а не Запад.

Из свих наведених разлога ове зоне представљају озбиљан изазов за Запад. Међутим, ако он да резултате, Турску ће одвести у орбиту Русије, а не Европе, а све заинтересоване стране знају да Европа нема капацитета да поднесе тако нешто.

СТРАТЕГИЈСКА ДУБИНА ДУБЉА НЕГО ШТО СМО МИСЛИЛИ
Како би се на правилан начин схватило оно што постаје конзистентна турска политика, прави пример за почетак је књига Ахмета Давутоглуа објављена 2001. године – Стратегијска дубина. У њој бивши премијер говори о формирању lebensraum-а за Турке. Он такође промовише своју верзију панисламизма, коју неки називају неоосманизмом.

Ова књига, као део политичке теорије, приказује угао гледања на ствари. Али Давутоглу није био само турски премијер већ и министар спољних послова. До његовог одступања 5. маја 2016, он је био посматран као архитекта нове турске спољне политике, која је баш онаква каквом је описао у својој књизи.

То је разлог због кога многи преиспитују Давутоглуов тренутни значај у спољној политици. Погодно је рећи да други пишу предлоге политике или да се ствари дешавају саме од себе, када људи знају у којој мери је Mein Kampf постао реалност неколико година пошто је књига објављена. Након тога, она је доспела на ниво да је неопходно прочитати како би се повећао ниво одговорности за спречавање таквих догађаја у будућности.

davutoglu makamЦртање нових мапа на телевизији није безопасан утрошак времена. Често се заборавља да је познати напад Индире Ганди на Златни храм Амритсар, свето место заједнице Сика, у највећој мери био инспирисан тиме што су Сики сепаратисти објавили мапу независног „Калистана“, који укључује и Њу Делхи. На аргентинским мапама Фокланди су приказани као да припадају Аргентини, јер је британска управа тамо успостављена илегално. Као што је био случај са Индиром Ганди, било је неизбежно да влада у Буенос Аиресу покаже своја историјска настојања, што је уз друге проблеме на крају резултирало њеним падом.

Можда је Европа, упркос испуњености старим империјама, веровала да Турци нису озбиљни, или да се неће усудити, јер су тако желели да буду део те Европе. Међутим, жеља за Европом и охрабривања која су стигла из Европе за њихове циљеве довели су до ситуације у којој Ердоган не може да изгуби.

Он се јавно жалио на споразум из Лозане, који је исцртао границе модерне Турске пошто је Отоманска империја нестала након Првог светског рата. Рекао је да је овај споразум Турску учинио сувише малом, и многе етничке Турке оставио изван њених граница. Последица таквог начина размишљања би била да би друге националности, као Курди или Јермени, који су укључени у нову Турску, имали право да траже сецесију. Међутим, Ердоган такав аргумент не прихвата, јер етничка хомогеност није срж онога што он жели да направи.

Ердоган рачуна да би споразум из Лозане требало издвојити због тога што је Турска на правој страни глобалне политике, а не поражени непријатељ, што је била некад. Са друге стране, Запад наставља да инсистира на томе да је Турска јако важан стратешки савезник и да је домаћин НАТО база дуго времена. То је била чак и у времену кад је војна диктатура наизглед била супротстављена западној реторици о томе какве би поједине земље требало да буду.

Турска би требала да буде награђена за добро понашање, каже Ердоган. Уколико то не буде случај, она више неће бити у обавези да игра туђе игре и радиће оно што је неопходно како би се исправило западно непоштовање. Он има све расположиве полуге – од прокси-ратника до новог таласа избеглица, који би званичним и незваничним каналима преплавио Стару Европу, а посебно Немачку као пожељно место.

Русија не жели да Турска игра самостално, а Турска не жели да њихова стара империја буде под руском доминацијом, и то Руса који су им одузели велике делове територије. Међутим, обе земље знају да Запад не жели ширење доминације ни једне од њих.

Две земље могу да постигну најбољи исход уколико раде заједно. Западна потреба за Турском омогућава обема земљама штит, а, кад Русија игра своју уобичајену игру којом демонстрира како је Запад сам себе компромитовао, препушта Турској директну контролу над новом реалношћу, радије него да сама у њој учествује. Са друге стране, Турска је срећна јер прихватајући руску понуду она може да остане на позицији која јој омогућава да пред својим јавним мњењем прикаже да је и даље у игри.

Блискоисточни народи такође имају историјска сећања на Турке. Они немају никакву жељу да их виде у функцији било каквих промена, за разлику од Европљана. Међутим, ове историјске успомене нагоне их да играју игре дугог трајања. Ако Турци могу да им помогну да уклоне кожну болест попут САД, блискоисточне земље могу да по страни оставе емоције и направе дугорочни дил са Турцима.

На одушевљење Турске, Амерички планови са курдском државом не иду по плану, а Блиски исток има превише нафте да би управљање њиме било препуштено локалним земљама. Неко, дакле, мора да попуни празнину, а са становишта САД, то би била Турска ако већ нема ко други. На крају крајева, она је технички и даље западни савезник, а, ако Запад помогне Турској да овлада Блиским истоком, то би могло да је окрене од Русије. То тренутна америчка политика није успела да оствари.

turskasirija201601За сада је суштина западног интереса да дозволи Турској да „ослободи руку“ на Блиском истоку како не би имала никакву корист од савезништва са Русијом. Таква врста аранжмана би локалну популацију изоставила из рачунице, али то је оно што САД чине све време. Американцима би у тренутној ситуацији помогао раст турског утицаја на Блиском истоку као екстензија тренутне америчке политике, док се Руси изнова „туку“ као уобичајено лоши момци.

Хенри Каменс је колумниста и експерт за Централну Азију и Кавказ

Превео ИВАН РИСТИЋ

 

New Eastern Outlook

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.