Menu
RSS

КЕНАН МАЛИК: РАЗЛАЗ ЛИБЕРАЛИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ

Megafoni antiglobalistiДаља поларизација либерализма и демократије произвела је бурне догађаје који су обележили 2016. и може произвести још бурније догађаје по којима ћемо памтити 2017.


Добродошли у 2017, годину која ће бити иста као 2016. Можда чак и више него 2016. То је година у којој ће Доналд Трамп и званично ући у Белу кућу, а Тереза Меј (вероватно) започети преговоре о изласку из ЕУ. То је година у којој ће се у Немачкој, Холандији и Француској одржати избори на којима ће десница ојачати своје позиције, а можда и тријумфовати.

У Холандији, Герт Вилдерс и његова антимуслиманска, антиимигрантска Партија слободе (ПВВ) воде у анкетама и лако би могло да се догоди да уђу у владу после избора у марту. Очекује се да ће на председничким изборима у мају Марин ле Пен из радикално десничарског Националног фронта стићи до другог круга, а може се десити и да победи. Ангела Меркел у Немачкој има добре изгледе да остане на месту канцеларке и после избора у септембру, али готово је извесно да ће радикално десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) освојити десетине места у Бундестагу.

Страхови за будућност либералне демократије у 2017. ће достићи нове висине. Али они су само делимично оправдани. Либерализам јесте у кризи, али демократија је у сасвим добром стању. Она не подразумева да ће резултати избора увек бити „добри“. Поента демократског процеса и јесте у његовој непредвидивости. Демократија нам је потребна управо зато што су мишљења о томе које политике су „добре“ и који кандидат је „прави“ често оштро сукобљена. Тачно је да су Доналд Трамп и Ле Пен реакционарни кандидати и да њихове политике могу допринети даљој разградњи либералне толеранције, али њихов успех указује на проблем у сфери политике, а не у самом демократском процесу.

Толико смо навикли да говоримо о „либералној демократији“ да често губимо из вида дубоко напет однос између то двоје: либерализма и демократије. У средишту либерализма је појединац. Класични либерализам подразумева да ограничења постављена слободама појединца морају бити оправдана и минимална. Либерали зазиру од маса, страхују од „владавине руље“ и „тираније већине“ као могућих претњи слободама појединца. Упркос дубокој одбојности према ограничењима које намеће држава, све више либерала се окреће државним институцијама као средству контроле већине, што неизбежно води у амбивалентан однос према достигнућима демократије.

Многи либерали су очекивали да ће после окончања Хладног рата напетост између либерализма и демократије бити разрешена. Поверовали су да се либералне институције коначно могу посветити управљању и спровођењу „исправних“ политика, док ће се широке масе, ослобођене снова о социјализму, претворити у послушно бирачко тело које ће на изборима користити своје демократско право и уживати у благодатима које му обезбеђују технократски устројене владе. Али догодило се управо супротно. Напетост између либерализма и демократије се заоштрила.

Многи либерали данас верују да се либералне вредности могу заштитити тако што ће се изоловати од демократског процеса. С друге стране, многи који осећају да им ново устројство света ускраћује право гласа верују да је оспоравање либералних вредности једини преостали начин потврде демократских права. Даља поларизација либерализма и демократије произвела је бурне догађаје који су обележили 2016. и може произвести још бурније догађаје по којима ћемо памтити 2017.

Демократија се не може свести на заокруживање броја на гласачком листићу. Њена суштина је оспоравање моћи. У приватности гласачких кабина гласамо као појединци, наравно, али да бисмо одбранили демократију и изразили свој политички став наступамо као заједница. За то је неопходна развијена јавна сфера и демократија која се практикује на улици и на послу исто колико и на гласачком месту. Опадање моћи радничких организација и друштвених покрета допринело је урушавању демократије у најширем смислу. Пропадање тих организација допринело је премештању моћи из демократских институција као што је парламент, у неполитичке институције као што су међународни судови и централне банке.

Многи либерали верују да је то пожељно и неопходно да би се обезбедило добро управљање и да би се суштински важне политике заштитиле од хировитости демократског процеса. Ту промену поздрављају и представници левице који су одустали од класне политике старог кова, јер у транс-националним оргзанизацијама као што је ЕУ виде кључне покретаче друштвене промене. Ипак, многи сегменти јавности имају утисак да им се тако одузима глас. Будући да су остали без традиционалних канала за давање одушка свом незадовољству, у доба када класна политика губи на значају, гласачи из радничке класе прихватају језик политике идентитета, и то не леву него десну политику национализма и ксенофобије која је погонско гориво популистичких покрета.

Критичари либерализма су одавно уочили да је највећи пропуст либерала то што занемарују чињеницу да људи никада нису само појединци. Ми смо пре свега друштвена бића. Своју индивидуалност и смисао откривамо искључиво кроз друге људе. Зато је политички живот важан, и то не само појединаца већ и колектива. У политичкој сфери осећај заједништва се испољава у два основна облика: као политика идентитета и као политика солидарности. Прва наглашава везаност за заједничке идентитете утемељене на категоријама као што су раса, нација, род или култура. Политика солидарности повезује људе у колектив, не на основу датог идентитета, већ као средство за остваривања политичких или друштвених циљева.

Док политика идентитета продубљује поделе, политика солидарности уводи циљеве који надилазе расне, родне, културне и националне разлике. Али са пропадањем левице политика солидарности је у последне две деценије практично нестала. Зато политику утемељену на идентитету многи препознају као последњи преостали облик колективне политике. Отуда успон популистичких покрета који инсистирају на идентитету. У таквим покретима се реакционарне политике идентитета често везује за економске и социјалне политике које је некада заступала левица: заштита радних места, подршка социјалној држави, противљење мерама штедње.

Узмимо као пример председничке изборе у Француској. Двоје кандидата са највећим изгледима да уђу у други круг су Франсоа Фијон, представник десног центра, и Марине ле Пен, представница радикалне деснице. Фијон је социјално конзервативан и економски „либералан“. Он жели да уништи све што је остало од француског „социјалног модела“, да смањи трошкове државе и укине радничка права. Марине ле Пен наступа као заштитник радничке класе, противи се буџетским резовима и залаже за социјалну државу.

Популисти се данас представљају и као борци за личне слободе. Вилдерс је проглашен кривим за „подстицање дискриминације“ када је окупљене на једном скупу позвао да се изјасне да ли желе „више или мање Мароканаца“ у Холандији. Уместо да његов фанатизам оспоре политичким средствима, либерали се задовољавају применом закона, па Вилдерс може да се представља као борац за слободу говора, упркос крајње нелибералним ставовима, укључујући и захтев забране Курана. Фигуре као што су Ле Пен и Вилдерс излазе на политички терен и обраћају се групама од којих је левица одустала. Неуспех левице у одбрани најшире заснованог суверенитета омогућио је радикалној десници да питање суверенитета преведе са терена политике солидарности на терен језика национализма и фанатизма.

Поларизација либерализма и демократије показује да су кључни аспекти прогресивног погледа на свет разорени. Они који оправдано негодују због урушавања друштвених покрета и заједништва често проблем виде у прекомерној имиграцији или у претераном инсистирању на индивидуалним слободама. Они који заступају либералне погледе на имиграцију и друга друштвена питања обично не виде проблем у даљој атомизацији друштва.

Ако не пронађемо начин да изградимо нову политику солидарности која ће либералне идеје о индивидуалним правима и слободама, укључујући и право на слободу кретања, удружити са прогресивним економским аргументима и вером у друштво, ни 2018. се неће много разликовати од 2017. Напротив.

Аутор је 2015. објавио књигу The quest for a moral compass: A global history of ethics/ У потрази за моралним компасом: Глобална историја етике


Извор The Guardian/Пешчаник, 04. јануар 2016.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.