Menu
RSS

ВАЖАН ТРОЈНИ САМИТ О СИРИЈИ

rohaniputinerdoganПЕТАР ЛАВОВ

Хоће ли због недостатка новца за обнову Сирије, Русоја, Турска и Иран, земљу препустити Америци и Саудијској Арабији

Појавила се вест да ће се лидери Русије, Труске и Ирана 22. новембра састати у Сочију како би разговарали о сиријском конфликту, посебно о питањима коначног решења. Овај састанак ни на који начин није повезан са конгресом Сиријског националног дијалога, који ће се одржати у будућности иако тачан датум одржавања остаје ненајављен.

Предстојећи трилатерални састанак укључује Москву, која ће информисати Анкару и Техеран о својој новој позицији по питању Сирије. Ова промена је постала запажена након самита у Да Нангу, где је амерички председник Доналд Трамп одбио да одржи билатерални састанак са руским председником Владимиром Путином. Међутим, министри спољних послова Русије и САД сагласили су се да издају заједничко саопштење о ситуацији у Сирији, у коме преговори у Астани нису поменути. Како год, Турска и Иран су спонзори мировних преговора одржаних у главном граду Казахстана.

Али руско-америчко саопштење много говори о женевском процесу и повлачењу страних трупа из Сирије. Конкретно, руских, иранских и турских трупа. Вашингтон нема намеру да оде, чак иако његове трупе никад нису ни имале дозволу да уђу на сиријску територију, тако да оне на њој делују илегално. Једини изговор који би могли да имају да би боравили у Сирији морао би да буде предвиђен резолуцијом УН, а таква резолуција није прошла. Такође се мора запазити да су 15. новембра САД обзнаниле своју намеру да саграде базу на делу сиријске територије коју контролишу Сиријске демократске снаге (SDF) након претпоставке да ће сва сиријска нафтна поља пасти под контролу курдских милитаната, које је Вашингтон спонзорисао.

Није чудо што је турски председник Ердоган четири сата разговарао са председником Путином током посете Сочију средином новембра у покушају да разјасни заједничко америчко-руско саопштење у Сирији, постављајући питања о останку руских трупа и мотивацији која стоји иза шестогодишњег отпора Дамаска милитантима спонзорисаним из иностранства.

Постоји још један аспект предстојећег састанка – економски. Док је ISIS на ивици слома, процес обнове сиријске економије и инфраструктуре је почео, али поставља се питање ко ће га на крају финансирати.

Где би Русија могла да пронађе сто милијарди долара како би обновила Сирију, а да Дамаск не контролише своје нафтне резерве? Разлог је сасвим очигледан: руски трезор нема вишак ресурса због недавног пада цена нафте у комбинацији са антируским санкцијама уведеним на Западу.

СОЧИ ПРЕПЛАВЉЕН БРИГАМА
Нема сумње да су Турска, Иран и Русија рачунале на то да ће се сиријска нафтна и гасна поља вратити под контролу Дамаска. Међутим, то се није догодило и уместо тога њих је заузео SDF, спонзорисан и подржан од САД.Турцима такође недостају ресурси за обнову Сирије, посебно у иницијалним фазама реконструкције. То оставља Анкару без позиције да врати северне делове Сирије које контролише.

Иран је такође имао финансијске тешкоће у последње време, али Техеран има готове производе који директно могу да буду достављени Сирији. И играјући и са осећајем шиитске солидарности и великим бројем стратешких калкулација, Иран ће помоћи Сирији.Да ли би ЕУ и монархијама Персијског залива требало дозволити да узму учешће у враћању Сирије у живот, природно је питање које се намеће. За које интересе се Русија, Иран и Турска боре у Сирији? Да ли ће Русија бити приморана да преда Сирију земљама одговорним за њено уништење, конкретно провашингтонским и просаудијским снагама? Они имају новац, технологију и деонице да инвестирају у Сирију и касније да добију огроман поврат инвестиција.

asadputin09Према томе, лидери Русије, Турске и Ирана имају о много чему да дискутују у Сочију. А међу три земље Ердоган је у најбољем положају – он ће добити свој део колача због статуса Турске као НАТО чланице.Забринутост оних који ће се срести у Сочију је јасна и лака за разумети. Они имају много тога заједничног, али и много тога за расправу. Русија жели да оствари упориште у Сирији које јој омогућава стратешка географска локација земље. Такође би било корисно да се изгради део цевовода који би допирао до иранског налазишта Јужни Парс. Он би могао да транспортује руски гас до Европе преко Медитерана користећи такозвани Турски ток, заједно са гасом из Ирака и Азербејџана. Тада би Москва напокон могла да превазиђе велике препреке када је у питању транспорт гаса преко Украјине. Док би се још чвршће укопавала у Сирији, Русија би могла активно да сарађује са Ираком, Јорданом, Израелом и чак Саудијском Арабијом. И наравно, са Либаном.

ОЧЕКИВАЊА КУРДА И ИЗРАЕЛА
Међутим, проблем заједничког саопштења из Да Нанга сад се помаља над целим процесом, од кад је још једном показао да ће Вашингтон учинити све да замени председника Владимира Путина и московске политичке кругове режимом лојалним Вашингтону. Он примењује свој притисак преко санкција, Украјине, Северне Кореје, Сирије – из свих праваца. Они желе да се Путин одрекне свог права да буде изабран на изборима 2018, или да чак покушају да га блокирају помоћу руских проамеричких елита, незадовољних чињеницом да би њихови рачуни на Западу могли да буду замрзнути. Бела кућа би такође могла да покуша да искористи фрустрацију руске војске, која је незадовољна развојем ситуације у Донбасу и Сирији.

Руски председник ово савршено разуме, посебно после Да Нанга. Вашингтон је једнако жељан да уништи и проиранске елите у Дамаску, од када је Асадов брат Махер ал Асад престао да буде командант Републиканске гарде.

Крах предстојећег састанка у Сочију би добитак донео само за САД и њихове савезнике, пре свих Саудијску Арабију, Израел и сиријске Курде. Ако Русија сада повуче своје трупе из Сирије, онда ни Иран и Хезболах неће дуго остати. У таквом сценарију Иран би морао да пошаље неколико дивизија својих тешко наоружаних елитних трупа у Сирију. А Тел Авив би урадио све што је потребно да спречи да се овакав сценарио оствари. Ако се ствари на тај начин буду одвијале, без руског присуства Турска ће повући подршку Ирану у Сирији, јер је оно данас једини линк између Анкаре и Техерана. Јасно је да би ово могло да резултује брзим крахом Асадове владавине, а да би Сирија пала у руке наоружане опозиције, спонзорисане из САД и Саудијске Арабије.

Турска би још увек могла да рачуна на одржавање свог присуства на северу, у туркменским регонима. Алавитима неће бити дозвољено да креирају своју енклаву у Латакији и дуж обале Медитерана, а и они немају довољне капацитете да то проведу. Курди ће моћи да креирају аутономију на североистоку земље, задржавајући контролу над сиријском нафтом. Што се тиче Израела, биће му дозвољено да контролише Голанску висораван на неодређено време. Саудијска Арабија и Заливски савет за сарадњу ће ово тумачити као плаћање за војну подршку Тел Авива.

Дакле, предстојећа дискусија у Сочију ће бити тешка. А, узимајући у обзир формат састанка, јасно је да би требало да се донесу тешке одлуке. Иначе, зашто би се Русија тако дуго борила за Сирију, трошила милијарде долара на ову борбу само да би за САД омогућила стварање војне базе и заузимање резерви нафте?

trampputinvijetnam04Грешке су прављене и током војних операција у Сирији и током преговора у Астани пошто фактор SDF и Вашингтона није на прави начин узет у обзир. Све ово је одложило војну операцију. Императив је био да се униште терористи и наоружана опозиција уместо њиховог ангажовања у бескрајним и безуспешним преговорима.

Петер Лавов је доктор политичких наука и аутор часописа New Eastern Outlook

Превео ИВАН РИСТИЋ

New Eastern Outlook

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.