Vesti 
Navijačka samouverenost sa kojom se u našim medijima govori o Srbiji kao zemlji nauke prevazilazi granice zdrave logike i dobrog ukusa
Nedavno sam pročitao u „Politici“ da su 1985. godine „Kembridž, Oksford i Sorbona [bili] ocenjeni desetkom, Beograd sa 8,5 a Atina sa 3,5.” Novinar „Politike“ se doduše nije potrudio da nam objasni ni ko ih je to ocenio, ni po kojoj skali, niti zašto je uopšte bitno da je beogradski univerzitet pre 25 godina bio toliko bolji od atinskog. Ali svima je valjda milo kad čuju da su Srbi nadmašili nekog. Šta vrede Engleskoj Oksford i Kembridž, kad smo mi u srednjem veku jeli zlatnim escajgom, a 1985. imali (navodno) više nego duplo bolji univerzitet od atinskog? A eto, Grci u međuvremenu propadoše, a beogradskim ulicama danas sve šetaju Aristotel do Aristotela. „Vraćajući se u prošlost”, piše dalje samouvereno Politika, „Beogradski univerzitet će stići u budućnost.”
Upravo tako: vraćajući se u prošlost, Beogradski univerzitet će stići u budućnost. Šta to uopšte znači? Da je Marini Abramović dosadilo da sedi na stolici i zuri u prazno, da je digla ruke od performansa i izabrala BU za centar nekog novog umetničkog pravca — nostalgičnog futurizma? I kako je uopšte moguće da naš najstariji dnevni list vidi naš najveći univerzitet kao nekakv magični, naučno-fantastični čardak ni na nebu ni na zemlji? Kao da sa Kapetan-Mišinog zdanja stalno uzleću leteći ćilimi i pomeraju granice prostora i vremena.
Iste te 1985. godine, kad je BU, kako kažu, tako moćno prešišao atinski, Majkl Džej Foks je zablistao, po prvi put, u beskonačnoj holivudskoj infantilijadi pod nazivom „Povratak u budućnost”.
Slučajnost ili sudbina, pitanje je sad.
ULEPŠAVANJE STVARNOSTI Sledeći dugu i u srpskom novinarstvu rado poštovanu tradiciju ulepšavanja stvarnosti, „Politika“ je, eto, malo poletela u nebesa da nas, uz vatromet i zvuk fanfara, obraduje dobrim vestima. Naime, vreme naših naučnih uspeha i zlatnog escajga je ponovo tu, odmah iza ćoška, a Beograd — „za petama Oksfordu i Sorboni”. Kako kaže Tibor Sabo, pomoćnik ministra za nauku, „analize ukazuju da [Beogradski univerzitet] može da se nađe na Šangajskoj listi u bliskoj budućnosti” i to, po proceni pomoćnika ministra, „između 498. i 550. mesta”.
Aleluja! Ako bi se Nobelova nagrada davala za naučnu kategoriju gatanja u pasulj po nepogrešivom metodološkom načelu „što je babi milo to joj se i snilo”, nema sumnje da bismo mi bili među prvim naučnim silama u svetu. Ali, ako bismo pokušali da se za trenutak spustimo na zemlju — a prizemljenje je najmanje što možemo da očekujemo od razgovora sa pomoćnikom ministra za nauku — onda bismo morali da se upitamo čemu se to toliko radujemo i kome smo to zaista za petama. Pošto Šangajska lista predstavlja spisak 500 najboljih univerziteta na svetu — šangajska ne zato što se pobednici izvlače iz lonca punog kineskih kolačića sudbine, nego zato što se rangiranjem bavi šangajski Univerzitet Jiao Tong — mi bismo mogli da budemo 550. na tom spisku samo ako bi naše Ministarstvo nauke (možda u saradnji sa Kineskom komunističkom partijom) donelo Lex specialis o menjanju zakona logike.
Dok BU taman što nije prestigao Oksford, istraživanja Marketing radionice Ekonomskog fakulteta u Beogradu su pokazala da dve trećine studenata BU žele da napuste zemlju po završetku studija. Šta je tu istina, a šta laža? Šta su pusti snovi, a šta surova stvarnost? Obrazovanje i nauka su Ahilove pete srpskog društva. Ovoj zemlji će biti potrebne decenije teškog rada da bi se napravio društveno opipljiv pomak na ovom polju. I zato je krajnje neprimereno i sasvim kontraproduktivno kada ugledni mediji poistovećuju srpsku akademsku scenu sa marketinškom kampanjom Ministarstva nauke. Nauka ne cveta na konferencijama za štampu, niti donosi plodove zahvaljujući nečijim pi-ar maštarijama i medijskim spektaklima u Sava Centru.
JEDNOG LEPOG DANA Lepo će biti kada BU jednog dana stigne na Šangajsku listu, ali hajde da prvo stigne, pa da se onda radujemo. A i kad stigne, hajde da ne slavimo previše, pošto 498. mesto na nekom spisku još uvek neće značiti da su se ispunili svi naši snovi.
Uostalom, nije ni Šangajska lista baš Sveto pismo. Ona je samo jedna od mnogobrojnih svetskih rang-listi, i nije bez svojih metodoloških problema. U bibliometrijskoj literaturi su vrlo dobro poznati njeni nedostaci: to što povlašćuje one zemlje u kojima je engleski maternji jezik; to što u ocenjivanje ulaze samo članci u naučnim časopisima, ali ne i monografije; to što daje daleko veću težinu prirodnim i tehnološkim naukama nego društvenim i humanističkim; to što merilo opše produkcije na uštrb efikasnosti favorizuje velike univerzitete; to što se bavi isključivo naučno-istraživačkim, a ne i obrazovnom ili društvenom ulogom univerziteta; to što afilijacija nobelovaca može da utiče na reputaciju jednog naučnog centra, iako se stepen njihovog stvarnog delovanja i povezanosti sa institucijom ne može kvantifikovati; i, najzad, to što se rezultati rangiranja sa šangajske liste, uz svu njenu naučnu rigoroznost, ne mogu reprodukovati, koristeći sirove, neobrađene podatke i javno dostupne metode, o čemu je npr. pisao Razvan Florian u članku „Irreproducibility of the results of the Shanghai academic ranking of world universities” u časopisu Scientometrics 72(1): 25-32 (2007).
Uostalom, i Nian Cai Liu, profesor koji vodi Centar za prvoklasne svetske univerzitete u Šangaju, kaže bez okolišanja: „Svako rangiranje je kontroverzno i nijedno rangiranje nije apsolutno objektivno.”
Ja nisam protiv rangiranja. Niti sam protiv Šangajske liste. Niti sam protiv akcije lupanja u šerpe i lonce kako bi se Beogradski univerzitet razbudio iz svoje usnulosti i učmalosti. Ali sam nedvosmisleno protiv ideološkog pojednostavljivanja složenih tema i medijske nezainteresovanosti za kritičko ophođenje prema podacima koji se serviraju sa olimpijskih visina vlasti.
Nauka je polje sumnje.
Autor je direktor Centra za digitalne humanističke nauke
http://humanistika.org
( 15 ocena )
