Menu
RSS

УРОШ ДЕЛЕВИЋ: ЕКОНОМСКЕ ЗАБЛУДЕ ПРОЕВРОПСКЕ ПОЛИТИКЕ

UROS delevicКада смо већ преспавали пад Берлинског зида, пад Бриселског не бисмо смели, а то се управо дешава


Познато је да основни eшелон партијске пропаганде чине махом полуписмени људи, који делују без моралних или професионалних компетенција.

То су сви они добро познати „ботови“ и барјактари на страначким скуповима који штите оно што тренутни вожд говори и ради, све док не промене партију, и онда опет исто за новог вођу.

Међутим, много опаснији је други ешелон, под маскама независних стручњака.

Руководиоци банака, невладиних организација, чак и професори и сл. У једној од безброј пристрасних дискусија о томе како повећати прилив страних директних инвестиција (СДИ), оваква дружина ни под претњом смрћу не би умела да понуди одговор бољи од стандардног клишеа – треба наставити пут ка ЕУ.

Наиме, претпоставка за испирање мозга је следећа: Морамо у ЕУ јер то значи правну сигурност, тј. једнакост свих пред законом, то је јако важно за привредну активност и иновативност, те то онда значи више СДИ и већи економски раст. Врхунац приче је када нам дају примере – ево погледајте Летонију (или било коју другу бившу социјалистичку државу), па они су били сиромашни, онда су ушли у ЕУ и сада су супер.

Прво, Летонија и њој сличне државе живе од лоро дознака, јер су изгубиле више од трећине становништва од када су ушле у ЕУ, старости од 20 до 45 година. Ти људи нису схватили колико им добро иде па су се преселили у западну Европу да раде и шаљу новац кући.

Ни еврофанатици у Србији не верују да ће њиховом земљом икада завладати меритократија и просперитет, већ подржавају ту идеју јер мисле да ће када добију звездице на српском пасошу моћи трајно да емигрирају у Немачку (и друге развијене земље). Али, све развијене чланице ЕУ то су биле и пре него што се родила идеја о ЕУ.

Тако ће и Велика Британија остати водећа економија света и након изласка из ЕУ, јер је темељ њеног успеха унутрашње друштвено-економско уређење, и никакве уније то не могу променити.

Друго, иако постоји одређена ендогена корелација између прилива СДИ и економског раста, овде не можемо говорити о законитости.

Висококвалификовани радници се често запошљавају у непродуктивним активностима, што води атрофији знања и вештина.

Неефикасно коришћење људског капитала довело је до тога да не постоји мотивација за квалитетно образовање, па тако просечан грађанин Србије проведе тек 9,5 година у образовању, што ће рећи да сада у просеку имамо основну школу и први разред средње.

Треће, неприкосновеност права приватне својине и правна сигурност су важни свима а не само страним инвеститорима. Али, ко је рекао да се то успоставља само ако идете у ЕУ?

Усвајање одређених стандарда ЕУ може се подударати са спровођењем структурних реформи, мада то не значи да реформе у супротном не могу бити спроведене.

Такође нам поручују да је правна и политичка сигурност темељ привлачења СДИ, што није погрешно.

Али, кажу да не треба да бринемо јер ми то имамо и зато нам овако добро иде. Политичка сигурност беше кад на сваких 12 месеци имамо изборе? А правна кад неко руши куће у центру Београда, туче вас палицом, ви зовете полицију, а они одбију да дођу? И онда нико није крив?

Четврто, други партијски ешелон верује да је најбитније да Србија отвори што више поглавља са ЕУ јер је за инвеститоре најважнији континуитет „европског пута“. Само нам нису рекли да ли то самo претпостављају или имају неки озбиљан извор информација.

Анкета УН о СДИ говори да су кључни фактори приликом одабира инвестиционе дестинације, за 69 одсто мултинационалних компанија, дигитализација и технолошка развијеност, за 52 одсто постојање регионалних договора о слободној трговини, за 37 процената то је енергетска безбедност.

У теорији мултинационалног пословања такође не постоје такве измишљене локационе предности као што су „поглавља са ЕУ“. Упиру се да нам објасне да свети европски циљ оправдава сва средства, али шта оправдава циљ не умеју да објасне.

Прилив СДИ објашњавају и традиционалним флоскулама о „европским вредностима“. Осим што никоме није познато како ће европске вредности напунити фрижидер грађанима Србије, још је мање познато на које тачно вредности мисле.

Да вреднујемо када у ЕУ злостављају имигранте, када дижу споменике фашистичким кољачима или када се у неким северним престоницама наркоманија и алкохолизам промовишу као „савремени животни стил“?

А оно добро из ЕУ, радну етику, дисциплину, правну сигурност – ко нам брани да сами градимо овде?

Пето, мултинационалне компаније су у Србији из лукративних циљева и не постоје научни докази који иду у прилог тврдњи да оне не би биле ту да Србија не иде у ЕУ.

Заправо, неки докази говоре супротно. На узорку од 16 европских земаља у протеклих 13 година утврђено је да су земље нечланице имале пет одсто већи прилив страних директних инвестиција годишње од оних које су биле ближе чланству.

Нето прилив СДИ у југоисточној Европи је 2014. године био 1,1 одсто заједничког БДП-а, прошле године 0,1 одсто; толики пад, а земље региона никад ближе ЕУ!

Укупан утисак од почетка транзиције јесте да се повећао просечан доходак. Али социјалне неједнакости су толико велике да у земљама у транзицији само 44 одсто људи може себи да приушти већу количину и већи квалитет добара и услуга данас него пре 1989. године, док остатак то не може.

Као и свако ко нуди емпиријске доказе уместо идеологије, ризикујем негодовање оног првог ешелона, али морам да подсетим да ће ускоро седамнаеста година веровања у „европске вредности“, а Србија je све мања и у њој живи све мање људи. Када смо већ преспавали пад Берлинског зида, пад Бриселског не бисмо смели, а то се управо дешава.

Економски институт „Џон Х. Данинг”, Велика Британија


Извор Политика, 01. јануар 2016.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.