Menu
RSS

ЈУТАРЊИ: ПРИБЛИЖАВАЊЕ ВАШИНГТОНУ ХРВАТСКУ УДАЉАВА ОД БЕРЛИНА

Tramp klinda 1Новинар Јутарњег листа пита се да ли је блиски однос с Вашингтоном вредан великог удаљавања од Берлина?

Каква је хрватска вањска политика? Да је ријеч о некаквом предумишљају обиљеженом злоћом (а нема говора ни о једном ни о другом), рекли бисмо да је случај подвојене личности, попут Нормана Бејтса, односно, да су ту, као у "Егзорцисту", у истом тијелу настањена најмање три демона.

Посао инвестигативног новинара у истраживању ове теме необично је лаган. Напросто листамо службене е-странице три лика и институције које дефинирају хрватску вањску политику. То су блистава Предсједница Републике и њезин уред, сталожени предсједник Владе и његов кабинет, те нова, самозатајна министрица вањских послова с екипом на Зрињевцу 7.

Најбогатија је интернет-страница Предсједнице – није ни чудо, она је у налету и промовира Иницијативу трију мора, која се подуже куха, а сад је експлодирала у медијима високопрофилираном дипломацијом у Варшави. Онамо је стигао и амерички предсједник Доналд Трамп те у еуропској партији одиграо још један trumo-card (адут).

Заобилазећи Ангелу Меркел, Трамп је започео другарски однос с Путином, похвалио британску премијерку због одлуке о "тврдом" изласку из ЕУ те прије хамбуршког самита демонстративно отишао у Варшаву, гдје се састао с Пољацима и одржао билатерални састанак с Колиндом Грабар-Китаровић. Она је у Пољској боравила у добро оркестрираној промоцији Иницијативе трију мора. Ријеч је о групирању посебне секције унутар ЕУ, својеврсној протутежи новој осовини Париз – Берлин. Та ће нова Европа бити Европа високих брзина, дубоких интегративних процеса и заједничке фискалне политике утемељене у еурозони. Окупљање пак на источној и југоисточној маргини, стварање је подсавеза другоразредних и трећеразредних еуропских земаља које одустају од циља што је био њихова главна тежња слободарских 80-тих година – приближавања и интеграције са западном Еуропом. Нема више Валесе, Хавела, па чак ни Фрање Туђмана. Сад су ту сасвим друкчији протагонисти, док од папе Фрање не можеш очекивати политички импетус који је могао пружити Иван Павао II.

Прва иницијатива која је претходила овој Иницијативи – а заправо је иста ствар – почела се разрађивати као НАТО концепт "Усправнице", еуробедема руској интрузији што је започела посредованим ратом у Украјини. Довео је до еуроамеричких санкција Русији и рубља је изгубила половицу вриједности. Оружани сукоб стога се стишао и пренио у Сирију, а настављен је као кибернетски и енергетски "хибридни рат". Изградњом новог плиноводног опскрбног сустава на Сјеверном мору, Њемачка испада из те конфронтације, јер је овисна о увозу руског енергента који њену извозну индустрију чини конкурентном – да је погоне вјетрењаче, Ауди би коштао као Тесла. Ускраћивање плина Украјини и енергетска пенетрација у кључне твртке других средњоеуропских земаља омогућује пак руско доминантно позиционирање на тим тржиштима и у билатералним односима.

Као одговор, покренута је америчко-источноеуропска Иницијатива трију мора. То би у практичном смислу требао бити један "енергетски савез". На Балтику је већ изграђен ЛНГ-терминал за укапљени плин, а на Крку ће се саградити, за само двије године, ФЛНГ, пловећи терминал невеликог капацитета (али далеко превелик за потребе Хрватске и сусједних земаља). Идеја је да се балтички и јадрански терминал повежу плиноводном мрежом која би средњу Еуропу учинила унеколико неовисном о руском енергенту, јер ЛНГ-танкери довозе амерички плин, а могу и заљевски, рецимо из Катара, који је такођер под америчким кишобраном. Да би се све ово остварило, треба у најмању руку придобити Мађарску која је преко МОЛ-а преузела словачку мрежу.

Је ли то све скупа за Хрватску корисно? Незамисливо је да терминал гради РХ својим новцем јер би то за државу било прохибитивно скупо, а трговину енергентом ионако ће обављати нека мултинационалка, јер наше државне фирме нису оспособљене за такве послове, нити располажу капиталом. Земље произвођачи (Катар, нпр.) нису пак уопће заинтересиране за отварање нових тржишта које укључује кредитирање, јер све што произведу могу одмах, за живу лову, продати Кини. Хрватска нема индустрију и плин као енергент није занимљив за домаће господарство, а за домаћинства је прескуп. С обзиром на непропорционалне инвестиције у алтернативне изворе, које наша мрежа уопће не може прихватити, енергетски баланс могао би се постићи тек градњом модерне термоелектране на угљен (с одговарајућом еколошком технологијом).

Укратко, Иницијатива трију мора је као пица с три сира – рецепт брзе хране сервиране др. Мати Гранићу, предсједничину вањскополитичком савјетнику, као задњи крик из кухиње Стејт департмента. Везат ћемо се уз Пољску и Мађарску, гдје су сад на власти конзервативци, те опслуживати НАТО мисије на источном лимесу, уз остало с неколико половних Локидових ловачких авиона које ћемо у пола цијене купити од америчког Министарства обране. Ми, наравно, немамо пара и памети да усвојимо шведски Грипен и уговоримо неке офсетне послове, рецимо у бродоградњи, па то све иде како иде, по инерцији, али и по површини – јер питање је што ће од свега напосљетку бити и што ће се доиста од те револуционарне политичко-обрамбено-енергетске агенде реализирати у мандату Колинде Грабар- Китаровић, Доналда Трампа, Анджеја Дуде и Јаноша Адера. Тко је Јанош Адер? Питање за "Потјеру"! Одговор: мађарски предсједник Републике. Али ту можеш мирно уврстити: Виктор Орбан.

Вриједи ли, уосталом, блиски однос с Вашингтоном великог удаљавања од Берлина, гдје су, додуше, подједнако незадовољни и самом хрватском Владом – због њених релација са сусједима, Словенијом, Србијом и БиХ, што по њихову информираном мишљењу "не одражава еуропске вриједности"? Развој индустрије и пољопривреде, приватизација, стране инвестиције у "гринфилд", извоз и реформе, то је наш приоритет, у чему нам може помоћи једино Еуропска унија, значи Берлин, Париз и, напосљетку, Брисел. Градња инфраструктуре не доноси развој и напредак, како смо научили у социјализму…

Силна активност на Усправници уопће се не рефлектира на страници вијести Владе. Ту је на првом мјесту мања сензација да је "Хрватска уписала проширење серијске номинације ‘Исконске букове шуме’ на Попис свјетске баштине УНЕСКО-а", а затим вијест о заједничкој сједници влада Хрватске и БиХ у Сарајеву. Разговарало се о Пељешком мосту (и о границама). Надаље, објављује се како је прикупљен новац за регрес државним и јавним службеницима. Министар Бошњаковић пак најављује промјене Овршног закона. Редовне активности – ваља покрити све базе и очувати стабилност.

Како на вањскополитичке теме реагира Министарство вањских послова?

Они су у посебном свемиру, у властитом филму. Прва вијест на њиховој страници је информација о судјеловању државне тајнице на конференцији о украјинским реформама у Лондону. Друго је обавијест да Хрватска неће имплементирати одлуку Арбитражног суда о Пиранском заљеву. Треће, говори се о Јадранском форуму у Дубровнику. Прво се нешто прежвакавало о регионалној сурадњи на Јадрану и наоколо, а онда су Колинда и Анджеј развалили по усправници и саставници те објаснили да је источној Еуропи потребна инвестиција од 50 милијарди долара. Није само јасно тко би био спреман улагати у регију која се удаљава од Еуропе, а географски се не може приближити Америци и постати јој блиска попут Мексика.

ЧЕМУ СЛУЖЕ ПОМОРСКЕ "ФЛОТЕ" ХРВАТСКЕ, СЛОВЕНИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ
У једном кратком тренутку таблоидног лудила након објаве одлуке о разграничењу у Пиранској вали, новинари су почели пребројавати ратно бродовље на обје стране спорне морске границе те заговарати упорабу (поморске) силе. Пропуштена је прилика да се објасни како би ову нашу требало смјеста декомисинирати, јер је непотребна, промашена и изграђена за друго вријеме и околности. Замишљени противник, савезница Словенија, има само један патролни брод – "Триглав", купљен у Русији (поринут 2010.), а модернизиран у Италији. Наоружан је ракетама брод – брод симболичног домета (око 5 километара) и јаким шестоцијевним (гатлинг) топом од 30 мм. Хрватска пак располаже с пет ниских, малених "ракетних топовњача" оборужаних ракетама Бофорс РБС-15, домета 70 километара, и моћним топовима од 57 милиметара. Којем је врагу потребна та борбена флотила? На Средоземљу немамо непријатеље, све су сусједне земље чланице НАТО-а, а оне афричке под западном контролом или без флоте. Иначе, однедавна имамо савезнике опремљене подједнаким, али пуно већим бродовима – старудијама. Црногорска морнарица располаже с два иста ракетна чамца као што су наши те двије фрегате пет пута веће истиснине (1500 тона). Једина је разлика што Црногорци и не претендирају да је та флота, паркирана у Бару, било што друго него хрпа хрђаве краме.

Аутор Денис Куљиш


Извор Јутарњи лист, 13. јул 2017.

 

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.