Novi Standard

Domaći liberali su u jednoj stvari beznadežno u pravu. Izbori u Srbiji neće rešiti ništa. Ali ono što oni ne znaju glasi: rešenje je mnogo veće od izbora




Zaključak kako stvari sa Srbijom stoje daleko od dobrog više nije proizvod ozbiljne inteligencije, budući da su i plavuše shvatile da ono u čemu se voze nije „fiat“. Problem je, međutim, što u medijima debatu o tome gotovo isključivo vode politički liberali, ljudi spremni da vam, poput neke nove crkve, ponude utoliko svetliju budućnost ukoliko vam je sadašnjost bednija. Sa druge strane su nacionalisti, svet koji veruje da su se Srbima sve lepe stvari već dogodile u prošlosti, koje, uzgred, takve nikada nije bilo.

Ovi prvi – raspoređeni na skali od radikala sa političkog krila nevladinih organizacija i srodnih im stranaka, preko nosilaca ezoterijskih znanja neoliberlane škole i ekonomskih analitičara uverenih da ni pre ni posle smrti nema života izvan multinacionalnih kompanija, pa sve do atlantističkog krila vlasti i pratećih intelektualaca beznadežno zaraženih činjenicom da je njihova korumpiranost samo stvar poverenja u njihovo znanje – ispovedaju kako je ovakvo stanje u Srbiji isključivi proizvod 90-ih godina i otpora još nepobeđenih političkih snaga iz tog vremena. Prema toj školi mišljenja, kakvo god da je stanje u ovdašnjoj politici, ekonomiji i društvu, ono je ipak bolje nego u 90-im, zbog čega se njihov glavni argument protiv oponenata svodi na plašenje od povratka u ta vremena. 

Stvar je što to danas teško da može biti proizvod mišljenja na koje bi intelektualno ili moralno mogli da budu ponosni. U pozadini tog stava, koji je, grubo rečeno, vladao Srbijom u najvećem delu poslednje decenije, dogodila se besprizorna pljačka i kolonizacija Srbije, dalje brisanje njenih atributa državnosti i dalje teritorijalno čerupanje. Sve to im iz nekih razloga predstavlja garanciju da nastave sa obećanjima kako će se Srbija, čak i ovako grešna, jednog jutra probuditi u raju, kao pijanac u Las Vegasu.

Od krstaša iz desničarskog nevladinog sektora, koji se hrane starim pričama i novim sranjima, preko široko raspoređene intelektualne elite te provenijencije, uverene da je demokratija umrla sa De Golom, do desnih partija, koje veruju da i dostignuća poput windowsa mogu da naude čvrstini njihove vere, pa sve do glasova crkvenih organicista i domaćina – to je skala zagovornika nacionalnog mišljenja koji, uprkos osudama s druge strane, uglavnom nisu formirani na 90-im. Osim toga, oni su se pokazali kao inteligentniji društveni dijagnostičari od svojih liberalnih protivnika, ali, kada god bi se našli u zoni rešenja, pokazivali bi se i nekompetentnijima i neoperativnijima od njih. Kad god bi došli u priliku da vladaju, oni su u celini nastavljali kontinuitet liberala. Nespremni da menjaju sistem, oni su redovno birali nekoliko tradicionalnih oblasti, u kojima će manifestovati svoj politički credo, dok su sve ostalo – a nekako je u tom ostalom redovno ostajala ekonomija - prepuštali inerciji. 

Uostalom, ako kažem da je Koštuničina vlada bila posvećena pravljenju institucija a u svom drugom delu odbrani Kosova, to ne znači da je njegov ekonomski koncept napravio ikakav otklon od neoliberalizma iz vremena prethodne vlade niti su njegove privatizacije bile imalo poštenije i funkcionalnije od onoga što su mu prethodno zapisali Aca Vlahović i drugari. Problem je, međutim, što Koštunica nije želeo da vidi koliko je taj ekonomski koncept sprečavao Srbiju i da formira državne institucije i da brani Kosovo, makar onoliko koliko je zemlja već tada bila ekonomski zavisna upravo od onih koji su najviše radili i na daljem rastakanju institucija i na kosovskoj nezavisnosti.

Kada je pak, po odlasku sa vlasti i gubljenjem uticaja, predlagala rešenja i kada je kritikovala vladu, ta škola, svesna da država i politički život nisu samo proizvod datih realnosti, već i ideja i težnji koje tu realnost menjaju, obično su zamerali Borisu Tadiću da nedovoljno energično postupa sa ciničnim zapadnjacima, predlažući mu da pokaže snagu. I tako sve do poslednjeg - da raspiše referendum na kome će građani glasati protiv NATO, posle čega bi Borisu valjda preostalo da se okrene prema uniformama u Briselu, pokaže im srednji prst, i počne da pravi srpsku državu. Naravno, cela ta priča u domenu je saveta da se pre važne utakmice valja uzdržavati od seksa, a što naš igrač na teren istrčava bos da ga protivnici izgaze – bez instuitucija, sa rasturenom ekonomijom, sa gomilom državnog i društvenog mulja sa sobom – to su stvari koje se imaju nadoknaditi čvrstom voljom i jasnim političkim ciljevima. Ali to ne biva.

Srbijom su od 2000. upravljali levi i desni centristi – od Đinđića, preko Koštunice do Tadića  – i nijedan od njih je nije podigao. Ali, ako bismo hteli da budemo pošteni, nijedan od njih nije joj dao ni da sasvim propadne, što u datim okolnostima nije ni sasvim malo. Naravno, drugo je što bi cinični um - ne bez izvesnog prava – rekao da baš u tome i jeste problem: da su Srbijom od 2000. do danas vladali, na primer, Čeda Jovanović ili Voja Šešelj, ona bi odavno na jedan od dva načina propala, što će reći da bi odavno dobila priliku za svoj novi početak.

Otuda su Borisovi današnji problemi stvari generisane iz prethodnih petooktobarskih vlada, gde se, naravno, i njegova istakla proizvodeći mnogo više problema nego rešenja. Ali to otvara jedan drugi problem: svaki od trojice srpskih lidera verovao je kako je pametniji od sudbine. Svaki je znao da protiv sebe ima sistem koji vlada i u čijem stvaranju nije mnogo učestvovao. Svaki je verovao kako treba da se okoristi tim sistemom, makar koliko da bi dobio dovoljno snage da može da ga menja, i svaki se na kraju pokazao kao njegova žrtva. 

Najpre je Đinđić u januaru godine u kojoj će biti ubijen kriknuo kako je prevaren i kako se ništa od obećanja iz sveta nije dogodilo; potom je Koštunica poverovao kako ima svrhe hrabro i drsko reći ne američkoj administraciji i prepustiti se da ga samelju svi lokalne ispostave te administracije, koje je pre toga delom i sam birao i uzgajao; Tadić još nije doživeo svoj krik, ali verujte da se to još nije dogodilo ne zbog njegovog nerazumevanja stvari, već zbog prilične samokontrole i vere da još ponešto može da se uradi u okviru tog sistema.

Ali to nije sve što je trojicu petooktobarskih vladara Srbije činilo sličnim. Svaki od njih je verovao da će nadmudriti aždaju, svaki od njih je verovao da će crpeti snagu iz zatečenog sistema, a onda ga pobediti, i svaki od njih je doživeo poraz budući da nema imanentne promene ovog sistema. Ne, on se iznutra ne da promeniti, on junaka pretvara u klijenta, mudraca u ucenjenog mlakonju, čoveka koji se iznutra odupre u istorijskog luzera. To znači dve stvari: ovo do sada niti je valjalo niti pokazuje ijedan znak da bi moglo da izađe na nešto što valja, što znači da je Srbiji potreban novi početak. I drugo, ako je taj novi početak odustajanje od sistema neoliberane ekonomije i statusa političke kolonije, on je Srbiji potreban kao diskontinuitet i kao nešto čime se taj sistem mora udariti spolja, tim pre što Srbija gubi već trećeg svog lidera koji je stao na stazu poraza verujući da će stvar promeniti iznutra i iz pozicije kontinuiteta.

Da li ja ovo zagovaram neku vrstu revolucije? Ne, revolucije su se, ne samo kod nas, poslednjih decenija događale isključivo kao smene elita a ne odnosa, što će reći da su bile pomalo fejk. Opet, dolazak neke nove elite, koju danas ne poznajemo, bio bi povezan sa novim rizicima, a možda i terorom i sličnim pratećim stvarima koje ovako krhkoj zajednici nije lako da preživi. To će reći da je Srbiji potrebno manje od revolucije u društvenom i više od revolucije u sistemskom smislu. To će takođe reći da za sada nema nikakve nadolazeće elite koja bi mogla da napravi tako nešto, i da će stvar morati da izguraju oni koji već postoje na sceni. Ko i kako?

U ovom trenutku ni u vlasti ni u opoziciji ne postoji suštinska svest o potrebi sistemskih promena. Kada Toma Nikolić svoj opozicioni status legitimiše rečima da je Tadićeva politika OK, samo što se loše provodi, to nije daleko od staljinističke dogme da kadrovi rešavaju sve i opšteg nedostatka jasnih i ozbiljnih političkih ideja. Nije od toga dalje ni Koštunica kada veruje kako je dovoljno samo da ova vlada nestane sa scene, pa će sve biti bolje. Elem, niko ko nije spreman za radikalne sistemske promene nema nikakvu šansu da menja Srbiju, što opet ideju o novim izborima beznadežno locira tek u sferu emocija, gde bi jedne koji nam mnogo idu na živce trebalo da zamene drugi za koje smo zaboravili koliko su nam svojevremeno išli na živce.

Boris Tadić kao (još uvek) neprikosnoveni lider Srbije danas je u prilici da većinu svog vremena troši sa ovom političkim truleži koju iznutra nastoji da prisili na promene. Ali u osnovi, čak i kada deluje na tom polju, on saobraća sa istorijom, za koju ne verujem da će mu oprostiti ako ponovi greške svojih prethodnika, od kojih je, uzgred, imao bolje početne izglede da promeni desetogodišnju lošu srpsku karmu. A istorija pamti i one koji samo pokušaju, pod uslovom da su pokušali s verom, pokolenja takve pamte kao deo one eliotovske aktivne tradicije koju će baštiniti onda kada se stvori istinska kritička masa za istinske promene.

Sa druge strane, danas verovatno ne postoji niko u Srbiji ko je toliko kao Tadić svestan ograničenja i pogubnosti tog sistema, utoliko pre što se svakodnevno susreće s tim. Zato njegova istorijska kalkulacija izgleda ovako: ako nastavi da vlada kao da se ništa ne događa, možda će izbeći da on bude taj na čijim se leđima slomila Srbija i neće biti ni zaslužniji ni krivlji od Đinđića i Koštunice. Ali u tim okolnostima vladaće još neko vreme kruneći svoj rejting i ugled u okviru sistema koji ga svakoga dana pomalo pobeđuje da bi posle njega došli novi kojima zbog njihove gladi za vlašću sistem neće biti odvratniji nego danas njemu.

Zato je jedina njegova smislena alternativa zapravo revolucionarna. U svom prvom koraku on mora da iskorači izvan sistema, što konkretno znači njegovo otkazivanje podrške vladi i otklon od sopstvene stranke kao nosilaca kontinuiteta jedne sasvim konkretne propasti. Umesto te klijentističke strukture, za koju je pogrešno verovao kako će moći da je kontroliše i upotrebi njenu alavost i korumpiranost, on mora da se okruži jednom potisnutom društvenom strukturom – od ekonomske, preko ideološke do medijske - kojoj sopstvenim primerom mora da pokaže kako hraborst i aktivni ulazak u političke procese nisu samo plemeniti napori, već da nisu ni stvar bez izgleda. Trenutak u kome svet napušta ekonomske, pa i sistemske modele koji danas Srbiju vuku na dno jeste nešto što može da ga ohrabri makar utoliko što njegova revolucija neće u svakom slučaju biti nešto što će mu dati apsolutne izglede za pobedu. 

Ako me pitate hoće li tako uspeti da sačuva vlast, iskreno ne znam hoće li, ako to uradi, uspeti da sačuva i sopstveni život. Makar u onoj meri u kojoj je Strob Talbot, nekadašnja desna ruka Madlen Olbrajt, svojevremeno pisao kako je NATO bombardovanje Srbije bilo manje motivisano položajem kosovskih Albanaca, a više Miloševićevim otporom prema „širim trendovima političkih i ekonomskih reformi“. Neoliberalnih, treba li reći. 

Zato Borisov izbor još uvek traje: ili će nastaviti politički kontinuitet sa veoma izvesnim poraznim ishodom ili će, sam na svetu, napraviti istorijski diskontinuitet i ući u zonu neizvesnosti u kojoj ništa ni dobro ni loše što može da se zamisli nije bez šansi. Ako mu je za utehu, prilike za taj izbor neće trajati još dugo i, kada se to desi, njemu će biti lakše, ali će Srbiji biti veoma teško. Zbog svega toga su domaći liberali u jednoj stvari beznadežno u pravu. Izbori u Srbiji neće rešiti ništa. Ali ono što oni ne znaju glasi: rešenje je mnogo veće od izbora.

( 18 ocena )