Menu
RSS

ДР МИЛЕ БЈЕЛАЈАЦ: НОВО СВЕТЛО НА УЛОГУ ЦРНЕ РУКЕ

zameticaknjigaЏон Заметица, „Folly and Malice, The Habsburg Empire, the Balkans and the Start of World War One”, Shepeard-Walwyn (Publishers) LTD, Лондон 2017, стр. 784

Књигом Трагична глупост и малициозност, Хабсбуршко царство, Балкан и почетак Првог светског рата (2017), историчар Џон Заметица као да се вратио дубоким коренима „Југословенског конфликта” који је анализирао (1992). Инструментализација Балкана га није остављала на миру.

Књига се отиснула на пут са ретком препоруком коју би сваки историчар пожелео.

Професор Сер Хју Строн (Sir Hew Strachan) професор на универзитетима Оксфорд и Сент Ендрјус, специјалиста за историју Првог светског рата, нагласио је да је из пера аутора који је својевремено био (политички – М. Б.) „контроверзан” изашло „брилијантно историјско дело о једном од најважнијих аспеката избијања Првог светског рата”. Он сматра да још од Дедијерове књиге „Пут у Сарајево“ (1967), није било књиге са таквом снагом и уверљивошћу која се бави овом темом. Заметичин контекст је чак шири од Дедијеровог, а закључци још подстицајнији. Строн је добро разумео тежину аргумената и темељне анализе „метода“ појединих из круга ревизиониста, посебно Кристофера Кларка.

Заметица доводи у питање више митова који трају готово стотину година или се тек обнављају с времена на време. На првом месту раскринкава мит о балканском „бурету барута”, мит о Францу Фердинанду као доследном поборнику тријалистичког преуређења Монархије или мит о његовом тобожњем миротворству. Наводећи многе изворе и литературу, закључује да теза о тријализму још једино пролази код једног броја хрватских историчара.

Аутор је знатан простор посветио новим чињеницама о састанку немачког цара и аустроугарског наследника престола у Конопишту средином јуна 1914 године. Изнео је читаву листу историчара који су се трудили или то још увек чине да се значај овог састанка маргинализује дајући супротне аргументе који показују да је ипак најважнија тема био скори ратни сукоб. Свежа је и његова компаративна студија о меморандуму који је као део договора из Конопишта био упућен из Беча немачкој страни 24. јуна, дакле четири дана пре атентата.

Ништа мање је брилијантна анализа како се током јулске кризе 1914. и у потоњој историографији прикривао или релативизовао стварни значај извештаја специјалног изасланика Визнера који је у Сарајеву прикупљао сазнања о позадини атентата за министра Берхтолда. Визнеров закључак да је свако учествовање српске владе искључено није одговарало његовим савременицима који су желели рат, као ни историчарима ревизионистима. Речима Поћорека генералу Конраду: „Визнер сматра да је свако учешће српске владе искључено. Мора се овде ставити приговор”.

Заметица не само да подвргава критици мит да је Србија главни кривац за рат већ и спекулацију да је српска влада знала за атентат па чак и да су поједини њени чланови учествовали у завери. Једнако тако доводи у питање тврдње српског историчара Станоја Станојевића да је пуковник Апис тек на противљење Главног одбора тајне организације „Уједињење или смрт“ (Црна рука) опозвао одобрење за акцију. Заметица се пита шта је заиста Апис знао о завери, а потом излаже постојеће изворе о томе. Потпуно дезавуише Аписово накнадно изјашњење током Солунског процеса да је он био архитекта сарајевске завере. Но, највећа сензација коју ће ово дело изазвати свако је теза да је акција српског посланика у Бечу Јована Јовановића којом је покушао да упозори бечку владу о могућој опасности у Босни у ствари била иницијатива пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, његовог пријатеља. У жижи коментара наћи ће се сигурно сви они аргументи, чињенице и претпоставке које је аутор изложио.

У најкраћем, Апис, али не на иницијативу Главног одбора како је писао Станојевић, покушава све да се акција заустави. Заметица нуди изворе и вехементно тврди да Главни одбор није расправљао нити опозивао акцију. Једноставно они за то, по њему, нису знали. У настојању да се атентат спречи, Апис је, дакле, укључио и Јована Јовановића. Он, Апис, а не влада или тек властита процена самог посланика, иницирају његов одлазак Билинском. Јовановић је према мишљењу Заметице једино могао кренути у акцију такве тежине с обзиром на кредибилитет извора из Београда. Његов однос са Пашићем је већ био затегнут, али пријатељски са Аписом. Остаје мистерија коме је министар Билински пренео 5. јуна поруке Јовановића, али је вероватна претпоставка да је баш он после атентата разгласио новинама да је постојало Јовановићево упозорење, желећи да инсинуира да је то сазнање имала српска влада и да је она тражила од Јовановића ту акцију. Ова интерпретација и данас без основа прави контроверзу.

Заметица оспорава омиљену тезу да је балканско буре барута претило миру и изазвало Први светски рат. Заметица, као и Пол Шредер (1972), држи да је управо Аустрија била „главна опасност за европски систем“ са својим опасним унутрашњим и вањским стањем и поступцима. Није ли та земља водила рат 1859, 1866, 1878, довела Европу на руб рата анексијом Босне 1908, гурала у рат против Србије 1912, а потом незадовољна Букурештанским миром желела уништење Србије у јесен 1913. Непромишљена и ратоборна политика Аустро-Угарске да учврсти кредибилитет велике силе отворила је врата Немачкој да крене у задобијање континенталне хегемоније. Колико је Немачка после 1912. подстрекавала Аустро-Угарску на балкански сукоб који би увукао Русију у рат и тиме Немачкој дао тако жељени „повод“, толико су се унутар саме Аустро-Угарске, министар Берхтолд и његово окружење (Форгач, Мусулин, Хојош) трудили да га изазову. Ни цар Франц Јозеф није био невин, као ни генерали Хецендорф, Кробатин или Поћорек. Док се чинило да је победа само питање дана многи су се хвалили да су они „најзаслужнији за избијање рата”.

Ово је само део тема које је прецизно и са стилом изложио Џон Заметица. Зналци предисторије окупације БиХ, Младе Босне, Црне руке, српске политичке и војне сцене, драматичних дана током Јулске кризе и ултиматума Србији, тешко ће уочити да је нешто испуштено или намерно затурено. Све што је осетљиво ту је, ту је и српска историографија, њени домети али и заблуде. Заметица је многе „хватао на делу”, и то је на задовољство читања успешно разлагао.

Пред нама је књига која полемише са свима који су о овим контроверзним темама писали сада већ преко стотину година. Радује нас и то што су многе од наших поставки у књизи „1914–2014 – Зашто ревизија?” добиле своју потврду, још снажнију аргументацију и допуну. Добили су подршку и сви они историчари које је недавни тренд ревизије покушао да доведе у питање или одбаци.

 

Извор Политика, 01. 08. 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.