Menu
RSS

КАКО ЈЕ НДХ ПРОТЕРАЛА 104 ХИЉАДЕ СРБА

NDH1Свако дете, породица и појединац били су живо сведочанство какво је зло задесило Србе после катастрофе југословенске државе

Зачепркамо ли мало по историјској грађи, лако ћемо уочити да односи Срба и Хрвата, по много чему два блиска народа, никада нису били претерано идилични. Али до почетка прошлог века мало тога је указивало на страхоте које ће се десити.

Развојна путања ова два народа омеђена је пропашћу двеју држава – Аустроугарске и Југославије. У размеђу 20. века дошло је до невероватне трагике суровошћу два светска рата и ратним разбијањем Југославије. Други светски рат га је посебно учинио тешким.

Независна Држава Хрватска, као злочиначка сателитска творевина у усташком аранжману, извршила је страшан злочин над Србима као народом који је вековима, штитећи границе Хабзбуршког царства, штитио и "повијесне" границе хрватског народа. Овај злочин уписао се трајно у српско-хрватски однос.

Тај страшни чин готово узгредно је бележен у енциклопедијама и лексиконима. У званичној историографији и политици друге Југославије, углавном је прећуткиван и узгред спомињан. Ако би се и могли разумети разлози због којих питање о одговорности хрватске државе за геноцид није постављено у времену стварања и одржавања Титове Југославије, онда данас, када Југославије нема, ти разлози више не постоје.

Комунистичке власти су злоупотребљавале историјске чињенице и "штимовале" историју да би скрајнуле или унизиле сећање на оно што се дешавало у току Другог светског рата Југославији, односно Хрватској.

И данас, више од четврт века после краха Титове државе, све ово је поново ван контроле.

У Загребу се лагано и постепено рехабилитује усташки режим. Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић не може да оде у Јасеновац, али присуствује церемонији у Блајбургу.

Сваког августа присуствујемо готово истом сценарију. Хрватска као добитник "домовинског рата" не осећа потребу да било ког од њених поданика прогласи одговорним за прогон 250.000 људи са својих огњишта. И зашто би? Остварили су свој циљ: Трећину Срба побити, трећину прекрстити, трећину иселити!

"Олуја" и прогон Срба из Крајине није њихова прва "хисторијска акција" протеривања Срба. Према евиденцији немачких окупационих власти, у августу 1941. у Србији је регистрована 161.000 избеглица. Са територија које су запосели Мађари 37.000, из области које су потпале под управу Бугарске 20.000, а из Независне Државе Хрватске – чак 104.000.

Већ у првој половини априла 1941. почели су прогони и принудно исељавање Срба из Славоније. У овој области Срби су чинили четвртину становништва. У Осјечком срезу, на пример, Срба је било чак 35 одсто, 10 одсто више него Хрвата. Власти НДХ прво су се устремиле на такозване колонисте. Њихова насеља била су опустошена, а они протерани у Србију, у Мачву углавном. Прва на удару су била насеља Липовац, Клиса, Силаш, Борово, Бршадин...

У архивама су сачувани тачни подаци о Србима протераним из целе Славоније. Протеране су хиљаде људи свих узраста и оба пола. Било је и много деце, па и оне најмлађе, тек проходале и у колевкама. Само из среза Окучани, 25. јула 1941. протерано је у Србију 900 породица са око 4.000 чланова. У неким местима, као у Новим Хркановцима, Тјаковштини, Драчици, у српске куће, још пре него што су њихови домаћини стигли да по прастаром обичају пољубе кућни праг, нахрлили су Хрвати – да би се у њих уселили.

Многи Срби из Славоније сами су, не чекајући да их протерају, напуштали своје домове и илегално се пребацивали у Србију, нарочито у другој половини априла 1941, када су почела прва масовна стрељања њихових сународника. Наравно, од усташких власти. Према документима из Зборника Хисторијског института Славоније, објављеног у Славонском Броду 1957. године, рачуна се да је до 1. августа 1941, бежећи од смрти, на илегалан начин прешло у Србију из Славоније (и Босне) близу 93.000 људи.

Стални прилив избеглица, нарочито од средине јуна 1941. године, приморао је Немце да траже хитну интервенцију Берлина, како би се протеривање Срба у Србију, ако не потпуно обуставило, а оно бар смањило.

Да би како-тако решила проблем избеглица, немачка војна управа донела је одлуку да се хитно формира посебан комесаријат за избеглице и пресељенике. Непосредни оснивач ове институције и њен главни шеф био је др Ернст Вајнман, комесар за пресељавање у штабу војног заповедника Србије. Он је стигао у Београд већ 18. априла 1941. године, дан по потписивању протокола о капитулацији југословенске војске, и требало је, првобитно, да обави само један задатак: да размести 260.000 Словенаца, колико је у први мах било планирано да се насели у Србији.

Први комесар за избеглице био је инжењер Андра Поповић, потпуковник у пензији, а после њега, 20. октобра 1941, на ту дужност постављен је Тома Максимовић, први директор познате чешке фабрике обуће "Бата" у Борову, власник више трговачких фирми у Београду. Чувено је било његово увозно-извозно предузеће "Томакс", које се налазило у ондашњој, али и садашњој Улици краља Милана. Понуду на самом почетку рата 1941. да се спасе и пређе у ондашњу централу "Бате" у Швајцарској глатко је одбио, и уместо тога прихватио се организације прихвата избеглица, користећи углед директора највеће фирме, као и председника тада најорганизованије хуманитарне организације – Српског привредног друштва "Привредник". Заслужан је за спасавање великог броја избеглица у току рата, за које је тражио смештај и запослење, а младима обуку за занате. Комесаријат је много учинио и за избеглице Словенце. Они су у Србији били дочекани као најрођенији.

— Спасавати српске главе без обзира на личне и материјалне жртве, спасавати сваки српски живот ма где се он налазио и на првом месту спасавати српски нараштај, који ће за будуће векове чувати српство са више љубави и више пожртвовања него што смо га ми чували... – записао је, као циљ, Максимовић у једном свом извештају поднетом Влади националног спаса Србије.

Тома Максимовић, који је убрзо добио надимак "избегличка мајка", после рата је проглашен народним непријатељем, одузета су му сва грађанска права, а војни суд га је 1945. осудио на четири године затвора. Рехабилитовао га је Окружни суд у Новом Саду 2008. године.

Реке избеглица нису престале да се сливају у Србију ни 1942. године. Негде у пролеће, у Србију је стигао нови талас избеглица из Независне Државе Хрватске. Овог пута дошао је народ из Босне, углавном жене са ситном децом. Толико их је било да су немачке окупационе власти запоселе границу према Босни да би их спречиле да се пребаце у Србију. Последица тога је била да је на хиљаде њих побијено од хрватских домобрана и усташа на левој обали Дрине. Такав случај десио се 17. априла 1942. у селу Бјеловцу на Дрини. Ту се окупило око 2.500 људи, већином жена и деце испод десет година, у нади да ће се домоћи Србије. Већину ових јадника побиле су усташе – муслимани и Хрвати.

Упркос строгим мерама немачких окупационих власти да спрече прелазак српских избелица преко Дрине, сиротиња из Босне је налазила пута и начина да се докопа "мајке Србије". Понекад се дешавало да су и немачки војници, без знања виших команди, помагали Србима да пређу Дрину.

У извештају Томе Максимовића, до 2. јула 1942. године, на илегалан начин у Србију је стигло 30.000 душа, већином деце (18.000).

Нажалост, многи Срби који су били приморани да напусте своје домове, бежећи од смрти у хрватско-муслиманској држави, нису се домогли Србије. Тражећи спаса, одлазили су на другу страну, на територију коју је италијанска војска држала под својом управом. Већ почетком јула 1941, у местима око Шибеника, у италијанској окупационој зони, избројано је око 10.000 Срба из разних крајева НДХ, а у Сплиту и околини – око 8.000.

Народ у Србији, поготову сељаци који су широм отварали врата својих домова протераној браћи, гледао је на избеглиштво као на део општесрпске несреће за коју су ускључиво криви Немци.

Такво расположење народа није било непознато немачкој окупационој управи, која је покренула акцију да Србе увери да су за прогоне Срба криви Хрвати, Мађари, Бугари, Шиптари... Врховна команда немачке војске упутила је у Србију специјалну јединицу коју су чинили експерти за пропаганду, психолози, новинари, књижевници... Њен задатак је био да констатује расположење српског народа и утврди мере које је требало предузети.

После двадесетак дана проведених у Београду, ови експерти су утврдили да су Срби рођени завереници и предложили увођење строгог режима и навели да на добродушност и мекоћу према себи гледају као на слабост.

ЗАПРЕПАШЋЕНИ НЕМЦИ
Свако дете, свака породица, сваки појединац били су живо сведочанство тога какво је зло задесило Србе после катастрофе југословенске државе. То се види и из извештаја које су немачки функционери слали у Берлин, а који су сачињени на основу исказа избеглица пред представницима српских власти и немачке полиције.

Челни људи немачке окупаторске управе у Србији били су запрепашћени оним што су сазнали од унесрећених о страхотама којима су били изложени и које су претрпели.

Аутор Иван Миладиновић


Извор Вечерње новости, 19. август 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.