Menu
RSS

ДАНИЈЕЛ ТАТИЋ: КАКО СЕ КАЛИЛА ХРАБРОСТ СРПСКОГ ВОЈНИКА

decak ratnik prvi sv ratДо које мјере је држава имала утјецаја на свој часнички кадар, најбоље свједочи податак да српски часник за женидбу потенцијалном супругом требао тражити дозволу од свог надређеног


„Србин се бори до бесвјестице, он је диван борац, агресивнији је, дивљи, енергичнији од Руса, а имаде и више самосталности и иницијативе.“ Овим је ријечима генерал Боројевић 1916. године окарактеризирао српског борца. У његовој успоредби карактера противничких војски, Боројевић је о српској војсци писао с особитим поштовањем када је у питању била борбена спремност и жар појединца на бојишту. Тако Боројевић српског војника описује као енергичног војника који се „увијек чврсто држи зубима и ноктима“. А нема веће похвале од оне која је упућена од противничке стране. Да је војник Краљевине Србије био достојан противник у то нема сумње. Борбени дух који је красио српског војника, Боројевић није налазио у осталим противничким војскама, а сваки војник је за њега био типичан представник свога народног темперамента. Своју жилавост српски војник имао је захвалити јаком националном набоју, који је израстао на патријархалној подлози, народним јуначким причама и увјерењу у светост војне службе. Самим тиме је и војни сустав Краљевине Србије тијеком десетљећа која су претходила Првом свјетском рату одиграо јаку улогу у креацији и афирмацији будућег националног идентитета Србије.

Чак 87 посто српских младића долазило је из аграрног подручја. За многе од њих је одлазак на служење војног рока представљао први излазак из обитељског круга и интеракцију с већим и комплекснијим друштвеним суставом. Војска је на себе преузимала стварање домољуба с јаким осјећајем припадности нацији за коју се од војника очекивала беспоговорна жртва. У процесу стварања српског војника кључне су биле двије године: 1882. када је уведен сустав обвезног основног школства и 1883. када је уведена опћа војна служба. Од тада је процес обликовања нације започињао у основној школи, а своју надоградњу доживљавао је тијеком војне службе. Српски сељак је слање дјеце у школу доживљавао као њихово служење држави па су стога и биле бројне притужбе родитеља који су сматрали да је њихов син већ одслужио четири године и стога не треба више служити, односно ићи у војску. Будући да је у српском аграрном друштву школа сматрана службом, а не бенефитом, само два посто становништва је након завршене четверогодишње школе одлазило на даљње школовање. Они су махом потјецали из урбаних обитељи и представљали су језгру политичке, културалне, административне и економске елите из чијих редова је створено двије до три тисуће часника српске војске. Управо они су били од стране политичара и новинара, у идеолошком, моралном и пропагандном смислу, били представљани као бранитељи домовине и носиоци будућег националног уједињења. До које мјере је држава имала утјецаја на свој часнички кадар, најбоље свједочи податак да српски часник за женидбу потенцијалном супругом требао тражити дозволу од свог надређеног.

Српски часници радили су на развоју идеолошког сустава који је био „усађиван“ младој војсци тијеком њезине војне едукације. Врло значајан дио те идеологије био је креирање осјећаја према домовини и према националном ентитету који је прелазио постојеће државне границе Краљевине Србије. Најбољи увид у детаље едукацијског процеса дају нам публикације које су биле усмјерене у образовање српског војника. Једна од најпопуларнијих таквих публикација био је „Војнички буквар“ у којем су објашњене дужности српског војника, а који је од 1893. до 1911. доживио чак 12 издања.

„Војнички буквар“ је садржавао темељне идеолошке одреднице које су обликовале свјетоназор српског војника. Будући да је у српској војсци био висок постотак неписмених младића, Буквар је започињао с основама писања, читања и бројања. Након свладавања основа писања и читања, прва лекција која је слиједила било је набрајање српских земаља, ријека, планина и градова. Тако је српски војник од 1893. године па до краја Првога свјетског рата учио да су српске земље: Србија, Црна Гора, Босна, Херцеговина, Стара Србија, Македонија, Далмација, Хрватска, Славонија, Сријем, Банат, Бачка и Барања. Односно, сва она подручја која је својатала онодобна великосрпска политика. Истом логиком су и све ријеке на том подручју проглашене српским ријекама, планине српским планинама, а када је српски војник учио о највећим српским градовима, онда је међу њих поред Београда, Ниша и Крагујевца сврставао и Цетиње, Сарајево, Бања Луку, Мостар, Задар, Загреб, Дубровник, Нови Сад и Темишвар.

Након што је Буквар одредио великосрпске територије који су „чекали“ на „ослобођење“, настављале су се лекције из српске повијести темељене на народно-повијесне мотиве садржане у ликовима српских народних јунака. Повијесне лекције започеле су с приказом првом српског владара, Стевана Немање, цара Душана Силног и настављале се приказима народних јунака попут краљевића Марка, цара Лазара, Милоша Обилића, хајдука Вељка Петровића и др. Тиме су приче о великанима српске средњовјековне повијести добиле национално – интеграцијску задаћу. Ликови јунака представљени су као идеал свакоме српском војнику. Сваки од тих јунака био је сликом приказан у борбеној спреми или у тијеку саме битке. Значајно је и то што је испод сваке слике јунака наведен датум и мјесто његове јуначке погибије. Погинути за државу било је часно, а та част најбоље је приказана управо причама о погинулим јунацима. Приче су у себи садржавале и поруке јунака које су требали слиједити војници. Тако је изнијета поука цара Лазара према којој „Само слога Србина спасава“, а на примјеру јунака Стефана Синђелића војник је научио како треба јуначки гинути „до последње капи крви“. Било је јуначки погинути и у обрани оружја, што је предочено кроз причу о јунаку Рајићу, за којег се наводи да се нашао у безизлазној ситуацији у битки с Турцима те изјавио: „Ових топова нећу Турцима пустити док ме свега на комаде не исеку“. Након што су Турци навалили, Рајића су исјекли на комаде, а тај је самоубилачки чин приказан као јуначка смрт.

Осим прича о народним јунацима, Буквар садржи и јаку религијску компоненту којом се настојало испуњење ратних циљева Србије подигнути и на духовну разину. Војна заклетва је описана као „света обавеза сваког војника“ којом се сваки војник заклео Богом да ће бити вјеран, одан и послушан своме краљу, а њега и „Отаџбину“ ће „јуначки бранити“. Отаџбина је дефинирана као „српске земље где живи српски народ“, односно прије набројане земље у оквирима ондашње великосрпске идеје. Српски војник је полагањем заклетве у десетљећима која су претходила Првоме свјетском рату, пред Богом давао заклетву да ће бранити, односно оружјем „ослободити“, „српске земље“: Славонију, Хрватску, Далмацију, БиХ, Црну Гору, Македонију… Тиме су створене генерације војника које су се Богом заклеле на беспоговорно и јуначко провођење великосрпске идеје.

Хрвати и Срби су у Буквару описани као један народ, а вјерска разлика објашњена је народном пословицом: „За малу разлику у вери наш народ вели: „брат је мио, ма које вере био“.“ У поруци „Србине, потруди се, пропутуј српске земље и увери се где и како Срби живе“ сакривено је политичко новачење сваког војника који је прошао обуку и тиме прихватио и пред Богом се заклео на поштивање великосрпске идеологије. Као такав требао је отпутовати међу православце настањене ван граница Србије и тамо ширити великосрпску идеју. И док је оним војницима који се искажу у битки обећавана „вечита слава у српској историји“ и „вечни живот“, за оне који би прекршили заклетву није била довољна само смрт, већ им се пријетило санкцијама и након што оду на други свијет: „Ко изневери своју заставу или погази своју војничку заклетву, очекује га проклетство, срам и поруга и најстрожије судске казне – смрт, проклетство и вечита робија и на оном свету.“ Српски новаци, великом већином из аграрних подручја, махом неписмени, дубоко религиозни и стасали на народној предаји о српским јунацима представљали су савршен материјал за стварање „доброг“ војника. На тај начин су чак и вјера и празновјерје били искориштени у процесу обликовања српског војника. Био је то процес којим се стварао „агресиван и дивљи војник који се бори до бесвјестице“, толико предан своме циљу да га је хвалио чак и његов противник.


Извор blog.vecernji.hr, 13. јун 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.