Vesti 
„Kosovo je Srbija, a takozvana prištinska vlada apsolutno je nezakonita, ma šta tamo govorili Amerikanci i njihovi evropski prirepci, koji nikada i ništa nisu razumeli na Balkanu. I nije važno
šta će reći taj haški sud!“ U Kosovskoj Mitrovici, omanjoj srpskoj enklavi na severu Kosova, jedino se u nazivima ulica može pronaći nešto poetsko i uzvišeno. Na primer, centralni trg grada nosi ime Šumadije, prelepe oblasti u centralnom delu Srbije. Sa tim gordim nazivom, međutim, u apsolutnom su neskladu okolne zgrade sa više stanova, sagrađene 70-tih godina, koje su odavno izgubile onaj novatorski arhitektonski oblik koji su imale na dan svečanog useljenja u epohi Titove Jugoslavije, kada je zemlja još mogla da efikasno koristi okolna nalazišta bakra. Tokom poslednje dve decenije u lokalnom budžetu nema ni prebijene pare za remont komunalnih stanova. Najbolji hotel-restoran u gradu, koji približno odgovara francuskom hotelu sa jednom ili dve zvezdice, naziva se Pizzeria Number One, što se nesumnjivo objašnjava željom da se namami neko od hiljadu i po vojnika-parajlija iz kontingenta EU na severu Kosova. Ovde, kao i u Srbiji na severu, sve se plaća dinarima. Iako trgovci, naravno, nisu ludi da odbiju i retke zalutale evre.
EKONOMSKA STAGNACIJA U bifeu na trgu Šumadija, na kome uglavnom sede penzioneri i mladići, koji baš i nisu besposleni, razgovara se najviše o problemima ekonomije. Posao u lokalnim rudnicima praktično je stao zato što nema opreme, ali ni političke stabilnosti. Te teškoće pogađaju i samu enklavu i celu teritoriju Kosova, kojom iz Prištine upravlja albanska vlada na čelu sa bivšim liderom OVK Hašimom Tačijem (1999. godine taj separatistički pokret je savladao Srbe zahvaljujući vojnom mešanju NATO). Region jednostavno nema bilo kakve ekonomske budućnosti u kratkoročnoj ili srednjoročnoj perspektivi. Na prvu mogućnost talentovani mlađani Srbi odlaze na školovanje u Beograd. Oni se tamo upoznaju sa drugačijim kvalitetom života i ne žele da se vrate na severnu obalu reke Ibar da strepe u susedstvu sa mnogo brojnijim albanskom stanovništvom (60 hiljada Albanaca na južnoj obali reke naspram 20 hiljada Srba na severnom delu – situacija je nepromenjena od vremena etničkog čišćenja 1999-2004. godine).
Došavši do tako malo utešnog zaključka, može se prozboriti i o politici. Tda glasovi postaju jači, a u očima svetlucaju varnice. Jer Srbi Kosovske Mitrovice sebe smatraju nesalomivim Galima. „Ako Albanci ponovo nasrnu, uz prećutnu saglasnost evropske policije ili bez nje, čekaju ih neprijatna iznenađenja“, oglašava se Jovan, visoki i mršavi momak crne kose, koji je bez posla posle sticanja diplome profesora književnosti na lokalnom univerzitetu. Drugog jula ove godine grupa od 600 Srba priredila je na severu grada protestni miting povodom otvaranja biroa prištinske vlade za one malobrojne Albance koji žive na severnoj obali Ibra. Otvaranje biroa je podržala Evropska Unija. U gomili mitingaša eksplodirala je bomba (nju je nesumnjivo bacio neko od albanskih ekstremista) i tom prilikom je poginuo jedan čovek (srpski lekar), dok ih je 11 ranjeno.
Jovan i njegovi prijatelji kažu da su spremni da se bore do kraja kako bi odbranili srpsku enklavu. Oni podvlače da svaki čovek ovde poseduje „kalašnjikov“ u podrumu. Je li u pitanju tipično srpska smeša hrabrosti i nepomirljivosti? Možda. Međutim, pri svemu tome oni odlično shvataju da su NATO vojnici do sada uvek stajali na putu naleta Albanaca na sever Mitrovice .
„Nikada nećemo prihvatiti drugu vladu do one u Beogradu“, nastavlja Jovan. „Kosovo je Srbija, a takozvana prištinska vlada apsolutno je nezakonita, ma šta tamo govorili Amerikanci i njihovi evropski prirepci, koji nikada i ništa nisu razumeli na Balkanu. I nije važno šta će reći taj haški sud!“
PODELA KOSOVA Međunarodni sud u Hagu 22. jula iznosi zaključak o pitanju pripadnosti Kosova. Razmatranje tog pitanja počelo je posle usvajanja odgovarajuće rezolucije Generalne skupštine UN 8. oktobra 2008. godine, koja je sazvana na inicijativu vlade Borisa Tadića. Zvanično je Beograd glasno govorio o svojoj zbunjenosti zbog jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova februara 2008. godine i diplomatskog priznavanja koje je usledilo potom od strane zemalja Evrope i NATO (izuzev Španije, koju veoma tišti baskijsko pitanje). Tadić, međutim, odlično shvata da Srbija više nema ni vojnih, ni finansijskih, niti pak diplomatskih mogućnosti da kontroliše Kosovo. Gubitak te provincije (kolevke Srpske pravoslavne crkve u srednjem veku, o čemu svedoče veličanstveni manastiri koji se nalaze pod zaštitom vojnika NATO), duboko je rastužio Tadića, ali pragmatični predsednik dobro shvata da se ne može menjati istorija, makar se ona i činila apsolutno nepravičnom. Označivši početak dugotrajnog procesa razmatranja tog pitanja u haškom sudu, Tadić je dobio na vremenu da stiša strasti oko tog za mnoge gorućeg problema i pređe na rešavanje drugih zadataka. Osim toga, on se za građane svoje zemlje izborio sa ukidanje viznog režima sa Evropom.
Ranjivost vladine koalicije u Beogradu ne dopušta predsedniku da skrene sa sadašnjeg kursa negiranja nezavisnosti Kosova. Međutim, mnogi srpski rukovodioci u privatnom razgovoru dopuštaju moigućnost podele Kosova. Enklava u Mitrovici (sever grada i sela, koja se prostiru do srpske granice) trebalo bi da odu Srbiji, koja sa svoje strane može Kosovu dati albanska sela u Preševskoj dolini na jugu zemlje.
Le Figaro, Francuska
Prevod: Rajko DOSKOVIĆ
( 3 ocena )
