Menu
RSS

ВЕСНА ПЕШИЋ: СПАСАВАЊЕ "ОКТОБАРСКЕ КОНТРАРЕВОЛУЦИЈЕ" ИЛИ КАКО ДО ВЛАСТИ

Vesna pesic 0Пети октобар је био контрареволуција, јер је уведена демократија. Срећом је она обустављена, а сада су ту они – ауторитарне, лоповске и националистичке клике – да повуку уназад


Србија је у тешкој ситуацији, а помоћи ниодакле. У њој влада ауторитарна, незналачка, пљачкашка, свађалачка и морално изопачена власт екс-радикала, док је опозиција коју називамо грађанском и демократском слаба, чак знатно слабија него што је била за време Слободана Милошевића. Владајући српски радикали који су само име променили, толико се се обезобразили да себе представљају као револуционарну снагу, па на сав глас урлају да је петооктобарско рушење Милошевића упропастило Србију. Чак се и терминологија понавља. Чула сам Александра Мартиновића, шефа посланичког клуба екс-радикала, како изговара препознатљиву фразу из 1945. године: нема више повратка на старо. Њихов је обичај да ствари изврну наопачке. Пети октобар је био контрареволуција, јер је уведена демократија. Срећом је она обустављена, а сада су ту они – ауторитарне, лоповске и националистичке клике – да повуку уназад, решени да на власти остану докле год могу.

У овако изокренутој слици, на којој ниједна фигура није на свом месту, остаци демократске опозиције третирају се као непријатељи народа и Србије, као страни плаћеници које до бесвести треба нападати и по таблоидима ботовским радом немилосрдно прогањати. У „револуционарном“ надахнућу, премијер Вучић је у Скупштини Србије отворено запретио да ту овакве „непристојне“ опозиције више неће бити. Уз редовне председничке изборе на пролеће, расписаће још једне ванредне парламентарне изборе, треће по реду за три године и тад ће опозицији доћи крај. Злоупотреба избора коју би опозиција морала да одбије (што нажалост неће учинити) помоћи ће Вучићу да освоји председничко место, највероватније за себе, јер он неће ризиковати да добије опозициног председника и с њим дели власт. Како је сам рекао, он неће да му такав „председник звоца“. Кад се и то по њега буде добро завршило, што је прилично вероватно, он ће са својим робовима осигурати власт до неке далеке будућности, све док се не сруши још један берлински зид.

Управо док ово пишем, на ТВ вестима промиче Марин ле Пен која обећава да ће срушити републикански поредак, уверена да је после Трампа она прва на реду да направи „револуционарни“ потез. Из нашег малог дворишта, ова вест ми делује познато. Ух, па ми смо то већ одрадили. Кад се тај талас покрене, ауторитарно-националистички петлови кукуричу прво на периферији, не због тога што се ту рађају претече нових трендова, него зато што се она прва скљока чим криза завлада развијеним светом. Док они тек чекају да их талас потопи, или да се неком срећом извуку, дотле је периферија већ потопљена и опет машта како да се домогне слободе и демократије.

И да се вратим на наше мало игралиште. Петооктобарске власти су се прилично обрукале у замашној транзицији ка капитализму. И зато су залужиле и критику и разочарани народ. Но, капитализам не успева ни брзо ни добро у земљама које никада нису имале владавину права и поделу власти (а прилично се офуцао и тамо где је био успешан) и у којима је држава/партија увек владала привредом. Такав је случај са Србијом, па је њена транзиција запала у безакоње и корупцију. Ипак, после катаклизме деведесетих и рушења Милошевића, направљени су први кораци ка демократији, површној спознаји о почињеним злочинима и почетном инсталирању независних институција.

Пред председничке изборе, када је потребно опозиционо јединство, питам се зашто је десеткована и кажњена опозиција под непрекидним нападом, не само насилничке власти, него и људи који су против власти. Она заиста није успела да се усправи, али се самосвесни и обавештени грађани (већина је необавештена и покорена пропагандом режима) и даље свете демократској опозицији, као да она мора заувек да испашта. Неповерење је толико велико да неки траже да она што пре затвори радњу. А то није здраво, јер опозиција на овим изборима није без шанси, зато што је Вучић због похлепе за тоталном влашћу запао у проблем око председничког кандидата. У непријатељству унутар опозиционих бирача готово нема никакве идеолошке борбе, она је одавно усахла, јер у Србији није направљена ни она свуда етаблирана подела на леви и десни центар. До сада је владала и даље влада националистичка идеологија, од есктремне до умерене. Положај опозиције је такав као да су Вучићеви свакодневни напади и обмане успели да увере људе да су за све криви (демократски) „претходници“, па и за оно што су радили ови батинаши на власти.

Отишло се и корак даље. Политичке странке су зле маћехе, али се те гадуре дозивају кад треба да помогну. Сада, пред председничке изборе, прави се некаква секташка подела на грађанске снаге насупрот политичким странкама. Ако је стање такво, не треба да чуди што се излаз види у антиполитици. Нећемо више странке, све су оне исте, гледају само своје интересе, већ хоћемо исправне, нове и младе грађанске покрете, који нису покварени и себични као политичке странке. Они јесу добродошли и заиста су потребни, али мени смета наметање сукоба, сада када је потребно да радимо заједно, јер само тако може да се пробије зид ауторитарне власти.

Непотребно је конструисан и сукоб између демократске опозиције и најављеног председничког кандидата Саше Јанковића, који је узорним обављањем функције Омбудсмана заиста стекао кредибилитет доброг кандидата за председника Србије. Узгред буди речено, појавио се и Вук Јеремић, бивши министар спољних послова и такмац за генералног секретара УН, који ће се вероватно кандидовати и прилично добро стоји у анкетама. Али он није тема овог текста. Демократској опозицији се замера што Јанковића није јавно пригрлила кад је објавио да ће се кандидовати, него мудро ћути и одлаже своју подршку. Један разлог за то може бити страначка процена на коју је већ указано на другим местима, која налаже да треба причекати, јер власт није отворила своје карте (не зна се ко је њен кандидат и не зна се да ли ће бити и ванредних парламентарних избора). А можда су неке странке мање осетљиве на профил кандидата, а осетљивије на његову конкурентност у погледу шанси да успе. Ни о томе се не зна Бог зна шта.

Али можда је најважнији разлог за овај необични сукоб тај што је Саша Јанковић кандидат грађана, то јест нестраначки кандидат који зато не жели да сојузи са странкама, изузев ако то оне не учине позадински и не много приметно, јер се верује да видљива сарадња са странкама може да му штети. А такву „позадинску“ улогу странке не прихватају. Оне би биле сколне савезу са председничким кандидатом и томе да се заједничким снагама, не стидећи се једни других, узајамно помогну и афирмишу покушавајући да победе, односно направе веома добар резултат којим би дахтали за вратом Александру Вучићу, до прве следеће прилике.

Таква сарадња рационалних и одраслих људи имала би изгледа на успех. На то указују и последње анкете које смо имали прилике да видимо (Политика, 2. јануар 2017, истраживање Фактора плус). Остаје да се види да ли ће се породити најбоља комбинација, или ће и кандидати и опозиција остати раздробљени и свако за себе. То би било најгоре решење које би водило у срамни пораз пред аутократијом.


Извор Пешчаник, 04. јануар 2016.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.