Menu
RSS

ВЕСНА ПЕШИЋ: ОТВАРАЊЕ ДЕБАТЕ ИЛИ КАКО СМЕНИТИ ВЛАСТ

Vesna pesic 0Овај текст треба схватити као подстицај да се отвори широка дебата о томе како победити „непобедиву власт на изборима“


Ово није „одговор“ Растиславу Динићу на његове коментаре на мој текст, јер нема неке принципијелне несагласности између наших ставова. Зато овај текст треба схватити као подстицај да се отвори широка дебата о томе како победити „непобедиву власт на изборима“. Динић није оспоравао закључак Владимира Вељковића да имамо посла са тако доминантном и апсолутном влашћу да се она не може победити на изборима. Ја сам прихватила ту Вељковићеву интерпретацију ставова које је Вучић изнео у опширном интервјуу Недељнику. Међутим, и та интерпретација подлеже расправи и анализи, па ћу се вратити на њу.

Растислав Динић ми највише замера што сам захтеве опозиције свела на „упорне захтеве да се једном већ освојене слободе врате грађанима“, те да их обавезно „треба проширити успостављањем владавине права, без које се даље не може“. Кад сам ове ставке издвојила као кључне, нисам мислила да то треба да буде изборни програм који би опозиција понудила грађанима. Нагласак на владавину права и на слободе ставила сам зато што је доласком на власт бивших радикала одбачен друштвени уговор са народом успостављен Петим октобром (захтеви су наравно били шири од основних либералних вредности) и враћена је аутократија. Укинуте су (остварене) медијске слободе и слободни избори, а нејаке институције су темељно уништене и криминализоване: тужилаштво је нестало; суд је политизован; државни органи (полиција, војска) не функционишу. Питање суспензије државе је постало тема дана, што симболише случај Савамала, али и кандидовање Саше Јанковића за председника. Он се као омбудсман истакао у одбрани правне државе и за такву позицију добио је највећи број гласова међу опозиционим кандидатима.

Динић сматра да на режимско бесомучно разарање социјалне функције државе опозиција нема јасан одговор. Грађани не виде да би пад садашњег режима ишта суштински променио у њиховом економском и друштвеном положају, а до тога им је највише стало. И док то опозиција не схвати, неће победити на изборима тако што нуди правну државу, слободе и права. Режим је на социјалном терену остао сам и успешно ставио под контролу пре свега радничку класу, али и све грађане који пате од несигурности, немаштине, трпе самовољу и не могу да реше основне потребе, а они чине друштвену већину. Ја бих додала да је Вучићев режим и у културалном савезу са овим слојевима: они се везују за моћ и ауторитарно су оријентисани. Делимично и због тога „грађанске странке“ до њих не стижу (слабо су и раније до њих стизале), а Динић га, чини ми се, прескаче. ДОС је на изборима пре Петог октобра једва намакнуо већину и питање је када ће и да ли ће икада више демократска опозиција поновити такав подвиг и отерати аутократију.

Динић сматра да је проблем у томе што власт грађанима ипак нешто даје тако што остатке социјалне државе пребацује на странку. Преко странке грађани могу да задовоље бар неке животне потребе (здравствене, дневне потрепштине, донекле и запошљавање). Од опозиције се не може добити ништа, нити она има праву понуду. Овако гласи његов закључак:

„Може ли се онда дати неки другачији одговор на питање са почетка текста? Верујем да може. Ако жели да победи на изборима, опозиција мора да на јасан начин покаже грађанима како ће се њихов живот поправити ако гласају за њу. У преводу, то значи да она мора грађанима понудити нешто, не само грађанске слободе и владавину права, већ и неке ствари, стуфф. Она нема средстава да дели џакове с брашном и лекарске прегледе, нити је у позицији да дели послове, нити би све то требало да ради, али може обећати да ће када дође на власт, држава обезбедити свим грађанима нека кључна добра, да ће за кратко време, у неком кључном аспекту, поправити живот људи. Понудите нешто – бесплатне вртиће, бесплатне факултете, сигурну и свима доступну здравствену заштиту – и покажите да имате јасну идеју како да то нешто обезбедите и да сте одлучни у намери да ту идеју спроведете у дело.“

Тиме се каже да је главна грешка опозиције то што на прво место ставља права из либералног корпуса, па зато неће стићи до гласова угрожених грађана. Боље је обећати корпус социјалних права која гарантује правна и развојна држава. Динић заправо сматра да би садашња „изборна непобедивост“ Александра Вучића била успешније нападнута са леве стране него са десне (било либералистичке или националистичке), као и да се с леве стране стиже до оне већине коју Вучић држи под контролом. Чињеница је да у Србији доминара аутократска власт без идеологије (једини јој је циљ да влада Србијом). Та власт је антилиберална и антисоцијална, а левица заправо и не постоји, изузев на далекој маргини. Ако би режим био нападнут с леве стране, можда би се брзо показало да је победив, али на тој потенцијално победничкој страни нема никога.

Остају да се отворе још три проблема. Ако нема услова за поштене и слободне изборе, ако медији нису слободни да пренесу програме политичких странка, како би лева алтернатива могла да се представи већини грађана који на првом месту желе промену свог економског и друштвеног положаја? Да ли тај приступ подразумева неке друге методе (субверзивне директне контакте) и не мора да се ослони на електронске медије? Ако пак мора, онда се вртимо у кругу, јер се не може без слободних медија и регуларног изборног процеса. Ако то режим не дозвољава, као што је сад случај, па само он може да се презентује и бесомучно блати све противнике, онда се вероватно мора чекати да он имплодира, односно да се изнутра уруши.

Други је проблем то што светски трендови показују да се радничка класа и угрожени слојеви не везују више за левицу. Напротив, они бирају демагоге, ауторитарце и конзервативце који им у ствари неће поправити квалитет живота; само ће им одузети и оно што су имали, уз компензационо распиривање расизма, прогон избеглица и мањина, и национализам. С друге стране, они слојеви друштва који нису директно угрожени не желе да подрже странке „естаблишмента“ које не нуде ништа, никакве промене, али јесу боље од конзервативних популиста и демагога. То је чини се и ситуација у Србији. Сиромашни се везују за вођу и његову личну моћ, а вођа свашта обећава а понешто и даје; док образованији слојеви неће „грађански естаблишмент“ јер га сматрају кривим што је већина грађана унесрећена, што се раскомотио и гледао сопствене интересе и тако довео на власт бивше радикале који су противници демократије.

Србија је много тежи случај од других типичних случајева насртаја популизма у развијеним земљама запада. О томе нећемо овом приликом. Довољно је рећи да је наше друштво запало у патолошко стање лошег функционисања. О томе најбоље сведочи размахивање феномена „партократије“ и „прелетања“ који су довели до масовног губитка политичке свести. Кад је има, та свест подразумева политички избор, принципе и уверења. Овде, међутим, постоје само интереси, привилегије или пуко преживљавање, а такве тежње су аполитичне и блокирају политичку свест. На томе су радили режимски медији као инструменти за испирање мозга.

Треће питање се односи на то шта је опозиција данас у Србији. Динић рачуна на опозицију која може да победи ако изађе са јаким социјалним програмом за који може да покаже да је одржив. Ја бих рекла да реч „опозиција“ представља мистификацију. Постоји само низ малих странка (углавном су то рестлови Демократске странке и неколико нових али програмски сличних мањих странака) које су строго против режима, али нису у стању да изроде вођство које би све опозиционо настројене људе окупило на једној (прогресивној) платформи у великој и јакој странци, способној да се супротстави Вучићевом режиму и избори се за сопствени програм. Такве праве, организоване јаке опозиције нема. Кад би је било, она не би морала да отима Вучићево бирачко тело које он контролише, него би прво окупила све своје бираче, а они би повукли онај део Србије који је сада под Вучићем.

Питање како стићи до велике и конкурентне опозиционе странке остављам отвореним за нова гледишта, имајући у виду то да таква организација мора бити способна да победи противника „непобедивог на изборима“.


Извор Пешчаник, 07. јул 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.