Menu
RSS

ДРАГАН СТАНИЋ: КОМИТЕТИ ИЗ СЕНКЕ НЕ БИ СМЕЛИ ДА УКИДАЈУ ДИЈАЛОГ

draganstanicЗар није панични страх од расправе о идентитетским питањима постао један од најозбиљнијих малигнитета времена у којем живимо?

Једно од начела без којег нема ваљаног разговора, па ни правог демократског живота у некој заједници, јесте да рационално образложимо оно што имамо да кажемо.

А било би веома важно, зарад плодотворности разговора, да о стварима говоримо онолико јасно колико се може говорити. Стога, сасвим јасно да јасније не може бити, истичем: Матица српска ништа не промовише јер је она искључиво простор интелектуалног дијалога, а не пропаганде и маркетинга. Промоцију обавља искључиво снага аргументације коју неки мислећи људи могу да прибаве у прилог сопственим ставовима, као и вештина са којом своје погледе они успевају да сучеле са погледима других људи. Уколико нам је истински стало до ваљане мисаоне и научне културе, онда морамо допустити да право на артикулацију имају и они људи чији нам се ставови нимало не допадају, али који у сасвим уљудној, рационалној форми умеју да изложе своје идеје. О природи тих идеја можемо нешто да кажемо тек пошто чујемо како то они своје ставове образлажу.

Против интелектуалне атмосфере у Матици српској, па и поводом сарадње са Институтом за европске студије, чуло се на страницама листа Данас неколико ствари које заслужују коментар, али и неколико које то никако не заслужују. Ове друге нећу ни помињати. Пре свега бих истакао једну ствар сасвим начелну: зар није панични страх од расправе о идентитетским питањима најразличитијих врста постао један од најозбиљнијих малигнитета времена у којем живимо? Надамо се да тај страх неће представљати основ за некакав покушај забране дијалога о тим питањима, јер Матица српска и постоји скоро два века да би непрестано, у новим историјским околностима, окупљала мислеће људе да одговарају на та озбиљна и тешка питања. Такви покушаји забране одређених, сасвим легитимних идеја били би катастрофални по интелектуалне и друштвене прилике у Србији. Зато немојмо мислити рестриктивно него аргументовано!

Што се Матице српске тиче и интелектуалне атмосфере у њој, дозволите да, оним вашим читаоцима који желе објективно да расуђују, само подастрем неколико чињеница као одговор на изречене приговоре. Замерено је Матици српској што је у њој 1997. јавности представљена Декларација о обустављању поступка Хашког трибунала против Радована Караџића, а тај чин је стављен у идеолошко-политикантски контекст чију релевантност за Матицу не могу никако да препознам. Чини ми се да онај ко је то учинио има пре свега некакве тврде идеолошке фиксације, па би по сваку цену, насилно, и Матицу да угура у ту Прокрустову постељу политичког, противприродног блуда. Проблем је, још и више, у томе што се феномен Хашког трибунала користи са конотацијама које су потпуно неприличне. Уколико 1997. године некоме није било очигледно какав је Хашки трибунал по својој природи, онда је данас већ кристално јасно да је реч о политичком суду који је изгубио свако правно и етичко достојанство. Поменути сада, 2017. године, Хашки трибунал, могло би превасходно у контексту који би истакао како је она Декларација из 1997. године и те како имала смисла и како је чак наговестила негативну оцену овога суда која ће постати очигледна више година касније. Уколико би неки правник или адвокат био спреман да и данас брани достојанство Хашког трибунала, било би то веома опасно по његов интелектуални дигнитет. Поготово то важи за особу која је спремна да, с разлогом, каже како је српско судство крајње проблематично: та особа би морала да смогне снаге да прозбори нешто и о фаличности европских и међународних правних инстанци, оних које се никако не би смеле неаргументовано хвалити.

Замерено је најстаријој српској културној установи и то што је у Зборнику Матице српске за друштвене науке, научном часопису који има највишу категоризацију у српској периодици, објављен текст Мише Ђурковића о научном и идеолошком раду Ивана Чоловића. Овај текст припада жанру научне критике, а на такве текстове једино треба одговарати прилозима истога жанра. Уколико неко не мисли као Миша Ђурковић, нека изволи па нек критички утемељено изложи свој поглед на Чоловићев опус, нека покуша аргументовано да обеснажи Ђурковићеве оцене, па нека свој прилог пошаље Уредништву Зборника Матице српске за друштвене науке. Тако се обавља научна критика на сасвим легалан и легитиман, демократски и научан начин. Искрено ме чуди да неко ко је адвокат, а уз то и писац правне есејистике, посеже за поступком протестног писма секретару Матице српске: секретар ни на који начин није надлежан за стручне послове редакције научног часописа. Бојим се да је такав покушај да се посао научне критике обави некако одозго, преко линија „више власти“ једне установе, веома мирише на старе, добро опробане поступке када су се из комитета добијала решења за све проблеме ма на којем нивоу су се они појављивали.

Замерено је Матици српској, а поготово мени лично, и због случаја романа Мрена Милице Мићић Димовске. Димовска је у свом делу описала културну установу коју назива Форум српски, али коју веома прецизно, по просторним и временским датостима романескне стварности, морамо идентификовати са Матицом српском. Да је ауторка хтела да прикаже некакву „фиктивну националну институцију“, а не баш Матицу, она би применила разне наративне поступке којима би нискомиметички реалитет свога романа учинила бар за нијансу неодређенијим и наглашеније уметничким. Одбијањем изразитије фикционалности свог романа, ауторка се определила да сачини реалистичко-сатиричко-гротескну наративну студију Матице српске, па су се у роману, међу његовим главним ликовима, могле препознати неке живе личности као прототипови. С обзиром да ја лично, у то време секретар установе, нисам био предмет оваквог карикатуралног представљања, али то јесу били неки људи које и данас веома ценим, осећао сам обавезу да свој суд о роману Милице Мићић Димовске изрекнем јасно и гласно. Тим пре што сам те године био и члан НИН-овог жирија и што сам сачинио један веома опширан приказ целе романескне сезоне.

Пажљивим читањем романа Мрена указао сам на многе наративне слабости и пропусте, а поготово на начин његовог функционисања као облика наративног сазнања. То је, иначе, најрањивија тачка овог и оваквих књижевних пројеката: кад неко пише о стварности о којој постоје и другачија врста сазнања осим романескних, онда тај писац мора рачунати и на могућност супротстављања другачије слике у односу на ону за коју се он, арбитрарно, чак сасвим ћудљиво, опредељује. На том плану је Милица Мићић Димовска направила катастрофалне пропусте јер се понашала као да је она једини извор сазнања о људима чију је наративну карикатуру правила. Када сам критички сасвим утемељено све то објаснио, она је одмах прекинула сваку личну комуникацију. Уз то она је очигледно мислила да слободно може да начини гротескну слику једне установе за свако поштовање, а да јој баш нико не замери због огрешења о истину ствари. Ја сам свој текст објавио за Миличина живота, али се ни она ни било ко други није јавио да обеснажи аргументацију коју сам изнео. При том, ја не мислим да нема могућности да се роман и другачије чита него онако како сам ја то учинио, само мислим да се аргументација коју сам изнео мора узети у обзир уколико неко хоће објективно о роману да расуђује.

Е, ту смо негде: да ли, уопште, хоћемо објективно и аргументовано да расуђујемо или хоћемо само да изричемо идеолошке оцене и да правимо листе неподношљивих људи и идеја? Некакви комитети у сенци одлучују о томе да људи сасвим нормалне памети и модерног, постмодерног расуђивања буду стављени на стуб срама, а евиденциона листа води се у некаквим тајним комитетским просторијама. Једини начин да се ослободимо те беде тајних комитета и прљавих евиденционих листа јесте да ствари постану јавне и да се, по демократским начелима, води расправа о важним друштвеним и културним питањима. Свима онима који држе до часног, озбиљног и јавног интелектуалног посла, стојим на располагању! За другачију врсту посла нећете ме имати за саговорника!

Аутор је председник Матице српске

 

Извор Данас, 7. август 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.