Menu
RSS

АНДРЕЈ БЕЗРУКОВ: У АМЕРИЦИ ТЕКУ ДВЕ ПАРАЛЕЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

tramp slikaaТрампова Конзервативна револуција одозго отвориће пут либералној револуцији одоздо

О фигури Доналда Трампа водиће се спорови још много година.

Каква је његова улога у историји Америке? Ко је он у суштини? Амерички херој-супермен, који се бори сам против свих за интересе америчке провинције и носи се са „вашингтонским бирократским блатом“? Нови Џорџ Вашингтон који је, оставивши вољену плантажу, стао на чело рата за ослобађање од ропства глобалних елита (у оно време – од британског краља Џорџа III)? Или самозаљубљени ексцентрик који је одлучио да својим ријалити-шоу улогама придода и улогу председника САД?

А можда се у необичној Трамповој личности одражава револуција која се захуктава у Америци а нема преседана у тој земљи? Нема никакве сумње да су Сједињене Државе у стању револуције, то јест – „радикалних, дубоких, квалитативних измена у развоју друштва“.

У САД постоје сви класични елементи револуције – од економских проблема, који провоцирају масовну мобилизацију уз говор о променама, до парализе елите која се заглибила у међусобним обрачунима. Плус је ту и атмосфера глобалне кризе која дезоријентише стару власт и разјарује нову. Штавише, у Америци су у току две револуције.

Прва је на површини: политичка, а води слому монопола америчких „универзалиста-глобалиста“ који су земљу увели у слепу улицу и отворили пут националистима. Та револуција је у свом шпицу. Друга револуција је засад готово неприметна, а управо ће она определити како ће САД изгледати кроз 10, а можда и кроз 30 година. Та друга револуција се неумољиво приближава. Она ће ускоро међусобно сукобити конзервативце и социјал-либерале. Да веома поједноставим: наследнике Регана и Рузвелта.

Трамп је, ако не баш инспиратор, сигурно неспорни симбол прве револуције. Иронија је америчке историје што он својом победом рашчишћава терен за пораз својих присталица у другој револуцији.

Узроци прве револуције не изазивају никакве сумње. Америка се од краја 80-их налази у својој империјалној епоси. Због одсуства идеолошких конкурената, амерички политички систем је почео да гњије и окоштава.

У Вашингтону је израсла „империјална класа“ која је умислила да ће њени звездани тренуци бити вечни. Као и у старом Риму, појавила се типично империјална елита чију идеологију је могуће назвати универзализмом. Та елита је – верујући у Фукујамин „крај историје“ – прогласила универзалност америчког система.

Универзалисти су потпуно контролисали све што се у САД догађало од Била Клинтона до Трампа, независно од тога који председник САД је којој партији припадао и какав је однос снага био на Капитолу. Зато је подела на републиканце и демократе одавно изгубила смисао.

Универзалисти су створили појам глобализације и идеалног „глобалног човека будућности“ који постоји изван своје социјалне припадности, пола, боје коже и земље. Та стерилно толерантна јединка симболише глобално-конектовану, потпуно уверену у своју исправност елиту, која гледа CNN и окупља се у Давосу.

Историјски и ментално тај универзализам се ослања на англосаксонски бели протестантски активизам – на схватање улоге САД као Богом изабраног заштитника васељенског добра од зла...

Та универзалистичка елита чак је заборавила и како се прави новац: већина њених припадника никада се и није бавила бизнисом јер је чине професионални политичари, партијски активисти, новинари, професори, бирократе и шефови добротворних фондова и НВО које су створене политичким новцем. Сви они опслужују систем. Та елита добија новац само зато што чини политичку и идеолошку надградњу изнад америчког империјалног система. Управо зато су овако агресивни у настојању да сачувају своје позиције.

Као што су показали догађаји у Шарлотсвилу, да би сломили Трампа, ти људи су спремни и да земљу уведу у нови грађански рат. Њихови противници – конзервативци-националисти – добили су шансу тек последњих година, после низа војних и финансијских неуспеха универзалиста. Код америчких предузетника, који губе конкурентност и код све сиромашније средње класе појавио се интерес да национално победи глобално.

Националиста Трамп ставио је тачку на глобализацију, отворено назвавши цео свет конкурентом Сједињених Држава. Он је такође ставио тачку на лицемерје Америке, чак пре свега на лицемерје према самој себи.

Са Трамповом победом дошао је крај и политичкој коректности која је била својеврсни есперанто универзалиста преко којег су контролисали и сужавали друштвене дискусије и стављали ван закона све идеје које им нису биле по вољи. Заједно са њиховим ауторима. То је била најстрашнија могућа цензура. Она је наметањем етикета (сетите се само „руских хакера“) избацивала из игре све неугодне идеје и њихове носиоце.

Међутим, феномен Доналда Трампа није само плод уздизања конзервативног покрета. Он је – у ништа мањој мери – и последица краха леве идеологије у САД. Чим су постали империјални – универзалисти, припадници демократске врхушке су се одвојили од средње класе која је била њихова традиционална база. Партија је напустила Рузвелтов социјал-либерализам и окренула се олигархијском неолиберализму брачног пара Клинтон.

Али, сада се Америка, па и цео свет, вратила ситуацији која је пре безмало 100 година довела Рузвелта на власт. Пред нама је опет системска економска криза са финансијским мехуровима, са вапијућим раслојавањем и социјалним незадовољством. Све то са перспективом нове поделе света и неопходности концентрације националних ресурса за нову трку за светско лидерство.

Америка је пред овим историјским избором: или ће, као што је то учинио Рузвелт да би сачувао социјалну стабилност и куповну моћ, поделу националног богатства учинити праведнијом, обезбедивши нормалан и осмишљен живот већини у свету у којем роботи убрзо могу милионе оставити без наде у будућност, или ће уследити револуционарна ерупција – попут оне у холивудским „Играма гладних“.

Ниједно од питања од којих зависи будућност Америке не може се решити са позиција конзервативизма који данас побеђује а заступа смањивање улоге државе, максималну слободу бизниса и примат интереса појединца над друштвом, јер управо је то оно што САД води у ћорсокак и ка социјалној експлозији.

За решавање нагомиланих проблема САД је потребна нова етапа државног регулисања економије, са новим социјалним уговором на нивоу економских могућности које ће Америци реално преостати. Какве ово има везе са Трампом?

Да би се изградило нешто ново – старо мора бити сломљено. Трамп јесте рушитељ старог система, али он само одсеца малигне израслине њене окоштале елите, он ослобађа политички простор за промене. Сваки други – мање радикални, да не кажем одиознији политичар – покушао би да споро реформише систем који би га потчинио и сварио.

Трамп је дезавуисао Вашингтон – и демократе, и републиканце – као носиоце универзалне истине, чиме је испровоцирао колоритну демонстрацију њихове моралне деградације и показао да у САД – поред универзалиста – постоје и амерички националисти, то јест да амерички универзализам није универзалан.

Трамп истовремено разара и атлантистичку солидарност, која је за самој себи довољну Америку постала непотребна и прескупа. Прогресивне демократе треба да буду захвалне Трампу што је убрзао чишћење левог крила америчке политике од клинтонистчке трулежи коју се сами демократи нису усуђивали ни да такну.

Како је показала предизборна кампања Бернија Сандерса – било је напросто немогуће са левог крила демократа пробити зид политичке коректности и свеобухватне цензуре. То је могао учинити једино Трамп – он којем етикете, колико год му их лепили, нису могле да нашкоде. Трамп још може изгубити, али повратка на статус кво више неће бити. Он је разорио дил елита, заоштрио њихову конфронтацију, извео њихов рат у јавни простор и свима одрезао пут за повлачење.

Конзервативци у његовој администрацији већ ломе преживеле социјалне програме, за које економија САД више нема ресурсе и тако развезује руке онима који ће после њих доћи са кардинално новим решењима! Зато ћемо – први пут за много година – уместо глумљеног надметања републиканаца и демократа гледати реалну борбу деснице и левице – конзервативаца и либерала. Обе партије се већ подмлађују и радикализују – почеле су и да се враћају својим извориштима.

Од посебне је важности што се приоритети Трампових конзервативаца и Сандерсових прогресиста подударају поводом низа кључних проблема Америке: неопходности пореске реформе, ограничавања власти финансијског капитала, препорода националне економије и реформе изборног система. А то даје наду да ће стабилну изборну подршку имати леволиберални, „рузвелтовски“ курс у унутрашњој, па и у спољној политици сутрашње Америке.

Трамп је, са једне стране, лидер конзервативне револуције одлазеће англосаксонске протестантске Америке. А са друге, Трамп је акцелератор друге много фундаменталније револуције. Он неумољиво растура систем који ту револуцију зауставља.

Долазак конзервативаца на власт присилиће све који се са њима не слажу да се врате изворима америчког социјалног прогресивизма. Конзервативна револуција одозго отвориће пут либералној револуцији одоздо. Трамп – а могуће је да он то и не схвата и не жели – убрзава историјски заокрет Америке од Реганових наследника ка Рузвелтовим.


Извор Факти, 21. август 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.