Menu
RSS

БРАНКО МИЛАНОВИЋ: ТЕМЕЉИ "НЕЛИБЕРАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ"

Putin Orban123Изгледи да се у Русији појави истински независна друга партија равни су изгледима да у Америци заживи трећа

Ако се не варам, израз „нелиберална демократија“ први је употребио Фарид Закариа. Виктор Орбан, мађарски премијер, један од узорних младих источноевропских реформатора и либерала из 90-их година 20. века, који је убрзо окренуо други лист, данас с поносом користи исте речи да опише свој режим у Мађарској. У последње време термин је стекао велику популарност као опис и објашњење режима попут Ердогановог у Турској или Путиновог у Русији. Можда се и Венецуела може сврстати у исту категорију.

Коришћење термина „нелиберална демократија“ имплицира да је одређени систем демократски утолико што постоје слободни избори, мање или више слободни или бар разнолики медији, слобода окупљања и тако даље, али су „вредности“ које режим заступа нелибералне. Ердоган верује да исламу треба дати предност у односу на људска права у облику у којем их је установило просветитељство, Орбан верује у „хришћанску цивлизацију“, Путин у „руску духовност“, а Мадуро у „боливарску револуцију“. „Нелибералност“ такође имплицира могућност мајоризације и одузимања одређених „неотуђивих“ права простом већином гласова. У екстремним облицима то значи да већина може одлучити да ускрати нека права мањини, на пример слободу говора.

Верујем да таква дефиниција пренаглашава вредносну компоненту у поменутим режимима. Сама суштина или жељени циљ тих квазидемократских режима је вишепартијски систем у којем побеђује само једна партија. Русија је највише узнапредовала у развоју „изборног инжењеринга“, па у овој земљи наизглед постоји демократија, више партија и тако даље, али једино важно правило игре је да победу може однети само једна партија, док се осталима, у зависности од „кооперативности“ и блискости са „партијом власти“, мање или више допушта да се укључе у поделу плена.

Управо тај моменат „поделе плена“ је кључна одлика ових режима. Супротно веровању неких аналитичара, њихови лидери заправо не заступају „вредности“ које су супротне западним либералним вредностима. Уместо тога, верујем да је скуп вредности које ови режими нуде креиран само зато да би се бирачима пружио утисак да су дали глас за неки препознатљиво „национални“, „домаћински“, „некосмополитски“ политички програм, док је стварни циљ партије на власти очување контроле над државним апаратом да би партија могла да настави да краде, било директно (преплаћеним јавним радовима или кроз државна предузећа) или индиректно (корумпирањем приватног сектора и састављањем закона и прописа по мери оних који понуде највише).

Партија на власти заправо формира систем организоване крађе. Да би опстала и напредовала, она је принуђена да се претвара да брани одређене „вредности“, док је њен главни задатак да осигура финансијску корист онима који је подржавају. То је клијентелистички систем од врха до дна. Функције које обавља партија на власти веома су сличне функцијама које је обављао Мобутуов режим у Заиру (што је сјајно описала Микела Вронг у књизи „In The Footsteps of Mr Kurts“). Лидери на врху (Ердоган и његов син, Путин, Ротхенберг и остали олигарси, итд) узимају за себе велики део колача, као и Мобуту, али њихова примарна функција је да арбитрирају у деоби новца између различитих интересних фракција. Ако прочитате књигу Микеле Вронг о Заиру видећете да је Мобуту био на врху пирамиде, али то никако не значи да је имао неограничену контролу апсолутног диктатора. Да би сачувао позицију моћи морао је да обезбеди подршку различитих група које се боре за новац. Управо тако и Путин опстаје на власти: не као стаљинистички диктатор, већ као неопходни судија чији би изненадни одлазак са сцене срушио систем и оставио га у расулу док се не појави нови општеприхваћени арбитар, можда тек после грађанског рата.

Колико је за разумевање оваквих режима важна управо та особена структура власти комбинована са клијентелизмом, а не наводно супротстављање „либералним“ вредностима, схватио сам током летошњег боравка у Црној Гори. Већ 30 година Црном Гором влада један човек. Као и Путин, променио је више позиција са којих је вршио власт: председник партије, премијер, председник државе. Такође, његова владавина је у извесном смислу усклађена са западним либералним „вредностима“ у области заштите права геј популације, животне средине, либерализације прописа итд. Он је Црну Гору довео на праг прикључења Европској унији и изборио се за улазак земље у НАТО. Али структура његове владавине нимало се не разликује од Путинове: у питању је контрола власти да би се крало и делило са онима који нас подржавају (уз део за себе и најближу клику, наравно).

Да би опстао, такав систем мора редовно да побеђује на изборима, ако је могуће заувек. Бен Али и Мубарак су организовали нешто слично у Тунису и Египту, али су на крају срушени. Ђукановић, Лукашенко, Ердоган, Путин и Орбан се још добро држе. И ту Русија предњачи. Да би се осигурала победа користе се сва средства: државним упосленицима се топло „препоручује“ да гласају за „правог“ кандидата или „праву“ партију, гласачима се деле мобилни телефони да сниме за кога су гласали, а ако су гласали за „правог“ кандидата, телефон могу да задрже као поклон (иста техника се користи у Црној Гори више од 10 година), гласови се директно купују или се у изборне кутије убацују лажни листићи и ствара се забуна. Директна крађа избора фалсификовањем резултата бројања остаје као крајње решење за случај нужде. У Русији је такву крађу тешко или немогуће извести у великим градовима, али је изводљива у мањим местима и удаљеним регионима где број гласова за „правог“ кандидата достиже и 90 одсто или више.

Верујем да грешимо када такве режиме посматрамо као суштински различите од западних либералних режима. Они само додатно наглашавају одређене аспекте који постоје и у „напредним“ демократијама: у оба система државни прописи и закони се могу куповати, али се у „новим“ режимима то ради отвореније и безочније. Изгледи да се у Русији појави истински независна друга партија равни су изгледима да у Америци заживи трећа. Само је у Русији и сличним режимима занемаривање воље гласача отишло корак даље. Ту имамо појачане, често гротескно, лоше стране демократије и готово потпуну елиминацију добрих.

Али кључна особеност свих ових нових режима је то што систем вишепартијске клептократије дозвољава победу само једне партије.

Превео Ђорђе Томић


Извор globalinequality/Пешчаник, 22. август 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.