Menu
RSS

ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ: ДАНАС НЕМА ХРАБРОСТИ ЗА КОНТРУ ПОЛИТИЧКОМ МЕЈНСТРИМУ

zafranovic 55Моји филмови су били толико наплављени политиком и полемиком која је у Хрватској била доста оштра, изненађујуће оштра, да се од ње уметност готово није ни видела


Данас имамо врло песимистичну слику света која плаши сваког нормалног човека, али сам ја и даље оптимиста. Јер, кад бих одустао од таквог погледа на сутра, не бих више живео, могао бих да одем заувек. Ја се надам да ћемо и ово време некако да преживимо, да ћемо направити нешто квалитетно, што би требало да нас приказује као бића 21. века, не само у идејама, него и у форми. Ту снагу могла би да каналише уметност, само она може да помери ствари – каже Лордан Зафрановић.

Разговор са једним од најзначајнијих и најпровокативнијих југословенских и хрватских редитеља, чији се филмови сврставају у култна остварења овдашње кинематографије, направљен је у апартману београдског хотела, пред његово гостовање на књижевном фестивалу Крокодил. Зафрановић је за ову прилику стигао из Прага, где живи од 1991, и одмах на почетку нам каже да је њега као југоносталгичара обрадовао тај наступ у амфитеатру испред Музеја историје Југославије.

Како доживљавате то што је главна прича око ваших филмова увек био њихов политички ангажман, иако су то и дела изузетне естетске вредности?
— Жао ми је, наравно, и сада покушавам, после толико година, да вратим ту причу мало натраг, а она се десила стицајем околности, јер су политичке ситуације на Балкану увек вруће. Оне су углавном везане за тај наш агресивни национализам, јер је он један од осведочених зала која су се овде више пута десила, и то масовно, на начине који су несхватљиви за људски род. Зло је за мене фасцинирајуће, зато сам га истраживао у својим филмовима, и наравно да је у таквим политичким ситуацијама први поглед изазивао њихов сценарио, и њихова "неподобност". Било је врло мало простора да би се говорило о унутрашњој кохезији и структури тог филма.

У "Окупацији у 26 слика", "Паду Италије", "Вечерњим звонима"... види се уметничко савршенство које је померало границе југословенског филма. Зашто политика ипак увек превагне над уметношћу?
— Моји филмови су били толико наплављени политиком и полемиком која је у Хрватској била доста оштра, изненађујуће оштра, да се од ње уметност готово није ни видела. Знао сам, као и људи с којима сам радио ове филмове, да ћемо изазвати одређене полемике у средини која није желела да се говори о злу које се ту десило и да се оно види, али ипак нисмо очекивали да ће добити такве размере. Ми смо били присиљени да отворимо те приче, јер смо осећали да усташки и фашистички злочини могу да се понове, и хтели смо да ставимо филм у функцију да послужи као врста упозорења. Али, када су се по истом сценарију злочини поновили деведесетих година, схватио сам да ми нисмо направили неки велики утицај, и да филм, осим можда два-три дана после пројекције да људи о њему мало размисле, нема већу моћ. Политика иде неким другим током, уметност може врло мало да упозори на нешто или спречи било шта, и то је за мене било толико страшно и поражавајуће искуство да сам био спреман да заувек напустим филм.

Нове генерације редитеља као да нису спремне за провокативне теме које се супротстављају тренутном политичком и друштвеном мејнстриму.

Да ли је ово време без уметничке храбрости?
— Нема оних који би за своју идеју и циљ дали све. Зашто је то тако, врло је једноставно одговорити. Кроз читаву историју имате људе који су живели своју уметност, били бескомпромисни у томе, и чији је приватни живот био бизаран, јер је био везан искључиво за њихово стваралаштво. Кад млад човек уђе у суштину неке уметности, онда је врло тешко правити компромисе. Али, ако не научи ништа, а на академијама се данас не учи готово ништа, он не зна шта значи дати живот за своју врсту филма, за своју идеју, и гурати је до краја, колико можеш. Због тога су данас млади редитељи углавном површни, мало знају, и не упуштају се у ризике. Та ситуација је флуидна, присутна је чак и у Европи.

Ако погледамо даље од филма?
— Онда видимо да више нема ни велике литературе, да нема ни великог сликарства, велике музике, и да је сазрело време да се много више говори о томе. Само једна глобално велика културна атмосфера може да избаци велика дела, јер она не настају случајно. Ако дух није погодан за стварање великих филмова, они не могу настати. Могу настати неке реализације, као што је ово што данас гледамо, а то је мање-више већ виђено. "Окупација у 26 слика" није настала без везе, у целој Европи је уметност била у замаху 70-их и 80-их година, а шест-седам "духова" је страховито радило заједно на овом филму. Неколико литерарних врхова, Мирко Ковач, Данило Киш, Филип Давид који је био драматург, да не говорим које смо контакте имали са сликарима као што су Влада Величковић, Љуба Поповић. Тога више нема, или нам се бар чини да нема, јер нема резултата.

Сматрају вас "последњим Мохиканцем" великог, гламурозног ауторског филма од кога не одустајете. Шта је са пројектима које сте планирали?
— "Каруза" сам пребацио у Чешку, на хрватским фондовима није пролазио, посебно после серијала који сам радио о Титу, и мом инсистирању да се на телевизији прикаже "Тестамент", документарац о стварању усташке државе, због којег сам 90-тих година морао да одем из Хрватске. У припреми ми је филм "Сестре", провокативна еротска прича Симе Миличића, која ме враћа на почетке, на љубавне односе, страст. То ће бити бескомпромисан филм у којем ћу са сценама секса ићи даље него икада, јер ми то тражи ова прича. Миличић је био аташе у време Краљевине Југославије, југословенски оријентисан, а убијен је у Барију 1944. под мистериозним околностима. Ту је и пројекат "Моћ љубави", прича о два емигранта која су дошла у Чешку, која је неко моје лично искуство. У Београду сам погодио врло добар сценарио "Деца Козаре", по делу изванредног Арсена Диклића, РТС га је прихватио оберучке, и видећемо како ће ићи реализација.

Ако бисте данас почињали каријеру, да ли бисте поновили све што сте урадили?
— У Загребу, Хрватској, нико никада није говорио против моје уметничке форме, али се моји филмови нису свидели једном делу хрватског народа и разних режима који су се смењивали. А ја сам их правио управо за хрватски народ, за себе лично, и кад бих данас био на почетку, све бих поновио, без обзира на искуство које имам.

ФИЛМСКЕ ЕКИПЕ КАО КУЋА
Мира Фурлан тренутно поново игра у ХНК у Загребу, а ових дана је изјавила да овде више не би могла да живи јер се реторика на овом простору вратила националистичким 90-тим годинама. Да ли бисте ви данас могли да се адаптирате на живот у Хрватској?
— Деведесетих сам отишао одатле јер сам био у директном сукобу са влашћу. Имао сам проблеме чак и када сам отишао у иностранство, јер су ме пратили, па сам морао да мењам места боравка. Али, немам више тај осећај, не мислим да би неко на мене данас могао да скаче. Ја сам, заправо, целог живота живео са филмом и селио се на места на којима снимам. Мени су филмске екипе биле кућа, тако да је код мене адаптирање врло једноставно. Могао бих да се адаптирам било где, одмах, без проблема.

ОД ЉУДИ СУ ДАНАС НАПРАВЉЕНИ РОБОВИ
Ако данашња друштва презиру и кажњавају истину и грађанску храброст, колико су људи, па и уметници, уцењени на послушност да би егзистенцијално преживели?
— Целог живота сам слободни филмски аутор, и да сам правио компромисе не знам шта бих данас имао. Али, ја знам како се прави филм, зато је мени мало лакше, имам нешто што сам створио, могу да се играм с тим и да одбијем неке ствари. Млади људи то не могу. Ако не направе неке компромисе немају од чега да живе. Глобални капитализам је систем који је од људи направио робове – ако не слушаш, ако му се супротставиш, нећеш добити да једеш. Ако ниси платио струју, долази извршитељ да те избацити из стана, без обзира на то да ли си ти Никола Тесла, Фелини. Систем те присиљава да радиш оно што режим каже, а он је на овим просторима толико вулгаран да те тера да продаш душу ђаволу да би преживео. Ипак, не губим наду да је уметност изнад дохвата свега тога, али морамо показати храброст за борбу.

Аутор Радмила Радосављевић


Извор Вечерње новости, 18. јун 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.