Menu
RSS

ВЕСНА ПЕШИЋ: ОДБАЦИТИ ЛОШУ ТРАДИЦИЈУ УЈЕДИЊАВАЊА ОПОЗИЦИЈЕ

Vesna Pesic 54Чини се да је исправније да свака странка иде сама (или да се уједини са киме жели) и понуди свој програм за вођење главног града

После петогодишњег искуства знамо да у Србији више немамо ни релативно фер и поштене изборе, какве смо имали после 5. октобра, дакле, пре него што су СНС и Вучић дошли на власт. Суочени смо са наштимованим бирачким списковима, са „сигурним гласовима“ који морају да се прикупе да би се сачувала служба, са пребацивањем становништва из једног места у друго (замишљам најезду на Београд СНС војске), уценама да се неће добити нафта за сетву, директном куповином гласова, обиласком зграда и станара са разним понудама, лекарским прегледима, сликањем изборних листића, белим џиповима и ошишаним људима који застрашују и бију грађане, прањем новца уплаћивањем „донација“ од 40.000 динара (које уплаћују и примаоци социјалне помоћи), директном крађом гласова тако што се председник једне изборне комисије „игра избора у сопственој кући“, изборним комисијама које данима немају изборне резултате и у којима се „пеглају листићи“, а о медијским притисцима и најстрашнијим харангама против опозиционих кандидата на свим националним фреквенцијама да и не говоримо. Има тога још много, не мора све да се наброји. Власт није само окупирала све институције и медије, него пре свега делује капиларно, смишљеном окупацијом самог друштва и директном контролом грађана.

Пропаст плурализма у Србији има озбиљне узроке који сведоче о њеној неспособности да закорачи у свет модерних друштава са перспективом развоја који обезбеђује добар и нормалан живот својим грађанима. Она није успела да плурализује различите моћи које стварају и раздвајају комплексни друштвени системи, тако што се све основне друштвене активности (подсистеми друштва) подређује једној – партијској држави. Две најјаче моћи – моћ државе и моћ новца (привреда) нису се диференцирале и направиле границе преко којих се понекад прелази, али оне изворно и институционално остају раздвојене. Бил Гејтс није своје богатство стекао користећи државну моћ; јака и независна тржишна привреда ствара људе независне од државне моћи. То се односи и на медије, за шта је најбољи текући пример критика председника Трампа од стране независних медија, институција и цивилног друштва.

Србија је после 5. октобра кренула ка модернизацији и обнови ратом уништеног друштва, али је тај процес ишао врлудаво, с много грешака и споро. Онда је наишла светска економска криза која је десетковала слабу српску привреду, а за последњих пет година друштво је толико осиромашило да се политичка демократска свест истопила у преживљавању, уништењу крхких институција и примитивизму власти, која је инсталирала ауторитарну државу од које зависи маса људи без посла и перспективе. Владајућа странка се организовала у борбене одреде који су себи и својим финансијским интересима подредили ослабљено друштво и привреду, разарајући опозицију као главног „издајничког“ непријатеља, кривог за све недаће народа. Ова хегемона организација успела је да огради своје бирачко тело које нема ништа и чека да му власт нешто удели; иако нису укинуте, политичке странке су толико ослабљене да је смена власти практично онемогућена. Добили смо систем који Бранко Милановић назива аутократском клептократијом, желећи да исправи онај ласкави назив који је ушао у широку употребу и такве системе погрешно назива илибералним демократијама. Такви системи, бар када је реч о западном Балкану, споља су подржавани као стабилни и називају се „стабилократијом“, јер ће наводно одржати мир и неће ратовати. А мени се чини да то није извесно и да они нису никаква гаранција да ратова неће бити.

Да је реч о хегемоним ауторитарним владавинама потврђује и јавно хвалисање председника Вучића да ће с власти отићи када он сам то одлучи, али ће оставити наследнике који ће, исти као и он, бити непобедиви. Добили смо потврду са највишег места да је власт у Србији несмењива. До оваквог назадовања је дошло из два основна разлога. Први се односи на неуспешну транзицију ка либералном и демократском друштву, при чему је Србија била додатно оптерећена лошом прошлошћу и великим разарањем привреде током деведесетих, чије штетне последице још увек нису превазиђене. И друго, националне претензије Србије због којих је водила ратове остале су исте и спречавају развој друштва, наметнувши се као вечити „виши национални интереси“ због којих животни интереси грађана не могу да се пробију и надвладају маглу српског националног питања, које је до сада одржавало на власти све политичке гарнитуре.

***

Овај мало дужи увод нас доводи до садашње ситуације у којој маргинализована опозиција покушава да се организује за београдске изборе који се очекују идуће године. Опозиција не успева да мобилише и организује грађане који се противе Вучићевој аутократији, а по мојој процени их има око 40 одсто. У томе не успева колико због своје неспособности толико и због дубоке разочараности и демотивисаности бирачког тела које нема поверења у политичке партије и политику као такву. Очекују се нови и кредибилни људи, без политичке прошлости, али препрека је и то што се боље стојећи слој политички дезактивирао. Тако је дошло да поделе у којој један део активних грађана подржава неколико нових покрета, а други део старе опозиционе странке које су се углавном очистиле од „прелетача“, који су опет феномен за себе. Те две групе, нове и старе политичке организације чије границе нису јасне, ни идеолошки ни по томе ко је заиста нов, боре се између себе за превласт, о чему је писао Дејан Илић. „Нови“ би да отерају „старе“ зато што и једни и други пуцају на исто бирачко тело. Они своју шансу виде у елиминацији старих странака. Само када би се они помакли и не би спречавали нове људе да заузму положаје у политичким организацијама, ствар би се мрднула са мртве тачке.

У оваквом размишљању остаје да се одговори на питање како то стари спречавају нове, зар све странке нису на тржишту, свака има своју „радњу“ и свако може да купи њихову понуду, па нека најјачи опстане и победи. У таквој опсесији да једни другима узимају купце, ни једни ни други нису у стању да постигну значајнији успех, а камоли да стигну до осиромашених грађана („обичног народа“) које под својом контролом држи Вучић. Због ове непринципијелне и неполитичке поделе (ко је нов и кредибилан, а ко стар и за рециклажу, уместо ко је политички успешан а ко неуспешан), они не успевају да мобилишу бројне противнике диктатуре, дакле сопствено бирачко тело. Стари не ваљају, али се ни нови нису прославили, па смо стигли до апсурдне ситуације да се развила унутрашња опозициона борба на слободном опозиционом тржишту! Чак ни та разлика – нов и кредибилан или стар и некредибилан, није јасна. ДЈБ је на тој разлици нудио коалицију само „нових“: ДЈБ, ПСГ и Вук Јеремић. Откуд се Вук Јеремић сматра „новим“, а шест година је био министар спољних послова и десна рука председника Тадића док је ДС учествовала или водила власт и због чије политике је сам Тадић био највише критикован. Ево га сад испао нов новцат. Можда се променио док је седео у Њујорку, о чијем трошку не знамо, само видимо да своје националистичке идеје није променио. Знамо колико су и Двери нове и одакле су се појавиле.

Од нових политичких кандидата највећи успех на председничким изборима постигао је Саша Јанковић који је основао Покрет слободних грађана. Ту је и покрет Доста је било који је обећавао да ће постићи значајнији политички успех, али се и он зауставио око цензуса. За београдске изборе актуелан је покрет Не да(ви)мо Београд, типично градски покрет са градским амбицијама, који је успешно окупљао протесте грађана против пројекта Београд на води и рушења Савамале. Од старих странака успела је да опстане само Демократска странка, која је била главна мета режима и била разарана више пута; последњи пут ју је поделио њен бивши председник Борис Тадић и основао своју Социјалдемократску странку која не прелази цензус. У сличној ситуацији су и ЛДП и ЛСВ. И то је углавном цела опозициона сцена, при чему се неке од партија на њој не сматрају „правом опозицијом“.

У оваквој ситуацији се и даље непрекидно прича о удруживању свих опозиционих странака у једну колону по критеријуму ко је „права опозиција“, или у две колоне по идеолошкој оријентацији. Ових дана је дошло до новог раскола између пријатељских ПСГ и ДС на питању ко жели а ко одбија да учествује у јавним расправама са Вучићем. О чему се ту заправо ради није сасвим јасно, али је по опозицију то јако лоше и додатно је слаби.

Све у свему, ситуација не изгледа обећавајуће. Зато је најбоље да се одбаци лоша традиција уједињавања опозиције. Чини се да је исправније да свака странка иде сама (или да се уједини са киме жели) и понуди свој програм за вођење главног града, што неће сметати у постојећем пропорционалном изборном систему. Нека се сви на крају саберу – и опозиција и власт, па ко добије већину – тај ће да формира градску власт. Овакво решење би било много боље од ове бесмислене утакмице између старих и нових, у ситуацији док власт уништава Србију и манипулацијама добија преко 50 одсто. Да апсурд буде комплетан, треба рећи да баш власт репрезентују најстарије странке (СНС преко СРС-а има порекло у Радикалној странци, једној од првих у Србији), које су деведесетих година (заједно са Милошевићевим СПС-ом који је пореклом из СКЈ-а) одвеле Србију у понор ратова, национализма, злочина и моралне бламаже. Па се питам како смо се нашли у ситуацији да оваквој прастарој власти не смета њена ужасна биографија и бесперспективна садашњост, а опозиција, у коју спадају демократски настројене странке, се свађа о томе ко је нов а ко је за отпад. Прва за отпад је сама власт!


Извор Пешчаник, 21. август 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.