Menu
RSS

ЏОН ВИКС: НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ ЕУ ЈЕ ДЕФИЦИТ ДЕМОКРАТИЈЕ

Evropska komisija2Преношење овлашћења за спровођење детаљно дефинисаних правила на институцију која није демократски изабрана, као што је Европска комисија, продубљује проблем


После референдумске одлуке о изласку Британије из ЕУ и новог суочавања грчке владе са могућим принудним напуштањем заједнице, проблеми управљања ЕУ постају очевидни. Уместо да се са сетом опросте од Британије и пожеле јој сретан пут, неки од ЕУ лидера су решени да јој наплате највишу могућу цену. У сличном тону, министри финансија ЕУ, на челу са немачким министром Волфгангом Шојблеом, грчку кризу упорно решавају на ити начин – применом мера које дају лоше резултате уз очекивање добрих исхода.

Сада већ извесни Брегзит и могући грегзит јасно указују на проблеме вођства и управљања ЕУ. Унија је настала као добровољна заједница земаља чије владе су желеле да осигурају мир и сарадњу у Европи, вековима раздираној унутрашњим сукобима. Делује невероватно, али њени данашњи лидери као давжеле да казне владе земаља чланица које се усуде да доведу у питање лоше праксе управљања уграђене у ЕУ споразуме и прете осветом онима који пожеле да изађу из ЕУ.

ЕУ лидери нису извукли поуке из случаја Британије и Грчке. Није британска влада одлучила да напусти ЕУ – то је одлучило 52 одсто грађана који су изашли на референдум. Конзервативна влада је само извршилац, сумњивих способности, који се труди да спроведе овај поступак. Исто тако, чак и када би отплата грчког дуга била могућа, њега не би враћала грчка влада већ грчки порески обвезници. Влада на челу са Сиризом је само извршилац тог немогућег задатка.

Занемаривање разлика између влада чланица и грађана које те владе представљају показатељ је одсуства маште у самим основама управљања ЕУ. До овог сужавања простора за демократски процес дошло је премештањем надлежности за развој и спровођење политика са демократски бираних тела на Европску комисију.

Националне владе формално имају право да одлучују о економским политикама које утичу на живот грађана, али услови постављени у усвојеним споразумима смањују могућност избора политика на националном нивоу, нарочито за чланице еврозоне. Та ограничења се косе са темељним вредностима Уније и пате од техничких мањкавости. Њихова доследна примена само поткопава веру грађана да Европска комисија и Европски парламент поступају у њиховом интересу.

Ограничења у вођењу економске политике и уграђена у споразуме, нарушава најшире прихваћено начело да одлуке које утичу на благостање грађана треба да доносе њихови изабрани представници. Уместо тога, споразуми намећу сужени облик „демократске одговорности“. Споразум о координацији, стабилности и управљању (TCSG) јасно кодификује та одступања од демократске процедуре.

Тим споразумом је предвиђен „поступак у случају макроекономске неравнотеже“, укључујући и „корективне радње које се могу наметати земљама у оквиру процедуре за случај прекомерне неравнотеже (EIP)“. Ово је несрећни избор речи (бар у енглеској верзији документа). Безлична конструкција замагљује чињеницу да у стварном животу Европска комисија „корективне“ мере „намеће“ националним владама, а не „земљама“.

Непрецизно коришћење термина у овом споразуму доказ је неразумевања демократских процедура. Да ствари буду још горе, Европска комисија је овај пропис, који је фундаментално важан за живот европских грађана, на својој веб страници сместила у део посвећен „бизнису и економији“, у одељак „Координација економске и фискалне политике“. Ово је још један показатељ да Европска комисија економску политику види као неполитичку тему.

По овом споразуму Европска комисија пре покретања „поступка у случају неравнотеже“ у некој земљи не мора да тражи одобрење Европског парламента, а још мање од националне скупштине те земље (Извештај 5 председника, страна 8). Једина обавеза Европске комисије је да извештава Европски парламент о својим активностима, које посланици у начелу могу да опозову. „Позивање на одговорност“ за вођење политика на ниову ЕУ сада је предвиђено једино у том ограниченом смислу. А придев „демократски“ је у овом случају оправдан једино тиме што постоји обавеза извештавања чланова демократски изабраног тела.

Међутим, постоји значајна разлика између политика које развијају и спроводе демократски изабрана законодавна тела и давања права извршним органима да сами формулишу политике и за то „одговарају“ након што одлуке донесу и спроведу. У првом случају постоји могућност да се демократски процес креирања политика одвоји од њиховог спровођења. У другом случају, извршно тело преузима на себе дискреционо право креирања и спровођења политика, а законодавном телу препушта да оцењује да ли је поступак био примерен или непримерен тек када је све већ завршено. У пракси, негативна оцена поступака извршног тела се тумачи као напад на Европску комисију, па су негативне оцене у Европском парламенту веома ретке. Јаснија подела дужности би свакако умањила могуће конфронтације између Европске комисије и Европског парламента.

Овлашћења Европске комисије проблематичнима чине правила о економској политици уграђена у споразуме ЕУ. Ти споразуми су де факто устав Европске уније. Они су законски обавезујући за владе чланица, а национална законодавна тела их не могу мењати. За разлику од многих, можда и већине устава, споразуми Европске уније приморавају земље чланице да се придржавају одређених правила економског понашања и спровођење тих правила препуштају извршној грани власти, која није демократски изабрана. Прописивањем циљних вредности за фискални буџет и јавни дуг, фискална правила, изворно кодификована у Споразуму из Мастрихта, су очигледан пример непримереног улажења у детаље у уставном тексту.

Укључивање таквих детаља у уставне документе није мудро из бар три разлога. Прво, правила могу бити погрешно формулисана или садржати техничке грешке које захтевају измене због логичке или унутрашње недоследности. (О техничким недостацима фискалних правила писао сам у свом претходном чланку.) Једноставна промена текста може решити проблем, али за ту промену је потребна сагласност свих влада потписница споразума.

Друго, правила могу бити добра за неке економске ситуације, али не и за неке друге. Ако текст споразума не дозвољава прилагођавање новим економским околностима, споразуми постају дисфункционални. С друге стране, покушаји прецизног дефинисања када ће се правила о ограничавању дефицита примењивати чине споразуме бескрајно компликованим. Треће, преношење овлашћења за спровођење детаљно дефинисаних правила на институцију која није демократски изабрана, као што је Европска комисија, додатно продубљује проблем, а преношење тог задатка на Европску комисију чини читав процес нетранспарентним.

Низ споразума усвојених у последњих 60 година темељно је променио начин управљања Европском унијом, померањем ка систему који извршној грани власти даје све већа овлашћења. Као што показује пример Француске, демократском друштву не мора сметати јака извршна власт, под једним условом: да су њени представници демократски изабрани. Са Европском комисијом и системом „пет председника“ то није случај.


Извор Social Europe/Пешчаник, 17. март 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.