Menu
RSS

ТВРТКО ЈАКОВИНА: ИДЕЈА ТРИ МОРА ИЛИ ВАРШАВА ПРОТИВ БЕРЛИНА И МОСКВЕ

Kitarovic Duda docekХоће ли Пољска бити снажнија од Њемачке и Русије? Бројна су отворена питања, на која би из хрватског контекста било лакше одговорити када би Загреб знао који су му циљеви

Владислав Јагеловић био је и хрватски владар почетком 16. стољећа. Био је и краљ Пољске, Чешке, Угарске. Династија Јагеловића владала је просторима од Балтика до Јадрана и Црнога мора. За Пољаке, био је то један од врхунаца њихове повијести. Када су 1795. три сусједа до тада већ ослабљене Пољске подијелили њезин териториј и збрисали је с политичке карте свијета, “Међуморје”, којим је у средишњем дијелу еуропског континента владала пољска династија, било је само давно сјећање. Пољске на карти Еуропе није било пуних стотину и двадесет и три године. Велики народ и велику државу подијелила су три још већа и моћнија сусједа. Један од њих, Аустро-Угарска Монархија, нестао је када се Пољска 1918. након Великог рата обновила. Два друга дјелитеља у рату су била поражена или су из рата изашла. Њемачко Царство је нестало, (совјетска) Русија је била у грађанском рату.

ОБНОВА ДРЖАВЕ
Пољска држава требала се обновити, баш као што су и остале државе средње Еуропе требале добити право на постојање. Идеја коју је заговарао предсједник Сједињених Држава Вудро Вилсон 1918. укључивала је излаз Пољака на море и власт над “неспорно” пољским крајевима. Пољаци нису били начисту што су крајеви које би требали надзирати, а и даље су се плашили Нијемаца и Руса. Дио њих био је близак социјализму, дио је био склон либералним идејама, дио су били најконзерваивнији десничари. Роман Дмовски заговарао је стварање државе у којој би Пољаци били господа и господарили са 40 одсто мањина: Нијемцима, Бјелорусима, Жидовима, Украјинцима. Таква велика држава била би брана и бољшевицима и Германима. Војсковођа Јозеф Пилсудски, који је за себе говорио да је из “црвеног трамваја” изашао на станици “независност”, свјесно пропуштајући станицу “социјализам”, био је склонији федеративним рјешењима, свјестан да се границе на Истоку кују оружјем. Проблем Пољака нису били тамошњи градови, Вилно – Вилниус, Лавов – Лемберг -–Лвив, јер су они били жидовски и пољски, него простор између, насељен “загонетним становништвом”, можда Украјинцима, можда Бјелорусима, али свакако не Пољацима.

Побједа у Првом свјетском рату била је ужасно скупа. Французи су тражили протутежу Њемачкој, сви су се бојали обнављања њемачке моћи и, још више, ширења бољшевичких идеја из Русије. Постићи оно што је било најбоље: да пољске границе прихвате и Руси и Нијемци, очито није било могуће. Јужноафрички представник Јан Смутс сматрао је да је Пољска “повијесни неуспјех” и да се не треба обнављати, да је стављање Нијемаца под власт Пољака као да их се ставља под власт “црнчуга”. Пољаци су се опет у неколико година након рата успјели посвађати са свим сусједима. Мали народи средње Еуропе непрестано су у страховима и сумњама. Каткад су страхови оправдани, понекад су свађе разложне, али је пуно чешће ријеч о силно различитим погледима на политику, који су утемељени на старим митовима, лошим процјенама, дубоком национализму. Пољаци, који су заузели Вилниус и тако ускратили новоствореној Литви главни град, 15 година нису имали никаквих односа са својим првим сусједима.

Због Тешина имали су лоше односе са Чесима. Због Гдањска и коридора према Балтику, били су у лошим односима с Нијемцима. С Русима и Нијемцима, кончано, односи су стално напети. Бољшевика и Нијемаца плаше се и Французи, Британци. Остало је тако и након Другог свјетског рата, без обзира је ли ријеч о републиканској Њемачкој, Трећем Рајху, чак и подијељеној Њемачкој. Опрез према Нијемцима, свијест да су западни дијелови Пољске до 1945. били чисти њемачки крајеви, стално је присутна. На истоку је сусјед још неугоднији, без обзира на његову славенску сличност и језичну блискост. Пољска нема природне границе, а данас је, уз Шпањолску, једина средње велика земља Еуропске уније. Једина је земља која је ближа Вашингтону  него иједном од еуропских сусједа.

ЛОНЧАРОВ ПЛАН
У таквим се околностима, код пољског вође, а онда и диктатора маршала Пилсудског, развијала идеја да се Пољска може учврстити ако се помогне распадање преображеног Руског Царства у Совјетски Савез по националним цртама. Зато је Пилсудски у Пољској прихваћао и подржавао владе у егзилу од Руса покорених нација попут Чечена, Азербајџанаца, Грузијаца. Сви који се буду ослободили Руса, природно ће похитати у загрљај првог најјачег, а то су Пољаци. Такав би сигурносни сустав, који је Пољску држао у средишту, а обухваћао државе између Балтичког и Црног мора, обновио, као федерацију, Пољску из времена када је била највећа, ојачана за земље које би Пољској приступиле. План Међуморја или Три мора била је обновљена пољска империјална идеја која је требала апсолвирати неповољан географски положај. Међуратна Пољска, као и Пољска данас, суочавала се с проблемом велике амбиције, средње велике земље која није могла бити једнака Балтима или Бугарима, али је била недовољно снажна да постане хегемон.

У тренутку када је Јосеф Пилсудски 1926. постао њезин диктатор, Пољска је граничила с Румуњском. Ако би се повезала у савез с Украјином и Румуњима, Пољаци би могли рачунати на помоћ Француза, с којима их је везало Црно море. На сјеверу, могла се створити федерација с Литвом и Бјелорусијом, можда Естонијом и Латвијом. Чехословачка, која је била у Малој Антанти с Румуњском и Југославијом, а све због страха од Мађарске, спречавала је да се идеја Међуморја прошири на југ. Чеси су, коначно, увијек били слабо заинтересирани за пољске империјалне планове и то се до данас није промијенило. Јужни су Славени били предалеко. Јадран/Адрија, Балтик и Црно море, односно АБЦ, био је концепт који је ударио у национализме и неријешене спорове средњоеуропских народа, који су овдје увијек били најтеже расплетиви. Све што се постигло, били су билатерални уговори, пактови о међусобној обрани, мало и недовољно да се обране од опорављене Њемачке и осветничког Совјетског Савеза.

Нијемци ће нам украсти душу, Руси ће нас поробити, говорили су Пољаци. Питање свих малих народа средње Еуропе било је што ће учинити велике земље дође ли до рата? Чехословачки посланик у Уједињеном Краљевству Јан Масарyк 1937, на вијест да би Лондон и Париз пристали на конференцију о Судетима, али без Руса и Чехословака, занијемио је, схваћајући да се његовој држави спрема катастрофа. “Ако сте жртвовали мој народ да бисте спасили мир у свијету, ја ћу бити први који ће вам запљескати. Али ако не, господо, нека се Бог смилује вашим душама”, изговорио је Масарyк, син првог предсједника Чехословачке, оном којем ће Загрепчани 2017. можда узети улицу. Јан Масарyк био је у праву. Његове је земље нестало. Чеси су издају Запада доживјели тако болно да је захтјев из Лондона, након што су Нијемци затражили да Праг изручи Жидове који су пред Хитлером избјегли у славенску земљу, одбијен. Два су тједна Енглези тада тражили да се људе пребаци. Чешки премијер, једнооки генерал Сирови, рекао је да им не даје ни петнаест минута. “Били смо, господо, спремни да се боримо на страни анђела. Сада смо спремни ловити с вуковима”, одговорио је разочарани Чех. Сумње малих земаља Еуропе да се за добробит неколико милијуна неће улазити у ратове стотина милијуна остале су сталне и зато је НАТО са својим јамствима толико спомињан.

Када су 1938. без земље остајали Чеси, помоћи није било. Међу онима који су се краткотрајно окористили дијелом територија били су и Пољаци. Онда је Пољска 1939. страдала те се након рата претворила у друкчију државу. Није, међутим, нестала идеја о самосталности, није нестала ни мисао о Јагеловићима, трајна је и сумња што би могли учинити велики на штету малих.

Чим је завршио Хладни рат, Пољаци су обновили идеју о Међуморју. Конфедерација независне Пољске и Покрет Треће Републике Пољске идеју су уградили у политичке програме. У Кијеву је 1994. организирана Лига странака земаља Међуморја (ЛПКМ), која је имала три окупљања, у Минску, Кијеву и Јарослављу. Неки други пољски политичари говорили су о балто-угро-славенском царству са сједиштем у Лавову, Интермаруму с главним градом у Будимпешти, а Национална странка је заговарала сурадњу с Чесима и Словацима, као и Славенима на југу, укључујући и Србију Слободана Милошевића. За Пољаке је и Хексагонала, још у вријеме када је Будимир Лончар био савезни секретар вањских послова СФР Југославије, била повезана с идејом Пилсудског. Данас Пољаци Међуморје виде као западну идеју, очување разноликог, готово несталог простора, средње Еуропе и још понешто простора, оног који је снажно наслоњен на пољску традицију. Колико је ту Хрватске, која уз Варшаву коспонзорира окупљање, тешко је рећи, јер је почетком 2016. пољски министар вањских послова Витолд Вашчиковски, занемарујући ЕУ, навео у стратешким процјенама само Балтик, Вишеградску скупину и нордијске државе.

Састанак у Варшави 6. српња ове године кулминација је нове обнове идеје о Међуморју или Иницијативи трију мора или Усправници, како ју је назвала предсједница Републике Хрватске. Сасвим је сигурно да ће се у кругу нових пољских власти Доналд Трамп осјећати сјајно. Пољски властодршци можда неће уживати посве једнако јер су, како су јављали пољски портали, на све скупове представнике опорбе позивали амерички организатори, не и пољска влада. Исто вриједи и за најављени сусрет Доналда Трампа и бившег пољског предсједника, сада великог противника нових власти, Леха Валенсе.

САМО ПО СЕБИ НЕЛОШЕ
Нова инкарнација идеје о Међуморју данас значи повезивање 12 држава ЕУ, 11 држава Нове Еуропе, некадашњих земаља с комунистичким искуством и Аустрије, које су енергетски овисне о плину из Русије, које у односу на остатак Еуропе имају лошију инфраструктуру у телекомуникацијама и траже већу сигурност те то само по себи не може бити лоше. У том смислу иницијативу Качињски – Трумп – Китаровић као настојање за бољим повезивањем, градњом цеста, енергетском неовисношћу треба подржати. За сада су политички тонови цијеле идеје мање изражени, без обзира на то што се она у Русији осјећа антируском, а ни у Њемачкој није популарна. Најопасније би било када би значила вољно издвајање држава које заостају за срцем еурпског континента у скупину земаља које ће бити унутар ЕУ, али спорије, друкчије, гдје ће власт бити као што је власт у Пољској данас или, још наглашеније, Орбáнова у Мађарској.

РАЗЛИЧИТИ СТАВОВИ
Успјех Иницијативе трију мора поново ће одредити могућност превладавања старих подјела, али и нека сасвим практична, материјална питања. Како ће се саградити енергетска инфраструктура која ће Хрватску и земље Међуморја учинити мање овисним о руском плину када су погледи тих држава на Владимира Путина различити? Мађари према Русима немају негативан уклон, немају га ни Чеси, немају га особито ни Словаци. Руса се боје многи други, посебно Пољаци и Балти. Хрватска о свему нема мишљење, али дио њезиних политичара има идеолошки афинитет према Орбану и Качињском, који се, опет, међусобно разликују. Чеси, најскептичнији и најгласнији у критици, истичу да не желе у иницијативу која посјећа на план Пилсудског и који ће бити антињемачки и антифранцуски.

Неке власти имају различите погледе од својих енергетских подузећа. Хрватску нафтну компанију Ина купио је мађарски МОЛ. Како ли ће Хрватска пристати на повезивање плинских мрежа са сјевера према југу и градњом ЛНГ терминала капитализирати повољни географски положај када то није у интересу оних који се плиноводима и енергијом код нас баве? Северни ток 2 у интересу је Нијемаца, али га не желе Пољаци.

Хоће ли Пољска бити снажнија од Њемачке и Русије? Бројна су отворена питања, на која би из хрватског контекста било лакше одговорити када би Загреб знао који су му циљеви. Само да то није сукоб с Берлином, Паризом и Бриселом, па чак ни сукоб с Русијом. Битка с Русима најприје се треба добити у Агрокорову торњу и Ининој палачи у Новом Загребу.


Извор jutarnji.hr, 09. јун 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.