Menu
RSS

ПОЛ МЕЈСОН: ШТА НАМ КАЗУЈУ ПРОТЕСТИ ИЗ ХАМБУРГА

Hamburg protestiКако Гардијанов колумниста види скорашња дешавања из Хамбурга

Нереди који су пратили самит Г20 подсетили су нас колико је Немачка ефикасна у организовању полицијске државе: оклопна возила, водени топови, облак сузавца и пендрек у лице свакоме ко се полицији нађе на путу. На припаднике британске политичке класе која после катастрофе у солитеру Гренфел све нервозније реагује на улична окупљања и марксистичке идеје, призори из Хамбурга у пламену нису деловали умирујуће. Догађаји у Хамбургу показују да гнев који тиња и шири се западним друштвима постаје системски ризик.

Вести које се смењују толико су драматичне да их примећују и они које политика иначе не интересује: Брегзит, победа Доналда Трампа, нереди на Берклију поводом гостовања Мајла Јанопулоса; терористички напади у Француској, Немачкој и Британији; успон Националног фронта и Макронов цунами; дебакл Терезе Меј… историја којој присуствујемо не полаже много на стабилност.

Да се глобална елита држала стратегије зацртане на последњем скупу Г20 у Хангџоу, можда нереда у Хамбургу не би било. Међутим, за само годину дана, ставови политичара и банкара који доносе најважније одлуке променили су се на бар два начина.

Прво, централне банке су најавиле нови циклус „стезања каиша“, што подразумева одустајање од ниских каматних стопа и финансијских инекција које су светску економију одржавале у животу од 2009. То значи да би френетична активност на берзама и кредитним тржиштима ускоро могла да се оконча.

Прошле године, гувернер Енглеске банке Марк Керни уверавао је министре финансија Г20 да централне банке могу учинити много више – уколико им буде дозвољено – да политичарима обезбеде време потребно да пронађу нови светски економски модел. Али новог модела нема на видику. Уместо тога, са победом Доналда Трампа је угрожен и сам консензус о глобализацији.

То нас доводи до друге велике промене у Хамбургу: на пољу трговине. Један од главних разлога за формирање групе Г20, која се први пут састала 2008, било је полагање заједничке заклетве да се на финансијску кризу неће реаговати протекционистичким мерама. Али, као што примећује професор Сајмон Ивент, експерт за трговину, то обећање је „од дана усаглашавања кршено сваких 13 сати“, јер су владе тих земаља у међувремену усвојиле 5.886 нових трговинских рестрикција.

Уобичајени клишеи о противљењу „свим облицима протекционизма“ замењени су формулацијом да се треба „борити против протекционизма, укључујући и нефер трговинске праксе, уз уважавање улоге легитимних одбрамбених механизама у трговини“. То је слично разлици између изјава „рат је зло“ и „ако суседи започну рат, бомбардовање њихове престонице је легитиман чин самоодбране“.

Још једна невоља са надолазећим трговинским ратом је реторика у којој су речи увек много оштрије од дела. Ви нам „обарате“ цену челика, ви варате, зато смо забранили увоз вашег бурбона – то је преовлађујући тон. И тако, окрећући се „легитимним одбрамбеним механизмима“ државе увећавају количину гнева на свету.

Трамп и Владимир Путин имају јасну рачуницу: што је жешћи бес њихових поданика усмерен на стране земље, производе и људе, то је мање вероватно да ће им код куће приредити неку локалну верзију хамбуршких протеста. И Виктор Орбáн је у Мађарској дао допринос растућем глобалном гневу тако што је Будимпешту облепио плакатима на којима се Џорџ Сорос представља као непријатељ мађарског народа.

Налазимо се у оној фази глобалне политике када се надолазећи бес може усмерити на два начина: може се окренути навише ка самим елитама, или се ширити хоризонтално – на мањине, на ривалске државе, као и институције од којих очекујемо да осигурају владавину права.

У Британији нас бомбардују молбама да контролишемо свој бес: од лабуристичких парламентараца који страхују од чланова сопствене партије, преко торијевског вођства које се плаши сопствених посланика, до колумниста који ламентирају над непристојним тоном дебате о томе зашто је тако много сиромашних настрадало у пожару у солитеру Гренфел.

Пре него што се придружим њиховим молбама, желим да нагласим колико је важно да схватимо порекло гнева у свету данас. За људе без економске моћи, свакодневни живот је принуда којој нема краја. Морате да чекате у реду за социјалну помоћ, за лекарски преглед, за операцију, за савет о стамбеном збрињавању. Не смете да покажете своју фрустрацију, никада, јер ћете се одмах наћи на удару формалних санкција. За раднике на најпрекарнијим пословима постоји и додатни скривени систем казни и принудног прековременог рада, док је њиховим шефовима допуштено да глуме малог Путина, Трампа или Орбáна. У Британији још увек преовлађује утисак да се живот одвија уређено и у складу са правилима; али утолико ће поступци људи, када једном изгубе стрпљење, бити мање предвидиви.

Најефикаснији противотров за гнев је демократски политички систем који омогућава изражавање неслагања, који брзо реагује на суштинске проблеме и развија снажне локалне мреже које људима пружају осећај политичке оснажености. На бес који се ваљао улицама Хамбурга, група Г20, међу чијим чланицама се налазе два уџбеничка примера диктатуре и бар још четири државе којима управљају корумпирани аутократи – одговорила је саопштењем у којем се набраја све, од права на воду до резистентних бактерија. Све, осим демократије.

Зато, док оплакујемо аудије спаљене у Хамбургу, покушајмо да учинимо нешто да лето британског незадовољства под вођством Терезе Меј прође у миру. Сетимо се да нас са заједничке фотографије учесника скупа Г20 гледају петорица најозлоглашенијих политичких лидера данашњице: Нарендра Моди, Путин, Трамп, Реџеп Тајип Ердоган и Си Ђинпинг. Салман од Саудијске Арабије је имао важнија посла – рушио је владу једне суседне земље.


Извор The Guardian/Пешчаник, 12. јул 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.