Menu
RSS

СВЕТОГОРСКА ПУСТИЊА ИЛИ МЕСТО МОНАШКОГ ТИХОВАЊА

Svetogorska oblast5Ми волимо Србију – одушевљено је загаламио монах с прслуком на коме је српском ћирилицом извезено "Православље или смрт"


Наш репортер у Светогорској области, коју због тешког терена не походи много верника. Кроз крш и густе шуме воде само стрме кривудаве стазице, којима могу да се крећу искључиво пешаци.

Моћне грађевинске машине на Атосу пробијају нове путеве за све више ходочасника који долазе на Свету Гору и желе комфоран туристички превоз и смештај. Они не праве, већ купују поклоничке штапове по цени од 10 до 15 евра, а уместо ранчева носе "самсонајт" кофере. Стари начин ходочашћења и манастирског живота све се више мења и у монашкој републици, осим у Светогорској пустињи, кршевитој области на западној обали полуострва.

Овде нема широких путева и асфалта, једини луксуз монаха у кућицама је текућа вода, тек недавно спроведена с планинских извора, да више не би зависили од цистерни и бајате кишнице. У Светогорску пустињу не долази много поклоника јер је ходочашће овим крајем напорно. Кроз крш и густе шуме овог дела Атоса воде само стрме кривудаве стазице којима могу да се крећу искључиво пешаци и посебно обучене мазге.

Већина путића потиче од дна вододерина, посута камењем које чини пешачење напорним. Оне постају опасне у време после киша и отапања снега, јер јаке бујице тад котрљају гомиле камења клисурицама којима воде стазе. Тад су мале монашке насеобине – скитови – изоловане с копна. У време јаких ветрова не може им се прићи ни с мора. То је искусио и репортер "Новости" пловећи ка обалама Светогорске пустиње, кад су ветар и таласи почели да љуљају савремени брод јаких мотора као играчку. Као и у време једрењака, малобројни поклоници су тад почели ватрено да се моле Богу.

Искусни капетан је објавио да се путовање скраћује, а малобројне путнике за Кавсокаливију, задњу луку западне обале Атоса, искрцао је у пристаништу Каруље, чувене испосничке насеобине. Већина старих монашких станишта је крајње скромна, мада ново доба стиже и у тај сурови крај чувен по пустињацима. Све је више келија које су модерно озидане, са соларним панелима. Сличне се промене дешавају и у Керасији, Кавсокаливији и другим чувеним испосничким скитовима скривеним у каменим увалама дубоким неколико стотина метара између оштрих планинских хриди.

Историчари кажу да је управо Светогорска пустиња област где је настала Света Гора, кад су у њу пре више од 1.000 година дошли први монаси усамљеници који су желели да прекину све везе са спољним светом да би трагали за Богом у себи.

Један такав усамљеник из 14. века био је Максим звани Кавсокаливит, чији надимак значи "палитељ колиба". Наиме, он је палио бедну колибицу у којој је живео чим би му се приближили други монаси жељни да уз њега стекну пустињачку славу. По њему се цела сурова област Светогорске пустиње назива Кавсокаливија, а пут за њу било би немогуће пронаћи у шуми да нема трака дречавих боја које су као путоказе поставили монаси. С те једва видљиве шумске стазе се неочекивано ступа у кршевиту голу област, на гигантске степенице од лепо отесаних комада камена. Не зна се ко је, када и због чега отесао и поређао громаде које може да подигне само озбиљна дизалица, а до степеница ниједна грађевинска машина не може да приђе. Реч је о делу планине који се смрвио вероватно током неког великог земљотреса, а ова река камена се ноћу, због разлике у температури, покреће стварајући злокобне звуке. Она се спушта стотинама метара у дубину, све до Скита Свете Тројице с мање од 20 монаха.

Ко је саздао ово невероватно степениште, нема сведочанстава јер у Светогорској пустињи нема наследника. Пустињаци овде долазе да тихују и чекају смрт верујући да је она увод у вечни живот.

СТЕПЕНИЦЕ
Нејасно је, у данашњем пејзажу Кавокаливије, чему су служили ти степеници с газиштем два пута један метар, који нестају исто тако нагло као што се и појављују. Могуће да је реч о прилазу неком паганском храму какви су према легенди овде постојали, али та тајна је скривена у огромном левку изломљеног камена сипара који је у горњем делу широк бар километар.

МОНАСИ ВОЛЕ СРБИЈУ
Православна Србија ужива велики углед међу монасима Светогорске пустиње. Руски монах Марко кога смо срели док је брао лековито биље, позвао нас је у своју келију у Керасији, а грчки калуђери у Кавсокаливији су прекинули све послове да кад смо их питали за стазу до вртоглаво високе испоснице Светог Мила. – О, брат Србин, хајде показаћемо ти. Ми волимо Србију – одушевљено је загаламио монах с прслуком на коме је српском ћирилицом извезено "Православље или смрт".

Аутор Борис Субашић


Извор Вечерње новости, 15. јун 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.