Menu
RSS

НЕЗАДОВОЉСТВО ХРВАТСКЕ У ЕУ: НИКО НАС НЕ УЗИМА ОЗБИЉНО

piranskiОчито је да неке своје ставове нисмо довољно успјешно аргументирали партнерима у ЕУ па смо се и довели у позицији да морамо одустајати од неких својих одлука

Већ смо дуље од четири године у Еуропској унији, а чини се да нас сви још не доживљавају као равноправну чланицу, чак ни Еуропска комисија. Јесмо ли доиста толико неспретни, неискусни и недовољно ангажирани да своје ставове аргументирамо довољно добро како бисмо били увјерљиви и за неке своје поступке добили и потпору Еуропске комисије. Недавни скандал с одлуком о наглом и вишеструком повећању накнаде за контролу пољопривредних производа, и њеном наглом повлачењу, показао је још једном да је Еуропска комисија прије на страни наших сусједа него своје чланице. У овом је случају тешко рећи је ли већи скандал начин на који је одлука донесена или начин и брзина којима је укинута. Мало је рећи да се Хрватска избламирала. Овај би случај требао отворити нека питања око нашег позиционирања у ЕУ, као још увијек најновије чланице, али и у регији, с којом смо сами инзистирали да морамо и желимо имати традиционални проток робе, какав смо имали и прије уласка у Унију.

Јесу ли министар Толушић и Министарство којему је на челу били сигурни да је та одлука у складу са стандардима Еуропске уније? Ако јесу, зашто су је тако брзо повукли. Ако нису, зашто су је усвојили. Јесу ли прије тога имали конзултације с Еуропском комисијом. Ако јесу, јесу ли од њих добили потпору за мјеру коју су донијели. Ако јесу, зашто Комисија такву потпору није јавно исказала како би заштитила своју државу чланицу од одмазде којом су пријетили сусједи оркестрирани из Србије и Босне и Херцеговине. То што их Косово и Албанија нису подржали само је због тога што нису хтјели у било чему бити на страни Србије против Хрватске, па чак и ако је Хрватска у криву. Ако су службеници нашег Министарства пољопривреде, дипломати и представници у Бриселу увјеравали министра Толушића да имамо право на такву мјеру, и да нам то допушта и чланство у ЕУ, а да притом нису осигурали потпору Брисела, то отвара питање њихове стручности.

И прије је било случајева у којима је било очито да Комисија умјесто на страну своје чланице стаје на страну треће државе, макар она била и кандидат за чланство. У Еуропској комисији били су бијесни када је Хрватска блокирала Србији отварање поглавља 23 о правосуђу и темељним правима. Уопће нису били спремни слушати хрватске аргументе, већ су као своје сматрали аргументе које је припремила Србија. Када смо то открили, у Еуропској комисији су покушали најприје оповргнути, а послије се правдати да је то само “радни неформални документ”. У таквој атмосфери, умјесто према Београду, притисак Еуропске комисије био је усмјерен према Загребу. Комисија је чак и од других утјецајних држава чланица тражила да притишћу Хрватску. И тако је Србија отворила поглавље о правосуђу, а Хрватска успјела само дјеломично наметнути нека мјерила како би заштитила своје интересе и ставове. Но, барем засад, Србија није учинила ништа у смјеру повлачења спорног закона о јурисдикцији за суђење за ратне злочине којима си је дала улогу “регионалног Хага”. У Еуропској комисији и даље говоре да Србија има закон какав имају и многе друге државе чланице Еуропске уније. Не желе схватити да је намјера Србије да тај закон користи у политичке сврхе како би уцјењивала сусједе, а не да се заузима за правду у свијету. Зато постоје бројни случајеви да Србија диже оптужнице и објављује међународне тјералице за неким политичарима из сусједних држава, као што је био случај с Ејупом Ганићем из БиХ и Рамушем Харадинајем с Косова.

О томе да нам је Еуропска комисија опалила шамар кад смо мијењали закон о проведби еуропског ухидбеног налога због случаја Перковић не треба ни говорити. Тада је Хрватска говорила да се залаже за равноправност свих чланица те да, ако неке имају право на изузетке, то право требају имати сви, иако смо знали да смо тијеком преговора прихватили да нећемо имати изузетака. Да се Хрватска доиста заузима за равноправност у Бриселу вјеровали су као што су сада повјеровали да мјера министра Толушића није усмјерена према сусједима, већ јој је циљ само штитити потрошаче. Министру су медвјеђу услугу учинили пољопривредни произвођачи похваливши га због те одлуке. Нисмо чули похвале удруге потрошача које је наводно та одлука требала заштитити. А потрошачи у Хрватској, као и у цијелој Унији, морају имати здраву и сигурну храну без обзира на то стоји ли контрола при увозу 90 или 2000 куна. Нашим произвођачима и пољопривредницима не би требала нека заштита, већ помоћ да на великом тржишту Еуропске уније у регији буду конкурентнији. Не могу наши пољопривредници имати право кориштења средстава Еуропске уније за пољопривреду и рурални развој а да притом могу рачунати и на сумњиве мјере за смањење увоза. То није лако прихватити, али то је тако када си дио таквог тржишта.

Шамар смо од Еуропске комисије добили и око става према одлуци арбитражног суда о граници са Словенијом. Не само да је Комисија у потпуности стала на страну Словеније и имала потпуно идентично тумачење одлуке арбитара, па и користила сличан рјечник као и словенска влада, него нитко у Бриселз није хтио ни чути наше аргументе.

Из БиХ пак сада долазе пријетње да ће спријечити градњу Пељешког моста. Добро је што је реализација тога пројекта, барем што се тиче одлука о финанцирању, отишла тако далеко да га је тешко зауставити. Иначе, ако бисмо се ослањали на наше способности добивања потпоре Комисије, могло би се догодити да БиХ чак и успије у том науму, иако је јасно да се ради о предизборном заоштравању става једне странке у тој држави. Јавност би била шокирана када би знала колико људи у Бриселу и даље мисли да је градња Пељешког моста лоша идеја, да се тим мостом заобилази БиХ, да ће та “јадна држава” због тога бити мање атрактивна за цестовне коридоре који би убудуће требали спајати сјевер и југ Еуропе. Срећа је што је овај пројект постао важан и због надзора вањских граница Еуропске уније и што нитко не вјерује да ће БиХ у сљедећих 20 година бити чланица ЕУ, иначе би се у Бриселу могли појавити и кругови који би покушали спријечити реализацију тог мегапројекта.

Хрватска за конкретне пројекте успијева добити потпору ЕУ, али за многе политичке поступке не. И то доказује да је дошло вријеме да се у Бриселу Хрватска јасније, снажније наметне као озбиљна и досљедна држава чланица. Што се регије тиче, и даље је имиџ Хрватске да се с једне стране залаже за регију и жели да се она што прије интегрира у ЕУ, а с друге користи чланство за притисак на сусједе због билатералних питања. Прије свега је ова перцепција створена због односа према Србији и Босни и Херцеговини. Кад говори о тим државама, Хрватска не звучи увјерљиво и на њу често гледају с предрасудама. А за друге државе регије Хрватска и није претјерано заинтересирана. То је можда и зато што Хрватска досад није имала уједначену политику и приступ односима с тим државама. Већ дуго Хрватска, кад је ријеч о регији, лута између става “нисмо регија” и онога да смо “лидер регије”. И овдје се чини да је хрватским политичарима важнија перцепција коју ће створити у очима домаће јавности, него хоће ли бити увјерљиви према партнерима у Бруxеллесу или у регији.

Од Хрватске се очекује да доиста помогне регији. Она то и чини бројним иницијативама. Од Процеса Брдо – Бриони, који су заједно покренуле Хрватска и Словенија, до судјеловања у Берлинском процесу који је покренула њемачка канцеларка Ангела Меркел. И хрватска јавност, ако је судити по потпори процесу проширења, подупире такав став, јер се чак 66 посто грађана Хрватске заузима за наставак проширења Еуропске уније и пријем нових држава у чланство, премда тај процес у ЕУ више није популаран. Но, залагање за регију и пружање помоћи не значи да Хрватска не треба штитити и своје интересе и одустати од њих. Као најновија чланица највише и имамо искуства у процесу проширења и тим искуством већ помажемо државама у сусједству. Међутим, очито је да неке своје ставове нисмо довољно успјешно аргументирали партнерима у ЕУ па смо се и довели у позицији да морамо одустајати од неких својих одлука. Таква се пракса мора промијенити јер је вријеме да нас се уважи као достојну чланицу Еуропске уније.

Аутор Аугустин Палокај


Извор Јутарњи лист, 16. август 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.