Menu
RSS

АМЕРИКА ВИШЕ НИЈЕ СВЕТСКИ ХЕГЕМОН

postamerika01ПАТРИК БЈУКЕНЕН

Америци је данас потребно признање нове реалности, са којом се суочавамо, и прилагођавање реторике адекватно томе

Главни циљ пута Доналда Трампа у Азију, наводи саветник за националну безбедност Х. Р. Мекмастер, јесте окупљање савезника како би била остварена „комплетна, проверљива и трајна денуклеаризација Корејског полуострва“.

Ипак, Ким Џонг Ун је рекао да се никада неће одрећи свог нуклеарног оружја. Сматра да је то питање живота и смрти за његов династички режим. Због тога смо на курсу конфронтације. САД или Северна Кореја ће морати да одступе, као што је Никита Хрушчов урадио током Кубанске ракетне кризе, или ће доћи до рата.

У овом веку амерички лидери настављају да повлаче црвене линије, уз претње ратом, које нису спремни да реализују. Сетите се Обаминог „Асад мора да оде“ и упозорења да свака употреба хемијског оружја означава прелазак његове личне „црвене линије“.Резултат: пошто је коришћено хемијско оружје, Американци су се уједињено успротивили ударима у знак одмазде. Конгрес је одбио да одобри било коју врсту напада. Обама и Џон Кери остали су постиђени, а пропорционално је оштећен и кредибилитет земље.

Некада, док смо се придржавали изреке Теодора Рузвелта „говори тихо и носи велику батину“, америчка реч се схватала озбиљно. Кад је Садам Хусеин извршио инвазију на Кувајт у августу 1991, Џорџ Х. В. Буш једноставно је рекао: „Ово неће проћи“. Свет је разумео: уколико се Садам не повуче из Кувајта, његова војска ће бити избачена. Тако је и било.

КАД ТИЛЕРСОН КРИШОМ ИДЕ У АВГАНИСТАН
Али у постхладноратовској ери реторика америчких државника достиже врхунац самохвалисавости, чак и док релативна моћ САД опада. Наш циљ је „окончање тираније у свету“, поручио је Џорџ В. Буш у свом другом инаугурационом говору.

Осврнимо се на недавну турнеју Рекса Тилерсона. У Саудијској Арабији је рекао: „Иранске милиције које се налазе у Ираку сада, кад је борба против Исламске државе при крају, требало би да оду кући. Сви страни борци у Ираку требало би да оду кући“.

Следећег дана одговорио му је премијер Хајдер ал Абади: „Чудимо се изјавама о народним мобилизационим снагама које се приписују америчком државном секретару. (...) Нико нема право да се меша у унутрашње послове Ирака или одлучује шта би Ирачани требало да раде“. Шамар долази од режима који је на власти јер је 4.500 Американаца изгубило живот, десетине хиљада рањено и билион долара уложено у обнову земље током 15 година рата.

postamerickisvet03Раније тог дана Тилерсон је свратио у двосатну посету Авганистану. Тамо се састао са авганистанским званичницима у високо обезбеђеном бункеру у близини аеродрома Баграм. Гардинер Харис из Њујорк тајмса о томе је написао: „То што највиши амерички званичници морају кришом да улазе у ове земље“ (у Ирак и Авганистан; прим. прев.). након 15 година ратова, хиљада изгубљених живота и билиона утрошених долара доказ је тврдоглавости проблема са којима се САД још увек суочавају на оба места“.То су плодови наших најдужих ратова, покренутих уз черчиловску реторику Џорџа В. Буша. У Индији је Тилерсон позвао владу да затвори амбасаду у Северној Кореји. Њу Делхи је одбио, аргументујући да би објекат могао бити од користи Американцима у преговорима са Пјонгјангом. У Женеви је (Тилерсон) истакао: „САД желе целу и недељиву Сирију, у којој Башар ал Асад нема никакву улогу. (...) Владавина династије Асад ближи се крају“.

Хм, можда. Али наши „побуњеници“ у Сирији су поражени, а Асад не само да је преживео шестогодишњи грађански рат већ је, уз помоћ Руса, Иранаца, шиитских милиција и Хезболаха, у том рату победио и намерава да настави да влада, слагали се ми са тим или не.

АМЕРИЧКА СУПЕРИОРНОСТ ЈЕ ИСТОРИЈА
Више се свету не обраћамо са сигурношћу и ауторитетом као Америка од Ајзенхауера до Регана и Буша старијег. Готов је тренутак – ако је икада и постојао – када смо као „једнополарна сила“ и „изузетна нација“ уживали у „доброћудној глобалној хегемонији“ над остатком човечанства. Америци је данас потребно признање нове реалности, са којом се суочавамо, и прилагођавање реторике адекватно томе.

Свет се променио од 2000. године до данас. Путинова Русија се самообновила, изградила стратешке снаге, супротставила се NATO, анектирала Крим и одлучним деловањем у Сирији повратила статус силе на Блиском истоку. Кина је, захваљујући огромном трговинском суфициту на наш рачун, израсла у економског и геостратешког ривала на нивоу какав није достигао чак ни СССР у Хладном рату. Северна Кореја је нуклеарна сила. Европљане муче поделе, сецесионизми и таласи имиграната са југа и Блиског истока, које је наизглед немогуће асимиловати. Турска, некад витални НАТО савезник, буквално је изгубљена за Запад. Велики азијски савезници зависни су од извоза у Кину, која је успоставила нови поредак у Јужном кинеском мору. Блиски исток је – делом и због наших интервенција – у метежу, измучен тероризмом и поделама дуж сунитско-шиитских линија.

postamerickisvet02Америчка супериорност из периода Пустињске олује је историја. Ипак, архитекте америчког посртања још увек се могу чути како денунцирају „изолационисте“, који су се противили њиховим будалаштинама и упозоравали шта ће се догодити Републици уколико их буде следила.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ 


Patrick J. Buchanan – Official Website

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.