Menu
RSS

ДА ЛИ БИ ТРЕБАЛО САД ДА ОБУЗДАЈУ КИНУ

trampsipekingПАТРИК БЈУКЕНЕН

Да ли смо ми, Американци, за други хладни рат, против Кине, и, ако јесмо, због чега?

Након 19. националног конгреса кинеске комунистичке партије у октобру могуће је препознати визију помаљајућег новог светског поретка у перспективи председника Сија Ђинпинга. До 2049. године, односно стогодишњице тријумфа комунистичке револуције, Кина би требало да постане најмоћнија држава на свету. Окупација и понижење које су јој нанели Запад и Јапан у 19. и 20. веку постаће омражена, али далека историја.

Америка ће бити потиснута из Азије и западног Пацифика далеко иза другог ланца острва. Тајван ће бити враћен матици, Јужна Кореја и Филипини неутрализовани, Јапан обуздан. Кинеске претензије на све стене, гребене и острвца у Јужном кинеском мору биће признате од свих умешаних страна. Сијева стратегија Један појас, један пут увућиће Јужну и Централну Азију у орбиту Пекинга, а он ће се наћи у Пантенону, поред оца оснивача комунистичке Кине Маоа Цедунга.

Кина је одбацила демократију у корист владавине једне партије над политичким, економским, културним и друштвеним животом. Кад се погледа у ком је стању Европа, са опадајућим бројем становника, подељена сецесионизмима и у страху од инвазије мигранта из Трећег света, и Америка, која се цепа дуж идеолошких и политичких линија, Кина мора изгледати као амбициозна растућа сила и модел који би требало следити.

ВИЗИЈА СИЈА ЂИНПИНГА
Заиста, зар Кина није свету показала да ауторитаризам може бити компатибилан са националним јачањем које надмашује демократски Запад? Током протеклог века, Кина – захваљујући економском национализму и трговинском суфициту са САД од четири билиона долара – расте темпом који није виђен од 19-вековне Америке. Шта год ми мислили о Сијевим методима, оваква визија мора бити привлачна огромном делу кинеске омладине – они виде своју земљу како смењује Америку на позицији прве силе и чини да Кинези постану доминантна светска нација.

Каква је америчка визија? Шта је америчка идеја за 21. век? Шта је мисија и циљ који нас уједињује, инспирише и вуче напред?Након Другог светског рата, Америци је спољна политика наметнута ужасном реалношћу коју је рат произвео, односно бруталном стаљинистичком доминацијом СССР над Источном и Централном Европом и великим делом Азије. Под деветорицом председника наша политика се сводила на обуздавање совјетске империје уз истовремено избегавање рата који би довео до уништења цивилизације. У Кореји и Вијетнаму хиљаде Американаца је положило живот за одбрану такве политике.

sidjinpingbliskiistokАли, са колапсом совјетске империје и распадом СССР, изгледало је да ће до 1992. године наш велики посао бити готов. Сада ће наша демократија цветати и бити прихваћена од свих напредних народа и нација. Али то се није догодило. „Крај историје“ никад није дошао. Нови светски поредак Буша I није потрајао. Демократски крсташки походи Буша II произвели су катастрофе од Либије до Авганистана.

Ауторитаризам је сада у успону, а демократија у повлачењу. Да ли су САД спремне да прихвате свет у ком Кина – која је уједињенија и одлучнија него ми и расте дупло бржим темпом – постаје доминантна сила? Јесмо ли спремни да се ћутке помиримо са кинеским веком? Или ћемо усвојити политику која ће обезбедити да Америка остане највећа светска сила?

Имамо ли неопходно богаство, моћ, издржљивост и вољу за улазак у други хладни рат са циљем обуздавања Кине, која је, изузимајући стратешко наоружање, моћнија и перспективнија него што је СССР икада био. На својој азијској турнеји председник Трамп је говорио о „Индо-Пацифику“, скраћеници за предлог да САД, Јапан, Аустралија и Индија формирају језгро коалиције која ће одржати равнотежу снага у Азији и обуздати експанзију Кине.

УГРОЖАВА ЛИ КИНА САД?
Ипак, пре него што оформимо азијско-пацифички НАТО за ограничавање и обуздавање Кине у овом веку, као што смо у 20. веку учинили са СССР, морамо се упитати због чега то радимо. Да ли Кина – чак и ако би престигла САД у производњи, технологији и економском учинку и постала упоредива војна сила – заиста представља претњу какву је представљао некадашњи СССР, у мери да би требало да размишљамо о превентивном спречавању њеног ширења на местима која нису витално важна за Америку, попут Јужног кинеског мора.

Кина је велика сила, али велики су и проблеми са којима се суочава. Суседи је се плаше и не воле је. Има територијалне спорове са Русијом, Индијом, Вијетнамом, Филипинима и Јапаном. Има сепаратисте на Тибету и у Синкјангу. Хришћанство расте док је комунизам, као државна религија, мртав у верском смислу. Поред тога, монопол власти који сада имају комунистичка партија и Си Ђинпинг значи да, ако нешто крене по злу, неће моћи да нађу другог кривца.

kinasadНа крају крајева, зашто је обуздавање Кине у Азији одговорност САД, које су удаљене 12 временских зона? Све док Кина настоји да овлада Евроазијом утисак је да нема жељу да угрози виталне интересе САД. Кинески комунизам делује као иделогија у коју не верује ни сам кинески народ и коју Кина нема намеру да намеће Азији или свету.

Понављам: да ли смо ми Американци за други хладни рат, и ако јесмо, због чега?

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Patrick J. Buchanan – Official Website

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.