Menu
RSS

ЈАКОБ АУГТШТАЈН: ПОТРЕБАН НАМ ЈЕ РОМАНТИЧНИ ЛЕВИЧАРСКИ ПОПУЛИЗАМ

Augstajn21Десница успева у ономе што левичари не успевају: да произведе револуционарно расположење и утиче на политику променом културне матрице


Говори се о десном популизму, а ви као одговор нудите леви популизам.
— Популизам сам по себи није лош. Лош је само лош популизам. Политика у отвореним друштвима не заступа само елите и експерте, већ све људе и у том смислу је популистичка. Политичари своје ставове образлажу свим грађанима. Додатак „изам“ неправедно изврће овај појам у негативан и чини га термином политичке борбе којим се другима умањује вредност.

Популизам се изједначава са екстремизмом, то јест нечим опасним.
— Политика често има пежоративни предзнак популистичка. Политичари који ослушкују жеље грађана и говоре њиховим језиком нису због тога лоши политичари. Лоши су када им је политика лоша.

Ви тврдите да је популизам заснован на отпору.
— Успех десног популизма је велики зато што се односи на реалне проблеме. Свака нова политичка снага има објективни разлог свог настанка. Левичари и либерали се радије узрујавају: „Трамп је зао, Ле Пен је зла, Петри је зла“, уместо да размисле какве то везе има са њима. Мени су те реакције разочаравајуће и глупе, чак опасне.

Популизам је одговор на шта тачно?
— На кризе. Демократија је у кризи репрезентације и легитимације. Чак и уз различите закључке, десни и леви популисти би могли да нађу заједничко полазиште. Елите су током последњих 30 година склопиле нечасну погодбу: залагаћемо се за друштвене слободе, нека свако ради шта хоће. Нека се развијају људи и тржишта. Овај приступ одговара и капиталисти из Цириха и зеленом архитекти из Берлина. То је либерална тржишна привреда. Проблем је у томе што ова комбинација занемарује трећину становништва, које пропада економски и политички. То су људи који чисте наше канцеларије, уместо нас возе камионе, пакују пакете, имају послове који се плаћају тек изнад минималца и живе без икакве перспективе. Из таквих послова се тешко извлачите, без обзира на резултате. Али архитекту из Берлина који поручује пакет преко Амазона то се не тиче. Просто га није брига. И политичари су запостављали те људе, јер они нису излазили на изборе.

Да ли је по вама тај неправедни систем разлог кризе и појаве популизма?
— Нека се капиталисти богате, то је у реду. Али политика треба да води рачуна о општем добру. Предуго смо га поистовећивали са економским напретком. И још увек немамо политику која ће опет раздвојити те две ствари. Велике кризе често доводе до радикалних промена у политици. После катастрофе у Фукушими већина у Немачкој је рекла: „И пре смо зазирали од нуклеарне енергије, али сада је стварно доста“. Али финансијска Фукушима из 2008. није имала такве последице. Нико није укротио „монструма тржишног капитала“, како је то звао тадашњи немачки председник Хорст Кохлер.

Нова десница је у избегличкој кризи препознала такав преломан догађај: „Сад је доста“, рекла је. „Не само да нећемо ове избеглице, него више уопште нећемо имиграцију.“
— Избегличка криза је поставила питање идентитета, пре свега на истоку Немачке. Људи са већ угроженим осећајем припадности осетили су се лично погођенима имиграцијом, иако многи од њих никада нису видели Сиријца.

Како ће се то одразити на економију?
— Потребна нам је еманципација од економије која људима укида могућност избора и достојанство. Ту нам је потребан леви популизам о коме говорим. Популисти с левице треба да се обрате грађанима и предложе им нови друштвени уговор. Популистичко у том поступку је заобилажење елита и директно обраћање грађанима, као што краљ прескаче племство и разговара директно с народом – ради обнављања појма општег добра заснованог на солидарности.

Звучи авантуристички и револуционарно.
— Да, то би била револуција и несумњиво опасан процес, јер би многи нивои филтрирања били свесно искључени. Али наше елите су подбациле и потребан нам је преломни тренутак. Ствари могу поћи наопако, али можда и успемо.

Доналд Трамп се појавио као симбол таквог реза.
— Да, Доналд Трамп се управо тиме бави у САД: новом дефиницијом општег добра. Ми га презиремо, јер његов приступ је супротан нашим вредностима и идејама. Али то јесте рез. Наш социјалдемократа Мартин Шулц тренутно има велику подршку и многима се чини да он хода по води. Можда из тога изађе нешто добро.

Да ли је Шулц леви популиста?
— Да, за немачке прилике.

Зашто мислите да се леви популизам може боље супротставити десном од либералног центра?
— Зато што против јаких осећања можете да се борите једино јаким осећањима, а не разумом. Тако бар тврди политолошкиња Шантал Муфе. Политика је емотиван бизнис.

Проблем са емоцијама у политици је у производњи мржње и страха десничара против странаца и левичара против богатих. Како то може да води ичем добром?
— Политика и иначе барата страховима. Она је у основи популистичка делатност.

Да ли је онда пожељно да гнев буде погонско гориво политичких расправа?
— Не, довољна је нада у промене.

Њу гаје и десни популисти.
— Погрешно је то вечито изједначавање екстрема. Постоји одлучујућа разлика између позитивне и негативне визије света. Левица се политички организује против јаких, а десница против слабих. У томе је фундаментална разлика између леве и десне политике. Етички гледано, прихватљивије је заступање идеје одузимања новца банкама него забране уласка у Немачку избеглицама из Алепа. И новинарски је непоштено стављати те две ствари у исту раван.

Колико су за популизам важни харизматични лидери?
— Харизматичност је важна у политици. Још једном наглашавам да не признајем поделу на популистичко и политичко. Свако ко се упушта у та питања већ се бави политиком. И Ангела Меркел је популистичка политичарка. Слоган „Мене познајете“ помоћу којег је добила изборе 2013. или „Успећемо“ током избегличке кризе – примери су чистог популизма. Само је њен популизам суптилнији. Она изговори јасан исказ, да би му већ у следећем тренутку замаглила значење. То је пример успешне популистичке стратегије.

Ко би по вама требало да буде лидер левог популизма? Антикапиталисткиња Сара Вагенкнехт која полемише против избеглица, ЕУ и глобализације, а за Русију? Или социјалдемократа Шулц који говори у прилог избеглица и ЕУ, слободне трговине и САД?
— Уз све разлике у њиховим ставовима, њихово заједничко обележје је покушај поновног успостављања демократије.

Зашто мислите да је она тренутно ван функције?
— Зато што се ремен, преносник између становништва и медија и становништва и политичког постројења излизао. Зато што политика и медији више заступају властите него интересе грађана. Зато Сара Вагенкнехт путује по земљи и захтева социјалну тржишну привреду у традицији Лудвига Ерхарда, оца немачког економског чуда (Wirtschaftswunder) после Другог светског рата. Она то чини зато што социјална тржишна привреда у Немачкој више не постоји. А када људи траже да се она врати, елите кажу: „Не можемо се враћати у 60-те године прошлог века“. А зашто да не, у смислу веће друштвене једнакости?

Да ли би језгро тог новог друштвеног уговора било обнова социјалистичке државе?
— Више ми је стало до поновног успостављања права и достојанства које нам је неолиберализам одузео, него до прерасподеле зараде.

Да се вратимо на популизам: ко више доприноси демократској култури – онај ко поједностављује ствари или онај који их диференцира?
— Ствари можете да поједноставите на добар начин само ако сте их сасвим разумели. Дакле, неко ко је у стању да прецизно формулише чињенично стање, постиже више у политици него онај ко од силног диференцирања тапка у месту.

Трамп одаје утисак човека који ствари види једноставно зато што их не разуме.
— Он је пример лошег популисте. Зато он толико лаже. Термодинамика његовог система може се уједначити само непрекидним лагањем. Притом треба разликовати популисту и лажова. Први заоштравају ствари док не почне да боли, али не лажу. Популисти подлежу моралном императиву искрености. Ако то одбију постају најобичнији лажови.

Који леви популиста вас импресионира: Сандерс, Иглесиас, Корбин, Вагенкнехт?
— Хорст Зехофер је талентовани популиста. Он не заступа моје ставове, али поштујем његов таленат. Он је хришћански социјалиста. Они су у Баварској државна партија која је принуђена да буде беспоштедно популистичка ако жели да остане доминантна.

Десничари прате утопију власништва, а левичари једнакости – и једни и други су у томе на неки начи реакционарни. Која је улога утопија у данашњој политици?
— Одбијам вашу карактеризацију леве утопије. Људи немају проблем са неједнакошћу као таквом – да једни имају више, а други мање. Њих иритира неправедна неједнакост. Зашто наша деца професора универзитета имају 7 пута већу шансу да студирају од остале деце? Не зато што су паметнија, већ ради неправедних друштвених околности којима треба пружити отпор.

А тежња за утопијом?
— Лева утопија је веома стара и још увек неостварена, што је донекле и логично. Занимљиво је како десна утопија управо доживљава нову формулацију. То је новина у Немачкој, која до скоро није имала десничарске интелектуалце. Свакако је било неотесаних конзервативаца, с пуцкетавим кандираним шећером у чају, камином, бержером и сомотским оделом. Али чим би неки од њих почео да се изјашњава немачки национално, бивао би одбациван. Сада гледамо како десни немачки интелектуалци граде аутентично десничарско учење које није просто неонацистичко. То је захтеван задатак који увек резултира нечим одвратним, али пут ка томе може бити занимљив.

Да ли им као левичар завидите на томе што су сада они револуционарни субјекти?
— Да, десница успева у ономе што левичари не успевају: да произведе револуционарно расположење и утиче на политику променом културне матрице. Нова десница стреми хегемонији. И одједном се сви равнају према томе, иако десни популисти ни у једном немачком парламенту немају већину. Алтернатива за Немачку (АфД) је успешнија партија него што би то била само по броју освојених гласова. О томе Партија левице може само да сања.

Шта је табу левог популизма?
— Никада не удари слабијег. Зато се Сари Вагенкнехт напади на избеглице враћају као бумеранг. Левица би требало више да се потруди. Леви, позитиван популизам треба да буде не само исправан и добар, него и леп – треба да има одређени романтични призвук. Звучи смешно када се каже, али озбиљно то мислим.

У Француској и Немачкој уједињена левица би могла да формира владе. Уместо тога, тај део сцене је разједињен. Зашто се леви популисти теже удружују од десних?
— Не знам. Ровови су дубоки, а људи као Оскар Лафонтејн у Немачкој се труде да тако и остане. Леви политички миље личи на простор непрекидног распада радиоактивних изотопа на све неделотворније и мање групе.

Нарцизам малих разлика, како је то назвао Фројд. Зашто националистичка десница данас има јаку интернационалу, док традиционално интернационална левица делује расцепкано и беспомоћно?
— Можда је то логично. Иза нас је 30 година неолибералног пројекта преваспитавања – на универзитетима, у предузећима, у политици. Ако хоћете да делујете против тога, потребно вам је стрпљење. Културе настају споро, па се споро и мењају. Левици тренутно недостају ефектни узори за отпор. Велика снага неолиберала састојала се у томе што им је било кристално јасно шта желе. То је био разумљив и веома уносан пројекат. Левица не успева да понуди ништа слично последњих 15 година. Зато нам је потребан левичарски популизам.


Извор Tages-Anzeiger/Пешчаник, 11. мај 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.