Menu
RSS

ЈАНИС КИТРОМИЛИДИС: ДА ЛИ ЋЕ СЕ БРЕГЗИТ УОПШТЕ ДОГОДИТИ

bregzit Leave EUНије неизвесно само када, већ и како, па чак и да ли ће се Брегзит догодити

На референдуму од 23. јуна 2016. од британских гласача је затражено да одговоре на варљиво једноставно питање „остати” или „изаћи“ и они су, с малом већином, одлучили да „изађу“ из Европске уније. Годину дана касније, међутим, Велика Британија је и даље чланица ЕУ. Иако ће се, у принципу, Брегзит коначно догодити 29. марта 2019, прилично је неизвесно да ли је тај рок реалан – заправо, није неизвесно само када, већ и како, па чак и да ли ће се Брегзит догодити. На крају би се могло испоставити да Брегзит уопште не значи Брегзит!

Након што је одлучила да „напусти“ ЕУ, Британија, рекло би се, сада ради све што је у њеној моћи да омете тај процес. Пошто јој је било потребно девет месеци да активира члан 50, премијерка Тереза Меј је убрзо после тога најавила превремене опште изборе чији је циљ, као што је рекла, стварање „снажне и стабилне“ владе, али је уместо тога добила парламент у ком ниједна партија нема већину. Као да је Велика Британија на мистериозан начин спречена да напусти ЕУ: стално искрсавају препреке и сметње које је сама поставила и које су се углавном могле избећи. Многим спољним посматрачима сага о Брегзиту изгледа прилично комична. Чак „надреална“.

У филму Луиса Буњела Анђео уништења из 1962. године имућни гости на вечери у раскошној приватној кући откривају да из неког необјашњивог разлога не могу да оду. Чини се да је Велика Британија у сличном „надреалном“ положају, чији се узроци могу пратити унатраг до референдума који је био лоше замишљен и рђаво изведен. Био је лоше замишљен зато што 2015. године није било широког захтева за референдум о настављању чланства у ЕУ. Референдум је смислио Дејвид Камерон као начин да реши вечите унутрашње тешкоће које Конзервативна партија има са својим евроскептичним крилом. Тај план је на крају изазвао личну катастрофу за Камерона и катастрофу за национални интерес Велике Британије, а врхунац је достигнут садашњим „надреалним“ британским ћорсокаком.

Референдум није био само непотребан већ је и рђаво изведен. Имао је бар два велика недостатка. Први је замисао да национална одлука о нечем тако значајном може да се донесе простом већином гласова. Значајне уставне промене извесно захтевају већину која је много већа од један! Други недостатак је очекивање да једноставно питање „останак“ или „излазак“ на гласачком листићу може да пружи довољну и јасну информацију. Члан 50 Лисабонског споразума готово да није ни поменут током референдумске кампање нити је било озбиљне дебате о његовим многобројним законским и политичким импликацијама. „Споразумни излазак“ по члану 50 значи да, у принципу, Велика Британија може да „изађе“ из ЕУ на „мек“ или „тврд“ начин, па чак и без икаквог договора. Све су то могући начини „изласка“ из ЕУ, а последице су им веома различите. Али ништа од тога се није нашло на гласачком листићу 23. јуна 2016. године.

Чини се да је Велика Британија, после непотребног референдума чији је резултат сад изложен супротстављеним тумачењима, доспела у буњеловско кошмарно стање: жели да оде, али није у стању да одлучи када, како, па чак ни да ли. Рекло би се да ових дана нико, укључујући и Британце, не зна шта Британци желе од Брегзита. У филму нема објашњења зашто гости не могу да напусте кућу свог домаћина. У ствари, Буњел почиње своје „надреалистичко“ ремек дело тврђењем да је најбоље објашњење то да, са „становишта чистог ума“, нема објашњења. Зар се то исто не би могло рећи о садашњем „надреалном“ стању преговора о Брегзиту?

У филму, зачуђени и збуњени гости који не могу да „изађу“ постају пакосни и заједљиви, окрећу се један против другог и откривају неке од најгорих аспеката људске природе. Британско друштво, надамо се, неће следити тај пример, то јест неће постајати све подељеније и погубно поларизовано због непотребног и мањкавог референдума. После неуспеха Терезе Меј да добије јасну подршку грађана за своју „тврду“ стратегију Брегзита на превременим општим изборима, све су гласнији разни гласови – међу осталима и министра финансија – који захтевају „меки“ Брегзит. Ни „меки“ ни „тврди“ Брегзит, међутим, не би ублажили оштре поделе створене референдумом из 2016. године; „постепени“ Брегзит имао би већу шансу да у томе успе.

„Постепени“ Брегзит значио би да се одлука о изласку из ЕУ доноси у неколико фаза. У првој фази би Велика Британија изашла из ЕУ 29. марта 2019, али у кратком прелазном периоду би остала чланица Европске економске зоне.

Ово решење у ком се удружују мане друга два не би се, наравно, одмах бавило трновитим питањима „неконтролисане“ имиграције, доприноса за буџет ЕУ и јурисдикције Европског суда правде, али би накратко обезбедило простор за дисање и смањило неизвесност током наставка трговинских преговора. „Постепена“ одлука о Брегзиту отклонила би опасности од преговора без договора и обезбедила време за даље размишљање и простор за компромисе у жестоко подељеној нацији. Док буду жвакали и варили целовиту слику Брегзита, грађани би и даље могли демократски да одлучују о оваквој или онаквој промени курса, то јест о томе да ли наставити с „тврдим“ Брегзитом и изаћи из ЕЕЗ, или остати у ЕЕЗ, али изван ЕУ, или чак вратити се у пуно чланство ЕУ.

Штавише, током тог прелазног периода сама ЕУ би могла да уведе реформе, посебно у питањима слободног кретања људи, чиме би била отклоњена једна од највећих замерки заговорника „тврдог“ Брегзита. Кад би се званично успоставила реверзибилност активирања члана 50, привлачност постепеног разлаза би се повећала и требало би га озбиљно размотрити. Пре британских избора та опција је могла да изгледа као маштање присталица „останка“. Међутим, после резултата општих избора изгледи на „постепени“ Брегзит можда су се смањили.


Извор Social Europe/Пешчаник, 08. јул 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.