Menu
RSS

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ХРВАТИМА: ПОГЛЕДАЈМО ИСТИНИ У ОЧИ

Patrijarh Irinej2Нисам примијетио да је нетко од вјерских предводника Хрватске осудио неки напад на српску цркву, на православца, да је рекао: не смије се пријетити другоме само зато што се крсти с три прста


Интервју с патријархом Српске православне Цркве, господином Иринејем, био је један од захтјевнијих послова протеклога времена и, најискреније, прибојавао сам се да му се нека провокативна питања неће свидјети. Морам стога похвалити господина патријарха и његове сураднике који су пристали на интервју који је све осим протоколарно чаврљање. Разумјет ће читатељи да нисмо одмах могли кренути “у главу” и у разговор око тврдих тема, јер Божић је, ја сам не само новинар већ и теолог, а и цивилизирани смо људи.

Најприје вам желим честитати Божић и Нову 2017. годину, али бих се вратио на вашу поруку за Ускрс 2016. и похвалити ваше писмо које се читало у православним храмовима. Особито бих истакнуо дио писма у којем кажете да “ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени”, да нас тако учи Господин Исус. Како проматрате процес помирења на простору бивше Југославије?
— Благодарим вам на честиткама. Видите, праштање је императив нашег хршћанског живота. Али да би праштање било могуће, потребно је да, као најдрагоцјенији аманет који нам је Христос оставио, у својим срцима његујемо љубав. Њу треба да његујемо и дијелимо с ближњима, али и с онима који у нама не препознају пријатеље. Што се праштања и помирења на подручју бивше Југославије тиче, мислим да свако треба бринути о томе колико му сâм доприноси. Настојао сам, колико сам имао прилике, слати поруке хришћанске љубави. На примјер, претпрошло љето, приликом прославе великог јубилеја Српске православне Цркве – четири стољећа од оснивања најстарије српске богословске школе, Богословије у древном манастиру Крки – срео сам се с далматинским бискупима, преузвишеном господом Пуљићем, Баришићем и другима. Трудио сам се тада, због оба народа – пречесто трагичне прошлости, поготову недавне – да упутим ријечи братске љубави, заједничког живота, међусобног препознавања и прихваћања заједничких хришћанских вредности. Намјерно нисам имао никакве припремљене говоре. Хтио сам да говорим из срца, из душе, и да то суговорници и вјерници обје Цркве препознају. Не знам јесам ли у томе успио.

Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини реис-ул-улема Хусеин еф. Кавазовић љетос је оптужио Српску православну Цркву “да својим дјеловањем потиче национализам и штити доказане ратне злочинце, што отежава могућност суживота и изградње стабилних односа у БиХ”. Рекао је да ваша Црква охрабрује српски национализам и искључивост и доприноси величању злочина и злочинаца, чиме додатно отежавају пут помирења, разумијевања и осигурања бољег живота свих грађана БиХ. Тешке су то оптужбе. Јесте ли вољни то коментирати? Јесте ли се у међувремену чули с реисом Кавазовићем и јесте ли изгладили тај спор?
— Господина Кавазовића лично не познајем. Он нема никакав службени контакт са Светим Синодом Српске православне Цркве, али претпостављам да има, бар повремено, службене сусрете с неким тамошњим нашим епископима, вјеројатно у оквиру Међурелигијског вијећа Босне и Херцеговине. Зачудио сам се жестини и неодмјерености његових ставова, нарочито његовој оптерећености постојањем Републике Српске. Очигледно, погрешно сам сматрао да епоха Мустафе Церића представља прошлост. Зато нисам желио да на његове крајње нетрпељиве и неправичне изјаве реагирам – ни лично, ни синодски, ни у равни наше Информативне службе. И овдје ћу, одговарајући на ваше питање, дати само најкраћи могући коментар. Ријечи које оптужују, упирање прста према сусједу, не доноси никоме ништа добро. Треба их се чувати. Не дао Бог да ријечи вјерских лидера буду изговор за нова насиља и нове несреће! Видимо до чега доводи злоупотреба ислама. Страдају невини, не само у Сирији и Ираку него и у Еуропи. Нису бољи ни лицемјерни “хришћани” када стављају знак једнакости између тероризма и ислама као религије. У Бога вјерујемо, сусједи смо, наши вјерници су сусједи, негдје врата до врата. Не гледамо односе с муслиманима у Босни и Херцеговини кроз господина Кавазовића. Пространа је то земља: различитих људи има међу муфтијама, имамима, хоџама... Нико се није надао бесмисленим оптужбама. Живјели смо вјековима заједно. Тако треба и да наставимо.

Као што знате, нисте доживјели прозивања само од стране поглавара Исламске заједнице. Предсједник Бискупске конференције Босне и Херцеговине, кардинал Винко Пуљић, надбискуп и метрополит врхбосански, упутио вам је у име свих чланова БК БиХ 8. вељаче 2016. писмо у којем реагира на изјаве тијеком прославе “Дана Републике Српске” у Бањој Луци, 9. сијечња 2016. Што сте мислили када сте рекли да је Република Српска “утемељена на истини Божјој, на правди Божјој”?
— Реакцијом господина кардинала Пуљића, надбискупа сарајевског, био сам изненађен – да не кажем запањен – више него и реакцијом реиса Кавазовића. Из истих начелних разлога као и у случају г. Кавазовића, сматрао сам да ни Пуљићева изјава не заслужује одговор или коментар Српске православне Цркве, посебно због тога што он веома добро зна што смо све претходно заједнички савлађивали и савладали, захваљујући узајамном повјерењу. Ипак, вама ћу одговорити, премда са што мање ријечи, јер ране треба лијечити, а не продубљивати. Република Српска је створена да осигура опстанак српског народа и православља на простору западно од Дрине и да, као што је Даyтонским споразумом и предвиђено, буде чинилац мира. Без Републике Српске, увјерен сам, на том простору не би ни било Срба. Нисмо ми Срби дошљаци у Босни и Херцеговини, као што то нису ни Хрвати, а, наравно, ни данашњи Бошњаци муслиманске вјере. Али видите што је с хришћанима у кољевци хришћанства, на Блиском истоку! То што се данас дешава ондје, сликање са одсјеченим главама хришћана, најприје се десило овдје, у нашој кући, у Босни и Херцеговини. Исти људи, боље рећи нељуди, који то чине тамо, прво су чинили овдје, у Еуропи. Колико је наших светих храмова и манастира у Републици Српској порушено, обесвећено, оштећено? Колико је знаних и незнаних светих мученика, пострадалих само зато што су хришћани, што су православни, што се крсте с три прста? На овај начин схваћам да је стварање, постојање и напредак Републике Српске дјело правде. А за нас хришћане праведно је оно што је утемељено на истини, а једина истина је Онај који је за Себе рекао: “Ја сам Пут, Истина и Живот”. Уосталом, Република Српска је и гарант опстанка Хрватâ у Босни и Херцеговини. Ја се молим Богу за политичке власти Републике Српске да раде и поступају хришћански, како према својим сународњацима тако и према њеним житељима који нису ни православне вјероисповјести ни српске народности.

Кардинал Пуљић особито реагира на изјаву да је “Република Српска постављена на крви светих мученика, на костима светих мученика, а све што је постављено на правди, на истини, на крви за правдом и за име Божје, то је вјечно и непролазно”, па вам поручује: “Политички ентитет Република Српска у Босни и Херцеговини јест људска, а не Божја творевина... Само је Бог вјечан и непролазан!” Цијенио бих да ми кажете јесте ли на било који начин, макар приватно, одговорили овом кардиналовом писму и како коментирате његове критичке ријечи.
— Као што сте вјеројатно и ви примијетили, немам обичај да јавно одговарам на пријеке ријечи. Мислим да то не може никоме да донесе ништа добро. Неки пријатељи ме због тога приватно критизирају. Али, сматрам, Бог све види и о свему суди. То је више него довољно. Од једне бесједе, која упућује вјернике и народне предводнике да буду достојни својих предака, светих мученика који су дали живот за вјеру и отаџбину, да буду хришћани, прави се афера. Рекоше ми да код Хрвата постоји израз “света нам земља Хрватска”, као и филм Света Хрватска. То је, по мени, и својеврсна педагогија. За Јерузалем и Палестину се каже Свети Град и Света Земља. Не мисли се на камење и опеке. Тако је и с Републиком Српском. То је и питање вјере: тко заиста вјерује у светост невино страдалих људи? Тко заиста вјерује да је вјечно оно што је постављено на њиховој добровољној жртви, на њиховим светим моштима? Точно је да државе буду и прођу. Србија за вријеме ропства под Османлијама није постојала, па ипак, ево је насред Балкана. Древни Израел је успостављен послије Другог свјетског рата, након више од двије хиљаде година непостојања. Хрватска је веома млада демокрација. Трајање није само у времену. Кроз љубав покољења, кроз молитву за претке, кроз умјетност, траје се и у вјечности. Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо нетко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача.

Када већ имам прилик Вас молити за нека појашњења, допустите да вас упитам што сте точно жељели рећи када сте приликом посјета манастиру Крки рекли, цитирам, да “зло су чинили сусједи нама и ми њима, али ми (Срби) у много мањој мјери”.
— Погледајмо истини у очи! Да поново не спомињем страдале у несретном рату који, по мом дубоком увјерењу, ниједној страни није ништа добро донио. То је, у сваком случају, моје мишљење. Страдања ни у миру нису престала. Колико је наших храмова обесвећено посљедњих година? Прије неки дан читам извјештај: у цркви Светог Прокопија у Рајевом Селу, која је иначе сва ишарана ријечима које је срамота понављати, поред осталог стоји и сљедеће: “Истријебит ћемо вас, стоко српска!” и потпис аутора: “Усташе”. Недавно се догодио и физички напад, и то не први, на Душана Дедоевића у Смртићима код Окучана. Раније су му полупали аутомобил, на различите начине пријетили му смрћу. Прошле је године Српском народном вијећу у Загребу пријављено 180 напада на Србе, а извјештаје о њима има и Свети Синод у Београду. Као што знате, испред сједишта СНВ-а у Загребу недавно су извикиване усташке пароле.

Кажу неки наши извори да невољници, ваши вјерници и сународњаци, пријављују тек сваки трећи или четврти такав случај...
— Да ли таква ситуација у Хрватској посебно узбуђује неког угледника? У Јасеновцу су недавно исписане ријечи усташког поздрава. На све то сам мислио. Јер, зла има и даље. Не могу замислити да се у неком српском граду, пред институцијом хрватске мањине, окупи руља да урла, пријети смрћу, вријеђа. Демокрација, ваљда. Да ли је демокрација када на државној телевизији у Хрватској кажу да је случај убојства српског дјетета – за које, наравно, нитко није осуђен, а убојице су познате свима – медијски “пренапухан”?

ХТВ се ипак испричао за ту недопустиву ствар у ТВ Календару.
— Знам. Овим ријечима ја не поричем, а још мање оправдавам, зла за која су криви неки Срби. У истој мјери и на исти начин се молим Богу за све невине жртве и страдалнике, било да су то Срби, Хрвати, муслимани или неки други. Искључиво желим мир, молим се за мир. Нисам, нажалост, примијетио да је, у посљедњих двадесетак година откако је рат, Богу хвала, завршен, нетко од вјерских предводника Хрватске јасно осудио неки напад на српску цркву, на неког православца, да је рекао: не смије се пријетити другоме само зато што је хришћанин који се крсти с три прста, не смије некажњен остати убојица православног дјетета, не смије се уништавати ни обесвећивати хришћански храм. Погледајте фотографије цркве у Рајевом Селу, па ми ви реците: колико је то реално? Зар ми први не желимо да свака икона, књига, рукопис, буде ондје гдје је била вјековима, и то у временима када ни Хрватска ни Србија нису постојале као самосталне државе? Али зато су потребни предувјети – најприје сигурност тих светиња, а затим технички увјети њихова чувања и одржавања. Зар треба по тко зна који пут подсјећати на уништавање српског сакралног и културног блага на простору од Срема до Далмације (вријеме НДХ) и од Пакраца до Барање (вријеме НДХ и деведесете године 20. стољећа)? Напомињем да је Српска православна Црква свим часним Хрватима – а било их је, хвала Богу, не мало – јавно одала признање, а неке од њих, и сада живе, одликовала својим највишим одликовањима. Понављам још једном и хиљаду пута: слиједимо Спаситеља, молимо се за мир, дјелатно радимо за мир! Браћа смо и само браћа. Ако неко мисли да Срби и Хрвати нису словенска браћа, а има и таквих, ваљда смо браћа по Христу и учењу које нам је оставио и које морамо да слиједимо.

Мислите ли да је потребно вагати тко је коме учинио веће зло? А и када се већ то каже, сматрате ли да је масовни одлазак Срба из Хрватске 1995. могуће проматрати изван контекста свих ратних страхота од 1991. на даље?
— Слажем се с вама. Ништа није могуће проматрати изван историјског контекста, на примјер изван покушаја да се оствари план о рјешавању српског и јеврејског питања у Хрватској, који је формулирао Павелићев министар, Миле Будак, по формули “три трећине” (побити, покатоличити, протјерати). Додуше, Будакова пропорција није остварена идеално. Већина није хтјела да промијени вјеру, па су завршили у Јасеновцу, Јадовну, разним Голубњачама... И “војно-редарствену акцију” Олуја проматрамо у историјском контексту; њезине посљедице такођер. То није Будаков план и програм, али нипошто није ни добровољни одлазак Срба из Хрватске, тобоже на наговор Београда.

Апостолски нунциј у Хрватској каже како је за папу Фрању неупитна светост кардинала Степинца. Упозорио је и да хрватски католици “требају имати још мало стрпљења”, причекати да би могли протумачити “браћи православнима” посао који је направљен у процесу канонизације, “да на тај начин велики кардинал Алојзије Степинац може бити не само светац за Хрватску, већ велики светац за универзалну Цркву”. Прихваћате ли овај дискурс Папина дипломата у Загребу, али и хрватских бискупа који говоре како, ето, ви православци не схваћате величину Алојзија Степинца?
— Браћа епископи који су чланови те Комисије рекли су ми да је договор да, док комисија ради, неће се подробније обавјештавати јавност. Тога се треба држати. То очекујем и од чланова Хрвата. Нунције је дипломат. Дипломација има своје законе и обичаје. Разумијем га као дипломату, али га не разумијем у контексту договора о начину обавјештавања јавности. Ипак је одлуку о оснивању комисије, њеном формату и начину рада, донио Папа. Ми смо је са задовољством прихватили. Приче појединих хрватских бискупа да процес Степинчеве канонизације тече нормално, без обзира на рад Комисије, коју проглашавају минорном и академском, а не црквеном и међуцрквеном, једноставно су неозбиљне, најблаже речено. Јасно ми је да за ту моју браћу по служби ни ја ни моја Црква нисмо ауторитет, али сматрам да би папа Фрањо требао да им буде ауторитет, и то коначни. Зар није чудно како српски православни епископи више држе до ауторитета римског епископа неголи поједини хрватски католички бискупи?

У СПЦ-у су, ако сам добро схватио, увјерени да ће се радом Комисије “истовремено доћи и до нових увида у хисторијски контекст у којем је дјеловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа двију Цркава и односа српског и хрватског народа у вријеме Другог свјетског рата”. С којих полазишта крећу ваши представници? Што може бити заједничка полазишна точка за те преговоре, односно за тај дијалог?
— Истина не може бити тема преговора. Истина нема два лица. Једина полазна точка мора бити истина, односно спремност на прихваћање чињеница. Само у том духу рад Комисије може бити плодотворан и користан. Ако прихваћамо истину, нема побједника и поражених. Сви смо побиједили.

Степинчева канонизација би, сматрате ви, “православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, сусједних и географски измијешаних кршћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега кршћанскога призвања недостојну прошлост”. Што би за вас значила, како се понавља у Хрватској, па и у наступима апостолског нунција, готово сигурна канонизација која је сада само пролонгирана?
— Није корисно, по ономе што би било кад би било, нагађати о тако озбиљним стварима. По окончању рада комисије, коначну одлуку ће донијети папа Фрањо. Она, каква год да буде, католике ће обвезивати, а православни ће њоме бити или задовољни или незадовољни.

Како иначе процјењујете квалитету односа између Србије и Хрватске?
— Миру, вјерујем, унаточ искушењима и оптерећењима, историјским и сувременим, теже и наше двије државе. Сви им морамо помоћи. На епископима обију Цркава је велика одговорност. Неки је можда не схваћају у довољној мјери. Када сам прије двије године у Загребу устоличио митрополита Порфирија, поручио сам му да је позван да Христовом љубављу надилази све проблеме који постоје међу људима и народима, да као човјек дијалога чини све што до њега стоји на путу мира и помирења; да свесрдно, еванђелским начином, ради на миру, да проповиједа љубав Христову. Он је то и прихватио, заиста тако и чини. Слично сам поручио и епископу Јовану. Кажем, одговорност политичара је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупа и епископа, чија ријеч о миру остаје дубоко у срцима вјерника.

Што још могу учинити прваци Цркава у Србији и у Хрватској да дође до побољшања односа за које бивши предсједник Хрватске Иво Јосиповић управо каже да су пали на најнижу разину од 2000. године?
— Радујем се иницијативи премијера Вучића за рјешавање проблема и даљи напредак мјеста у Србији у којима живи хрватска мањина. Радујем се и томе што ће ученици хрватске народности ускоро имати на материњем језику и преостале уџбенике који су досад недостајали. Подржавам такво дјеловање и радујем се сваком напретку наших суграђана Хрвата у Србији. Све њихове проблеме, у границама расположивих могућности, држава треба рјешавати. Све нас је један Бог створио, свима нам је Он Отац. У Србији нема грађана првог и другог реда. Надам се да ће ускоро тако бити и у Хрватској: да ће бити ријешени проблеми избјеглих и прогнаних, да неће бити разбијања ћириличних плоча, да ће престати пријетње, шиканирања и обесвећивање православних храмова погрдним натписима и срамним словом “U” на зидовима храмова. Очекујемо и гласно залагање наше у Христу браће, хрватских бискупа, за све ово. Тада ће свима бити лакше, а односи ће бити бољи.


Извор Јутарњи лист, 08. јануар 2016.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.