Menu
RSS

МИРОСЛАВ ЈАНКОВИЋ: ПРУЖАЈУ ЛИ БОШЊАЦИ СРБИМА РУКУ ПОМИРЕЊА

miroslav jankovic 620x0Босански муслимани су 1992. послушали Американце и ушли у рат са Србима: хоће ли 2017. послушати Ердогана и пружити им руку помирења? Срби ће је прихватити, сигурно


Срби и Бошњаци муслимани једни у друге ево већ четврт века држе уперен кажипрст мржње. Четири године, уместо преко кажипрста, гледали су се и преко мушице пушчане цеви. Је ли дошло време да се сви прсти деснице скупе у испружену руку помирења и све мржње претопе у опрост? Најкраће: могу ли и хоће ли Срби и Бошњаци једни другима опростити крв и је ли дошао тај вакат, што би рекли стари људи у Босни.

До уназад годину-две ово је била забрањена тема, прича високог ризика, која се увек завршавала бесном реченицом: "Они други су криви јер су први започели рат". Али има неко доба како муслимански мислећи прваци, углавном из Сарајева, где је деведесетих све и почело, у разним формама својих иступа предлажу помирење са Србима. Притом видно заобилазећи реч: праштање.

Немамо простора да их све побројимо, али узећемо тројицу који су живописни генерацијски пресек онога што би се могло назвати бошњачко зрно соли разума и разумевања овога тренутка времена. То су: Емир Суљагић, млади, радикални босански националиста, који воли да се званично издаје за левичара; др Хуснија Камберовић, професор историје на Филозофском факултету у Сарајеву, највећи познавалац новије прошлости Бошњака, и академик Мухамед Филиповић, који за собом вуче близу стотину година живота и не много мање епитета: од оца нације до првог по памети у Бошњака.

У својим недавним усмено/писменим иступима сва тројица су били изричити, па чак и помало завапили: Морамо се помирити са Србима!

Суљагић је недавно у "Ослобођењу" написао текст "БиХ и Србија" у коме је своју тезу о нужности помирења са Србима поплочао неочекиваним оптужбама против Хрвата и Хрватске. "Они су већа опасност за БиХ од Срба", устврдио је, и данашњу хрватску политику назвао "туђманизмом проусташког Загреба", додавши да је "распад Југославије највећа геополитичка катастрофа у историји Јужних Словена". Време је за заокрет, узвикнуо је Суљагић, за зближавање и отворен дијалог са Србијом. "Вучић је добар, јер не иде као Тадић подруку са Загребом против Босне. Ми и Срби се 25 година свађамо, све смо прошли – од клања до медијског рата – и где смо дошли: пропадамо и једни и други, нисмо ни сенка народа какви смо били деведесете године", нагласио је.

— Сва зла од 1992. до 1995. сам претрпео од српске руке. Али ако је данас нека друга рука испружена из Београда, треба је прихватити да наши унуци не би живели историју својих дедова – узвикнуо је на крају узбуђено и помало драматично Суљагић.

Хуснија Камберовић је у великом интервјуу "Авазу" казао да се у ломним временима Бошњаци муслимани по правилу лоше постављају и не знају да се снађу, избегавши да каже оно што ће академик Филиповић више пута у последњих десетак година отворено казати: босански муслимани увек изаберу погрешну страну када пропада историјска подница под њиховим ногама. Камберовић је посебно нагласио да се "Бошњаци никако не би смели свађати са суседима јер су рањиви и слабији од свих народа у региону", а поврх свега "муслиманска ствар" данас не стоји добро ни у Европи ни у свету.

Мухамед Филиповић је подигао регион на ноге недавном изјавом да су рат у Босни и желели и почели муслимани, а да је 1991. године он договорио мир са Србима. "Све што смо тражили, Милошевић нам је дао: да Бошњак буде председник скраћене Југославије, да Босна задржи своју територију и интегритет, да њени војници рок служе у њој, а да заузврат не улази у сукоб у коме су већ биле Србија и Хрватска".

А онда је договор оборен нечијим тајанставним позивом Алији Изтебеговићу, који је дан после београдског српско-муслиманског споразума рекао да не жели никакав договор са Србијом.

Филиповић је поборник муслиманске политике коју је у Краљевини водио Мехмед Спахо, која се заснивала на пакту са Србима и дистанци од Хрвата. Он ће неколико пута казати да је Спахо за муслимане више урадио без испаљеног метка и иједног војника него Алија са 150.000 бораца. Сматра и да је највећа муслиманска грешка био пристанак да Босна уђе у састав НДХ.

Зашто Бошњаци одједном хоће помирење?

Можда одговор лежи у комадићу једне Суљагићеве реченице из коментара у "Ослобођењу". Живимо у времену, казао је, "отопљавања руско-турских односа".

О њеној логичкој симетрији је сувишно било шта казати. Босански муслимани су 1992. послушали Американце и ушли у рат са Србима: хоће ли 2017. послушати Ердогана и пружити им руку помирења? Срби ће је прихватити, сигурно. По менталитету нико сличнији на овоме простору није него Срби и Бошњаци муслимани. Плаховите нарави, а ветровите и круте политичке памети, често су ишли као билијарске кугле једни на друге, у судар и сукоб, у инферно који се могао избећи.

Од многобројних дефиниција величине праштања, можда би српско-бошњачком помирењу пристајала она Кенедијава: "Опростимо, али не заборавимо имена". Јер, "имена", односно људи/нељуди, су покренули рат и дозвали несрећу. Плус оно што је Гинтер Грас саветовао Немцима: Прво стид пред собом, па онда сузе за онога другога. Имају ли Бошњаци и Срби снаге за помирење? Ако имају жељу, снага ће је брзо сустићи.


Извор Вечерње новости, 09. јануар 2016.

 

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.