Menu
RSS

ОЛГА ЗИНОВЈЕВ: МОЈ СУПРУГ ЈЕ СМЕТАО И ИСТОКУ И ЗАПАДУ

Zinovjevi1Александар Александрович је рекао: „Вероломни, варварски напад на Југославију највећи је злочин који је западни свет себи могао да дозволи“


У Москви је у априлу ове године представљен интелектуални клуб „Александар Зиновјев“, основан у част 95. годишњице рођења чувеног руског мислиоца и књижевника. На челу тог клуба је Олга Зиновјева, пишчева супруга, чија је професионална и друштвена делатност усмерена на јачање имиџа и репутације Русије у САД, Европи, Бразилу, Украјини и другим земљама.

„Свако објашњење које почиње префиксом ’не‘ осуђено је на пропаст. Ја не говорим због чега Русију не треба мрзети, него због чега је треба волети и поштовати, због чега се издвајамо на читавом простору на којем се налази наша земља са својом огромном историјом, књижевношћу, музиком, уметношћу“, каже Олга Зиновјева, која је у српској престоници боравила поводом међународне конференције „Београдски стратешки дијалог“.

Непосредно сте учествовали у књижевном и научном стваралаштву свог супруга Александра Зиновјева, као његов верни сарадник и помоћник. Колико је он инспирисао Вас, а колико Ви њега?
— То је било обострано. Пре него што ме је упознао, Зиновјев уопште није био писац, него социолог. Када ми је дао прве странице свог рукописа „Разјапљених висина“ и тражио моје мишљење, ја сам му рекла да је то ниво нобеловца и да треба да настави да пише. И на то сам поносна!

А како сте се упознали?
— То је било чудесно! Првог октобра 1965. године био је мој први радни дан на Институту за филозофију Академије наука Совјетског Савеза. Седела сам у својој канцеларији, отворила су се врата и просторију је буквално преплавила светлост. Ушао је невероватно леп, привлачан млад човек, блиставе спољашњости – то је био Зиновјев.

Од 1978. године бавите се заштитом права емиграната из земаља бившег Совјетског Савеза, с обзиром на то да сте са мужем 21 годину провели у принудној емиграцији. Шта је био разлог за то напуштање земље?
— Објављивање књиге „Разјапљене висине“, а посебно „Светле будућности“, у којој главни јунак није књижевни лик него има своје име – Леонид Брежњев, било је полазна тачка за немилосрдну одлуку о нашем протеривању. Добили смо шест дана да се спакујемо. Врховни савет и Комунистичка партија Совјетског Савеза одлучили су да мој муж буде лишен држављанства. Нас су, једноставно, приморали да напустимо земљу 6. августа 1978. године.

Како сте примили ту одлуку, како сте се осећали?
— Веома тешко. Ако си руски човек, онда је то твоја земља, твој простор – емоционални и духовни, простор на којем си се родио, на којем су живели твоји преци. То је простор који је бранио учесник фронта Зиновјев као пилот борбене авијације, штитећи небо наше земље и небо Европе, а одједном су га протерали као апсолутног непријатеља народа. Када смо се на аеродрому Шереметјево опраштали од ближњих и док смо улазили у авион, до последњег тренутка смо мислили да ће се совјетска власт предомислити и донети неку другу одлуку. Јуриј Андропов је веровао да спасава Зиновјева дајући му могућност да настави да живи. Власт је, међутим, знала да је за човека попут Зиновјева који је свом својом душом Рус, то много горе него да га затвори или убије.

Како вам се чинио тај нови живот ван Совјетског Савеза, у Немачкој?
— Замислите дрво које су ишчупали са кореном и покушавају да га пресаде на друго место: што је дрво млађе, то се лакше прими. Мом мужу је било 56 година, мени 33, а наша млађа кћерка још није била рођена. Одбачени смо са свим оним што смо до тада преживели, искусили, пропатили… Наравно, Зиновјева су очекивали на Западу, добио је место професора на Минхенском универзитету, његове књиге су се продавале и није било седмице да негде није наступао… али није живот само то!

А једном приликом сте испричали како је он, заправо, сметао свима, и КГБ-у и ЦИА…
— Зиновјев је био неподобан за сваки систем зато што је мислио. Он није могао да живи и да делује другачије, анализирао је све што је видео и, тек кад је Запад схватио да Александар Александрович не намерава да руши Совјетски Савез и да га блати, као десетине других дисидената протераних из земље, почео је, природно, да губи интересовање за њега… утолико пре што се код Зиновјева убрзо појавио утемељени критички став према западном систему. Говорио је да на Западу има демократије исто колико и у социјалистичком логору. Запад, наравно, није био задовољан тиме.

Зиновјев је видео и лошу страну система у Совјетском Савезу, али га није осуђивао?
— Он је разумео посебност те политичко-економске социјалистичке формације и говорио је да је то руски социјализам, нешто што је својствено руском човеку, руском менталитету. Он није позивао да се руши Совјетски Савез, него да се нешто промени. Горбачов је, међутим, поступио како је хтео.

Бомбардовање Југославије 1999. године је један од догађаја који Вас је подстакао да се после две деценије живота у Минхену вратите у Москву. Због чега сте тако одлучили?
— Александар Александрович је рекао: „Вероломни, варварски напад на Југославију највећи је злочин који је западни свет себи могао да дозволи“. У том бомбардовању су као чланови НАТО-а учествовали и Немци, тако да се више није могло живети у западном свету, било је време да се вратимо кући. А код куће нас нико није очекивао. У Русији је у то време фигура број један био Јељцин, према ком је било врло тешко односити се са симпатијама. Врло свадљив, диваљ, неотесан, груб политичар који нам уопште није био симпатичан.

У Вашој биографији пише да сте доследни присталица председника Руске Федерације Владимира Путина. Како видите његову улогу?
— Одушевљена сам тиме како је сазрео од момента када је први пут постао председник наше Русије. Дивим се његовом умећу да слуша, да чује и да говори. Он не жури да дâ изјаву… Наравно, незабораван је његов наступ на Минхенској конференцији о безбедности – он је поставио западно друштво на своје место. Показао је да нисмо земља која ће се бесконачно кајати, посипати се пепелом и извињавати се, што су од нас захтевали, и то не само на Западу, него и унутрашње супротстављене снаге. Имамо велике успехе на међународној сцени, без икакве сумње многе земље су спремне да Путина сматрају својим председником, то није тајна. Наравно није све учињено искључиво, стопроцентно, безусловно. Ја ћу бити три пута срећнија ако наши унутрашњи успеси буду тако моћни као у спољној политици.

Са ким је Русији боље – с Европом или с Азијом? Зависи ли то од историје или од географије?
— Русија јесте део Европе, Европа без Русије је полу-Европа. Европа без Чајковског, без Мендељејева, без Лобачевског, без Пушкина – то је полу-Европа. Због тога борбу да нас неко сматра Европљанима сматрам нонсенсом. Русија јесте Европа, а има срећу, или терет, да носи и бесконачни простор Азије. То је јединствени задатак који испуњава наша земља. Да има размере Луксембурга, ми сада не бисмо седеле овде и разговарале о томе.

Аутор Валентина Булатовић


Извор Спутњик, 05. јул 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.