Menu
RSS

ГЛОБУС: УГЛЕДНИ БРИТАНСКИ ИСТОРИЧАР НАСЕО НА "ВЕЛИКОСРПСКУ ПРОПАГАНДУ"

Draza Mihalovic1Изненађујућа је чињеница да тако угледан аутор попут Кершоа потпуно некритички прихвати великосрпску теорију о постојања двају антифашистичких покрета на простору бивше Југославије

Глобус први доноси уломке из књиге Јана Кершоа, “До пакла и натраг – Европа 1914.-1949.”, која ових дана излази у хрватскоме пријеводу, у издању Фрактуре. Угледни британски повјесничар дубински је истражио узроке двају ратова, но у поглављу о антифашистичком покрету на тлу бивше Југославије запрепашћује тумачењима која су мјестимице врло слична ревизионистичким теоријама великосрпских повјесничара.

Тридесете године биле су десетљеће диктатора. Неке диктатуре биле су успостављене још двадесетих година. Друге ће бити формиране у оквиру окупацијских режима четрдесетих година. Ипак, у тридесетим годинама диктатори су имали највише успјеха. До 1939. више је Еуропљана живјело под диктатурама него у демокрацији – пише Јан Кершо, један од најзначајнијих повјесничара данашњице, у свом дјелу који ових дана излази на хрватско тржиште у издању издавачке куће Фрактура. Књига “To Hell and Back” тискана је прије двије године у издању Penguin Books у Лондону, а у Хрватској се појављује у пријеводу Вука Перишића под насловом “До пакла и натраг – Еуропа 1914.-1949.”.

“Све су диктатуре имале заједничке значајке: докидање (или знатно ограничавање) плуралистичких облика политичког представништва, ограничавање (или докидање) особних слобода, контрола масовних медија, укидање (или строги надзор) неовисности судства и сурова репресија политичких противника неограниченим полицијским овластима. Све су диктатуре сачувале извјесне облике лажног представничког сустава. За разлику од Совјетског Савеза, гдје се ‘диктатура пролетаријата’ позивала на класни легитимитет, диктаторски режими безизнимно су тврдили да представљају ‘нацију’ или ‘народ’, да утјеловљују народни суверенитет и дјелују у националном интересу. Неки облици скупштине или парламента сачувани су колико год су били лажни, контролирани и манипулирани. Стварна моћ налазила се у рукама ‘јаког човјека’ чија је власт почивала на подршци војске и сигурносних служби. У свим диктатурама војска је играла одлучну улогу. Не рачунајући Совјетски Савез, војска је увијек била идеолошки националистичко-конзервативна и силовито антисоцијалистичка. Већина диктатура имала је негативне циљеве и задовољавала се сузбијањем унутарњополитичких незадовољстава, успоставом ‘реда’ и одржавањем моћи постојећих елита. Оне нису представљале међународну опасност”, каже Кершо.

ЊЕМАЧКА ПРИЈЕТЊА
“Уочи Другог свјетског рата демокрација се свела на једанаест сјеверозападних држава (Белгија, Британија, Данска, Финска, Француска, Ирска, Исланд, Низоземска, Норвешка, Шведска и Швицарска). Све су биле или побједнице или неутралне у Првом свјетском рату. Око три петине Еуропљана (не рачунајући Совјетски Савез) живјеле су у шеснаест држава с овим или оним обликом репресивне, ауторитарне владавине гдје су грађанска права била строго ограничена, а мањине трпјеле дискриминацију или прогоне: Италија, Њемачка (с анектираном Аустријом), Шпањолска, Португал, Мађарска, Словачка, бивша Чешка (сада Чешко-моравски протекторат под њемачком управом), Румуњска, Бугарска, Албанија, Грчка, Југославија, Пољска, Литва, Латвија и Естонија. Од демокрација које су након Првог свјетског рата настале на тлу Аустро-Угарске, преживјела је само Чехословачка, док није уништена њемачком инвазијом у марту 1939. Неуспјех демокрације у државама насљедницама Аустро-Угарске био је јасан показатељ банкрота послијератног поретка.

Двије државе, Италија и Њемачка, у којима је настао фашистички покрет, довољно јак да преузме власт и успостави диктаторски режим, биле су заправо изнимка, чак и у успоредби с другим еуропским ауторитарним режимима, и то не само по својим значајкама и тоталној свеобухватности надзора над друштвом већ и по својим експанзионистичким циљевима. Постојала је такођер и неравнотежа у начину на који су пријетиле еуропскоме миру. Италија је тежила контроли Средоземља и са закашњењем кренула у стварање колонијалног царства у Африци. Сама по себи та је пријетња могла бити заустављена и врло вјеројатно не би изазвала опћи еуропски рат. Већа, динамичнија, бруталнија и идеолошки радикалнија Хитлерова Њемачка била је нешто друго. Тежила је експанзији у срцу Еуропе. Била је то пријетња читавом континенту. Крхку равнотежу снага фатално је угрозила њемачка надмоћ. Еуропски мир опстајао је на купљеном времену.

ГЕНОЦИД
За милијуне Еуропљана Други свјетски рат био је неуспоредив с Првим и точка у којој су били најближи паклу на земљи. Већ чињеница да је у Еуропи насилном смрћу умрло преко четрдесет милијуна људи даје становити увид у размјере ужаса. Ипак, губици измичу поимању. Само Совјетски Савез изгубио је 23 милијуна људи. Њемачка је имала око седам милијуна мртвих, Пољска шест милијуна. Ти бројеви не казују ништа о интензитету патње ни о биједи коју су трпјеле безбројне обитељи. Не упућују ни на географску распрострањеност губитака.

Западна Еуропа прошла је релативно добро. У Британији и Француској погинуло је знатно мање људи него у Првом свјетском рату. Укупни савезнички војни губици у Другом свјетском рату износили су нешто више од четрнаест милијуна. Британија (са својим прекоморским територијима) судјеловала је с 5,5 одсто у том броју, Француска (с колонијама) око три посто, а Совјетски Савез са седамдесет одсто. Изузме ли се рат с Јапаном, постотак совјетског удјела био би и већи. Цивилних жртва у Британији, понајвише од бомбардирања, било је нешто мање од 70.000. У епицентру убијања – Пољској, Украјини, Бјелорусији, балтичким земљама и западним дијеловима Русије – цивилних жртава било је десет милијуна.

За разлику од Првог свјетског рата цивилне су жртве у Другоме вишеструко надмашиле војне губитке. Тај је рат, неуспоредиво више него Први, тотално обухватио читава друштва. Висока стопа смртности цивила није била тек посљедица геноцидне нарави Другог свјетског рата. Геноцид је био његова суштина. Такво што не може се рећи за Први свјетски рат. Други велики рат у раздобљу једног нараштаја значио је да први на становити начин није био довршен. Осим што су милијуни жалили за својим погинулима, први је иза себе оставио континент у грчевитом превирању. Големе и међусобно преплетене националистичке, етничке и класне мржње створиле су озрачје екстремног политичког насиља и сукоба у којем је рођен Хитлеров режим и – угрозио еуропски мир. Нигдје као у Њемачкој није превладавао осјећај да је Први свјетски рат недовршен. Покушај успоставе континенталне, а послије и свјетске превласти новим ратом био је изнимно рискантан коцкарски потез. Препреке на том путу, посебно ограничени њемачки ресурси, упућивале су да толики хазард не може успјети. Друге земље убрзано су се наоружавале и биле одлучне да по сваку цијену спријече њемачку превласт, а када су мобилизирале своје ресурсе, показало се да су већи од њемачких. Њемачка је могла побиједити искључиво ако би то учинила прије неголи њени противници довољно ојачају. Прилика је постојала, али је кратко трајала.”

ПАВЕЛИЋЕВ РЕЖИМ
Јан Кершо не придаје велику позорност догађајима на подручју земаља бивше Југославије. Замјетно је како више пажње посвећује, примјерице, догађајима у Пољској, покрету отпора који се распламсао тек побуном у Варшави, него рату који се водио на Балкану. Међутим, о карактеру режима који су створили усташе Анте Павелића Кершо нема дилема.

“Послије њемачке инвазије на Југославију у травњу 1941. формирана је Независна Држава Хрватска (чији је саставни дио била и Босна и Херцеговина). Овдје су Нијемци препустили другима да за њих обаве прљаве послове. Инсталирали су режим Анте Павелића, вође усташког фашистичког покрета, чији терор измиче сваком покушају описа. Био је то фанатични покрет који је прије доласка на власт имао највише 5000 припадника одлучних да ‘очисте’ земљу од свих нехрвата, дакле половину од 6,3 милијуна становника. Павелићев циљ било је рјешавање ‘српског питања’ тако што ће трећину од око два милијуна Срба преобратити на католицизам, трећину протјерати и трећину побити. То је лудило било смртоносно.

Је ли Павелић био ментално здрав – наводно је на радном столу држао кошару пуну људских очију – отворено је питање. Но нема сумње да многи његови сљедбеници нису били присебни. Злочини које су починили усташки ескадрони смрти против Срба, Жидова и Рома те масакри читавих заједница, с циљем да се потре сваки нехрватски утјецај, спадају у само дно садистичког ужаса. Примјерице у граду недалеко од Загреба устријељено је око петсто српских мушкараца, жена и дјеце. Када су се, чувши за то, људи из околних села, њих двјесто педесет, окупили да би приступили конверзији у католицизам и тако избјегли смрт, шесторица усташа затворила су их у православну цркву, гдје су их побили маљевима. Усташка убијања била су опсцене оргије понижавања и тортуре. Чак и у регији којој је политичко насиље било својствено никада прије није се догодила таква људска катастрофа. До 1943. усташе су побили око 400.000 људи.

Несумњиво је да су усташе злорабили етничке антагонизме у Краљевини Југославији када су преузели власт у Хрватској, али њихово барбарство проузрочило је неуспоредиво дубљу етничку мржњу него у било којем претходном раздобљу. Оно је такођер било контрапродуктивно са стајалишта Њемачке. Додуше, усташке акције у НДХ уживале су недвосмислену њемачку подршку. (У Румуњској је било другачије јер су оргије насиља фашистичке Жељезне гарде запријетиле стабилности, а тиме и сигурности налазишта румуњске нафте, па су Нијемци подржали прогон Жељезне гарде коју је проводио румуњски диктатор генерал Антонеску.) Усташки злочини подстицали су антифашистичке осјећаје и придонијели јачању комунистичког партизанског покрета на челу с Јосипом Брозом Титом.”

ХИПЕРБОЛИЧНЕ ЕПИЗОДЕ
Разумљиво је да аутор који се прихватио тако великог потхвата као што је ова књига не може посветити довољно простора сваком дијелу Еуропе и свијета. Али, изненађујућа је површност којом Кершо прихваћа неке изворе као релевантне, као интригантне или барем као могуће.

Вук Перишић, преводитељ ове књиге, у својој, практички уредничкој фусноти коментира ту контроверзну и несумњиво измишљену причу о кошари с ископаним очима на Павелићеву столу. “Курцио Малапарте у својем роману Капут спомиње кошару с људским очима на Павелићеву радном столу. Роман садржава многе сличне, хиперболичне, надреалистичке и симболичке епизоде (сцене с Химлером у сауни, залеђени коњи и слично). Засигурно је и у наведеној епизоди ријеч о књижевној слободи и фикцији која, иако измишљена, експресивно осликава нарав усташког режима”, пише Перишић.

Одлична књига сјећања, “Записи из НДХ”, Едмунда Глеза фон Хорстенауа, изасланика њемачког Вермахта, која је објављена у Хрватској прије неколико година, показује да Кершо није у праву ни када је у питању подршка коју се Нијемци давали Павелићеву режиму. Постојала је озбиљна разлика у ставовима између изасланика СС-а у Загребу и Хорстенауа, старог аустроугарског генерала који је особно извјештавао Адолфа Хитлера о догађајима на Балкану и у Хрватској. Његове прагматичне анализе указивале су на штету коју усташки злочини чине и самим њемачким политичким и ратним интересима.

Изненађујућа је, међутим, чињеница да један тако угледан аутор попут Кершоа потпуно некритички прихвати великосрпску теорију о постојања двају антифашистичких покрета на простору бивше Југославије у вријеме рата од 1941. до 1945.

КЕРШО О ЧЕТНИЦИМА
“Бруталност њемачке окупације Југославије, покољи и репресалије, уз психопатске злочине које су починили усташе, довео је до настанка двају одвојених покрета отпора: четника, под водством националистичких официра који су хтјели успоставу Велике Србије под династијом Карађорђевића, и комуниста, које је предводио Хрват Јосип Броз Тито. Оба покрета отпора борила су се међусобно, као и против Нијемаца, усташа, те босанских, муслиманских, црногорских и албанских сепаратиста. Тек кад је рат ушао у посљедњу фазу, Титови комунистички партизани, уз политичку и логистичку подршку Британаца, постали су доминантна снага отпора и успоставили темеље своје послијератне власти у Новој Југославији, јединој еуропској земљи у којој је покрет отпора (уз извјесну помоћ Москве) стекао контролу и формирао власт.”

Кершо пише и о данас толико интересантној теми улоге кардинала Алојзија Степинца у догађајима у Хрватској тијеком Другог свјетског рата. Ипак, према Степинцу је благонаклон.

“У њемачким сателитима кршћанске су цркве реагирале на разнолике начине када је Жидовима и другим жртвама бруталног расизма требало пружити помоћ. Патолошки садизам усташа према Србима, Ромима и Жидовима Ватикан није осудио. Штовише, Анти Павелићу, неприкосновеном господару НДХ, омогућена је аудијенција код папе. Фрањевци су судјеловали у неким од најстрашнијих усташких злочина. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац био је лојалан НДХ, али је интервенирао у корист Жидова или Срба у тридесет четири наврата, недвосмислено је осудио расизам и успјешно је спријечио ухићење и депортацију жидовских брачних другова и дјеце у мјешовитим браковима.”

БРУТАЛНА ОСВЕТА
Ратни злочини и послијератно освећивање побједника над пораженима посебно је интригантна тема за Кершоа који затечен и фасциниран осветничким убијањем на Балкану. “Непосредно послијератно насиље у Југославији – чији су размјери били вјеројатно највећи у Еуропи – није било усмјерено против Нијемаца који су под борбом напустили земљу у априлу 1945. повлачећи се према западу. Било је усмјерено против омражених усташа и словенских колаборациониста и нису га проводиле неконтролиране групе, него су га организирали побједнички партизани, претежно српски комунисти. Догодили су се бројни покољи, масовна стријељања и дивљаштва. Већина убојстава била су освете за ратне, етнички мотивиране злочине. Поуздане процјене говоре да је убијено око 70.000 припадника колаборационистичких војски, али и цивила. Размјерно броју становника, било је то десет пута више од жртава осветничких убијања у Италији и двадесет пута више него у Француској.

И у Западној Еуропи било је дивљих репресалија за све што је становништво морало претрпјети. Најстрашније су биле у Италији, гдје је у посљедњој фази рата убијено, према процјенама, око 12.000 људи, углавном бивших фашиста. У Француској је непосредно по ослобођењу у августу 1944. убијено 9000 виђених присташа вишијевског режима. Но ни у Низоземској ни у Белгији није у потпуности ‘освануо дан освете’: у обје земље убијено је укупно четиристо колабораната. Свеједно, освета је била брутална. Стотињак колабораната, претежно ситне рибе, по кратком је поступку стријељано након ослобођења Белгије ујесен 1944. Други вал погубљења почео је у свибњу 1945. Настрадали су и невини, као жртве особних антипатија и пословног супарништва.

Жене оптужене за ‘хоризонталну колаборацију’ – биле су криве јер су спавале с непријатељем – постале су жртвени јарци накупљеног бијеса читавих западноеуропских заједница. У Француској, Италији, Данској, Низоземској и на Каналским отоцима те су жене изопћене из друштва и ритуално јавно понижаване, шишањем и скидањем до гола, а каткад су и мазане изметом. У Француској је око 20.000 жена било изложено такву злостављању.

Оно што је запањујуће није само насиље, већ чињеница да је било краткотрајно, чак и у вишијевског Француској или другим подручјима гдје су режими били под њемачком контролом, у Мађарској, Румуњској те у бившој Словачкој и НДХ. Не рачунајући Грчку (гдје су још тијеком рата створени предувјети за грађански рат који ће потрајати и проузрочити велике губитке) окупацијске снаге или нове власти зачуђујуће су брзо успоставиле ред. Неконтролирано насиље стављено је под контролу, осим у оним подручјима гдје су саме власти потицале осветничке акције, као што је био случај с прогоном етничких Нијемаца из многих дијелова некад окупиране Средње и Источне Еуропе.”

ОСЛОБОДИТЕЉ ТИТО
Иако Кершо није претјерано одушевљен ликом и дјелом Јосипа Броза Тита, ипак констатира: “Само у Југославији није успио покушај ширења совјетског утјецаја. Томе су пресудиле сасвим специфичне околности. Титови партизани већ су контролирали већи дио Југославије у тренутку кад је на њене границе ујесен 1944. пристигла Црвена армија. Совјетске постројбе убрзо су се повукле, а Тито је стекао славу ослободитеља. Штовише, југославенски комунисти на челу с Титом били су једини који су дошли на власт без совјетске помоћи. (Југославија је, осим Албаније, утолико била јединствен случај у Еуропи.) Иако је испрва био лојалан Москви, Тито је посједовао углед који му је омогућио самосталну власт и тако је био у прилици одупријети се Стаљиновим притисцима да слиједи совјетску политику кад је избио Хладни рат. Тито се осјећао сигурним у својем балканском упоришту и нису га импресионирале пријетње совјетског диктатора. Широм земље уживао је подршку већине становништва и био је утјеловљење новог јединства којим су превладане старе етничке подјеле. Све што је Стаљин могао учинити била је одвећ рискантна војна инвазија. У липњу 1948. раскол између Москве и Београда постао је јаван, а Комунистичка партија Југославије искључена је из Коминформа, организације која је наслиједила Коминтерну. Стаљин је једва суздржавао бијес. Совјетски Савез и његови сателити подвргли су Југославију економској блокади у нади да ће је глад приморати на попуштање. Узалуд. Тито је успркос злокобном совјетском притиску наставио водити своју неовисну политику.”

Аутор Здравко Милиновић


Извор Глобус, 9. јул 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.