Menu
RSS

НИКИФОРОВ: СРБИЈИ ТРЕБА НОВО НАЧЕРТАНИЈЕ; РУСИЈА ПОНАВЉА УКРАЈИНСКУ ГРЕШКУ

NikiforovСрби морају јасно знати шта је за њих важно и најважније и да то одлучно и тврдо бране

Србија није ни издалека највећа словенска земља. Али, могло би се закључити да јесте – ако би се судило по светски признатом московском Институту за словенске студије, који постоји у оквирима Руске академије наука.

Јер, њиме три последње деценије руководе руски експерти за српску историју и бившу Југославију.

Актуелни директор Института за словенске студије – Константин Владимирович Никифоров – магистрирао је на Србији Илије Гарашанина, а докторирао на „босанској кризи“ из деведесетих. На свом месту је од 2004. године, а на њему је наследио историчара Владимира Константиновича Волкова, који се такође бавио Југославијом и Србијом.

Волков је Институтом руководио 17 година.

До 2008. године, институт се звао Институт за словенске студије и балканистику, када му је назив промењен кроз реформу Академије наука. Реформа је тако „провучена“ избацивањем дела имена. О томе Никифоров – у ексклузивном интервјуу за Факте – каже:

— Нама је објашњено да је славистика нешто на светском нивоу, а балканистика нешто регионално. То нам је изгледало прилично неозбиљно... но, институт је наставио да се бави свиме чиме се бавио и раније, и то на исти начин. Јасно је да се не можемо бавити историјом Србије без историје Албаније или Војводином без историје Мађарске и Аустроугарске. Институт се бави и језиком, културом, литературом, лингвистиком и етнолошким проблемима – не само словенских народа. „Мора“, јер је немогуће ограничити се на словенске језике. У румунском, 10 одсто речи има словенски корен. Примера ради: светски рат се каже „разбој мундијал“.

Ваша магистарска теза се бавила Гарашаниновим временом и његовим Начертанијем. У међувремену је изашло проширено и допуњено српско издање под насловом „Начертаније Илије Гарашанина и спољашња политика Србије 1842-1853.“ Докторска дисертација се односи на завршну етапу тзв. босанске кризе. Шта је то што спаја Начертаније и садашњи тренутак? Неки сматрају да данас недостаје српски политичар нивоа који је имао Илија Гарашанин – државотворан и српски постављен и да нам недостаје план са погледом на суверену српску државу и окупљање српских територија?
— Питање је баш обухватно. Укључује безмало целу српску историју. Али, независно од тога, људи као Гарашанин потребни су Србији увек. Па чак и Русији, не само Србији.

Што се тиче Начертанија, односно националног плана који се бави дугорочним питањима и перспективом, од колега-историчара, не само српских, често чујем: „шта да радимо, ми смо мали“. Погледајмо два аргумента: историјски и савремени. Србија је и у Гарашаниново време била у основи турски пашалук без икакве независности. Почетком 19. ствари су по Србе стајале још горе. Отоманска империја се простирала на три континента (Европу, Азију и Африку), па је ипак тај мали српски пашалук подигао два устанка и успео да крене путем градње националне државе и независности, а изгледало је да никакве шансе за то није било.

Некад сам се и сам питао: како су то успели Срби, а нису Бугари. Пронашао сам објашњење у томе што су Срби мали народ, али са менталитетом великог народа.

То некад навлачи народу невољу на врат, као деведесетих година, али је то истовремено и објашњење како је један мали народ – уз помоћ Русије и користећи међународне околности – успео да победи велику турску империју.

Формула и размишљање „ми смо мали народ“, из угла савремене ситуације, може да се посматра и на примеру Чеха и Мађара, који нису много бројнији народ од Срба. Али погледајте политику коју је водио Вацлав Клаус или садашњу политику Милоша Земана. Погледајте курс Виктора Орбана. У обе земље схватају шта је национални интерес и тврдо бране националне позиције и интересе, без обзира што су у ЕУ и што чланство подразумева да су неке ствари пренели на Брисел. Када дође до националних интереса, постављају се тврдо. И Чешка и Мађарска су добар пример за Србију.

И Београд би тако могао и морао да се поставља, тим пре што нема тако чврсте обавезе према ЕУ као Мађари и Чеси.

Постоји и други, негативни, пример за оно „мали народ“, а то је Бугарска која се одрекла Јужног тока. Да није, на њему би зарађивала огроман новац. Обуставила је изградњу атомске централе која се правила уз помоћ Русије и због тога ће морати да купује електричну енергију. И Мађарска је била под притиском ЕУ да обустави изградњу своје атомске централе „Пакш“ (такође уз помоћ Русије), али није поклекла. Срби треба да гледају у Мађаре као неку врсту узора.

Срби морају јасно знати шта је за њих важно и најважније и да то одлучно и тврдо бране. На жалост, такве јасне политике нема, или је ја, у сваком случају, не видим.

Србија мора да има српску, а не проруску или прозападну политику, а она подразумева да Србија мора знати шта хоће и шта неће. Неке правилне ствари се већ раде. Имам у виду споразум о слободној трговини између Србије и Русије и то што власт Србије не пристаје да уведе санкције Русији. Такође, као Московљанин, видим у нашим продавницама производе из Србије. Ми имамо тржиште за српску привреду и српске сељаке. То је сачувано без обзира на притисак да Србија уведе санкције Русији.

То су елементи данашњег Начертанија. Не треба да се Србија конфронтира са сваким и увек, али мора да буде тврда и одлучна кад дође до крупних виталних интереса.

Русију је власт у Црној Гори оптужила за покушај државног удара, односи Русије и Подгорице су на силазној путањи. Како се догодило да Американци тако брзо и просто преотму русофилску Црну Гору и доведу до тога да њен режим у претежно русофилској земљи опстаје на русофобији?
— Москва није била за раздвајање Црне Горе и Србије. Она је тада остала по страни, одлучила је да се не меша и да остави да процеси иду тако како су ишли. Грешка је била што је Русија пропустила да јасно саопшти да је она за опстанак заједничке државе.

Постоји једна врста правила: што су веће српске територије на Балкану, то Русија може да рачуна на већу подршку на Балкану.

Али, на исход референдума у Црној Гори вероватно је утицало и то што је црногорска дипломатија у време процеса који су водили раздвајању и у време раздвајања од Србије радила у Русији и према Русији активније од српске. Чак је у то укључила и своју морску обалу, смишљено помажући неким утицајним људима из Русије да тамо добију плац или саграде викендицу. Имали су по московским листовима и новинаре који су њихову ствар помагали. Издали су у Москви две књиге, Историју Црне Горе и историју црногорске тзв. аутокефалне цркве, и делили их свим утицајним људима у Москви. Србија није ништа слично урадила.

У првој књизи се о Србима говори горе него о Турцима.

Ђукановић је направио два велика греха: разделио је српски народ и направио русофобски режим. Вероватно се сви велики људи Црне Горе сада преврћу у гробовима због тога. Све је урадио због личног интереса и користи.

Народ у Црној Гори је и данас у већини русофилски. Сама чињеница да се Ђукановић уплашио и није смео да организује референдум о уласку Црне Горе у NATO је управо потврда тога.

Чињеница је да је Црна Гора опстајала као независна држава, пре настанка прве Југославије, захваљујући руској помоћи. У царском државном буџету је постојала посебна ставка „помоћ Црној Гори“ и та ставка се из године у годину повећавала. Нико у Русији не очекује вечиту захвалност народа Црне Горе због тога, али је то историјска чињеница. Народ јесте захвалан, али је власт таква каква је.

Поводом једног од Дугинових текстова, један од читалаца на Фактима је коментарисао да је Русија нама наклоњена, али сувише пасивна. Други коментатор је рекао да су Американци у Србији сами створили све што им је било потребно да Србију зајашу. А Русија говори да у братској Србији неће да утиче ни на власт ни на опозицију. Кад се ствари поједноставе: Русија неће да се меша Американцима у посао који раде у Србији. Исти читалац каже и да Русија мора да почне да ради нешто, а не само да сарађује са српским „Американцима“. Хоће ли то Русија кориговати?
— Све те грешке је Русија направила и у Украјини која јој је ближа, па и важнија. Ми смо исти народ. Американци су сами рекли да су уложили шест милијарди на „обраду“ Украјине. Русија је у Украјини била изгубила битку. И, сада власт у Украјини са Русијом има јако лоше односе.

Американци не могу да „купе“ целу Украјину, а ни много мању Србију, па „купују“ врхушке, формирају НВО, утичу преко медија, дају стипендије младима.

Русија је деведесетих година била у тешким економским приликама. У Србији су у то време биле такве прилике да смо могли да више утичемо, али смо ми сами били у проблемима. Данас је фактичко стање такво да Русија још касни. И Срби много касне са својим пословима. Нарочито око Косова, па и Републике Српске.

Русија није она из деведесетих: направила је Раша тудеј и Спутњик, а реакције са Запада показују да је тиме погодила у центар. Запад је био присвојио право да једини тумачи светска збивања, али се сад појавио алтернативни глас. Појава Гаспрома на Балкану и у Србији је такође елемент одређеног утицаја. Хенри Форд је говорио: „Што је добро за Форд – добро је и за Америку“. Не сасвим, али се може такође рећи – што је добро за Гаспром, добро је и за Русију. Односно, што је добро за Гаспром у Србији добро је и за Србију.

Део правилног курса Београда је и појава руско-српског хуманитарног центра у Нишу. Реакције Запада показују да је и тиме погођено у правилну тачку.

Србија има елементе исправне политике, али нема систем такве политике. Исто могу да кажем за Русију: Русија у Србији има елементе праве политике, али још нема цео систем такве политике.

Наша власт је почела да се бави Декларацијом о опстанку – не развојем него опстанком – српске нације. Како Вама, с погледом из Москве и Института, изгледа стање српске нације? — Највећи пораз српског народа, без обзира на ратове деведесетих, јесте одвајање Црне Горе и оно што се догађа са том земљом. Имам у виду то што се преко половине у Црној Гори изјашњава као Црногорци и тако се одвајају од Срба. Формирање црногорске нације је наметано са врха, али је сада добило унутрашњу енергију. То се дешава када деци говориш да су Срби гори од Турака, да си Црногорац, а не Србин и кад од тога још и боље живиш. И руски највећи пораз је што у Украјини и руску децу уче да су Украјинци, чак да су им Руси непријатељи... Црна Гора престаје да буде српска, иако је то била све време кроз историју. Сада је то, у најбољем случају, пола-пола.

Највеће српско достигнуће је постојање Републике Српске. У овом тренутку не могу да кажем да ли је видљиво приближавање Београда Републици Српској добро постављена и промишљена национална политика (у Начертанију је Босна била на првом месту), да ли је то део данашњег Начертанија, или је то покушај власти да се оправда и да се направи компензација за то што Београд полако као да диже руке од Косова и Метохије и препушта му да буде све самосталније и све одвојеније од Србије. Чак се и северни део, у коме су Срби велика већина, препушта Приштини.

Волео бих да се покаже да је то са Републиком Српском и Декларацијом плод промишљене политике, а не пи-ар.

Зна ли се, коначно, зашто је Русија повукла свој батаљон са Косова?
 — Питао сам неке на ту тему. Било је одговора да је посао већ био обављен, да је Косово мирно и да не треба бацати новац, мада није био велики. Убрзо се десио мартовски погром и показало се да није тачно да је Косово мирно и да ће то остати.

Коштуница и Путин су се срели у Сочију и Путин је дао другачије објашњење: да се батаљон није повукао јер тамо није имао шта да тражи јер је посао обављен, већ да није имало смисла остајати тамо где Русија није имала своју зону одговорности и где су све решавали други. То је објашњење много правилније него прво.

Нисам сигуран да би останак батаљона спречио проглашење независности, јер он заиста није имао зону одговорности. Са њим је ситуација била двосмислена чак и у време кад се налазио у Босни. Некакву равнотежу јесте правио, али се испоставило да преко њега Русија учествује у некој врсти окупације. То је било и док је био у Босни, а у неку руку и кад се пребацио на Косово.

Шанса да се нешто више уради је била када се батаљон пребацивао из Угљевика на приштински аеродром . Чак је било могућности да батаљон буде појачан падобранцима из Русије. Били су припремљени и авиони на војном аеродрому код Рјазања, али до тога није дошло.

Ви сте писали говоре за Јељцина. Какав је био стварни Јељцинов однос према Србији? Је ли тадашњи министар иностраних послова Андреј Козирјев радио по америчким инструкцијама са којима је Јељцин морао да се мири?
— Тешко ми је да одговорим на то питање, јер са Јељцином о томе никада нисам причао. Ни данас не знам његову праву позицију према Србији.

Он се није много разумео у спољну политику. У своје време је руководио великом индустријском облашћу у Русији и бавио се економским питањима. Он је спољна питања био препустио Козирјеву, у кога је у прво време имао поверења.

Да ли је Јељцин одабрао Козирјева за шефа дипломатије или му је био наметнут?
— То се десило прилично случајно. Совјетски Савез је био чудна држава. Свака савезна република је имала владу, академију наука, само Русија није имала академију наука, није имала ни своје министарство спољних послова, ни комунистичку партију...

Када су почеле перестројка и реформе, била је направљена мала комунистичка партија Руске Федерације, па је чак кратко време постојала Академија наука Русије.

Поред министарства спољних послова Совјетског савеза, кратко време пре распада је постојало мало министарство спољних послова Русије.

До функције министра спољних послова Русије, Козирјев није чак нигде био ни амбасадор. Кад се Шеварнадзе вратио у своју Грузију, појавио се вакуум, а Козирјевљево мало министарство спољних послова Русије се улило у велико министарство спољних послова Совјетског савеза.

Ко је Козирјева довео на место шефа тог малог министарства спољних послова Русије?
— Не знам ко је утицао да се Козирјев нађе на челу тог прелазног министарства спољних послова Русије, а Јељцину га је неко вероватно препоручио, а овај, не разумејући се у спољну политику, прихватио.

Козирјев сада живи у Мајамију, мени се чини да то није случајно, да је то закономерно што је завршио као „Американац“ у Мајамију.

Али, како је време пролазило, појачавао се критички однос према његовом министровању. Експерти за спољну политику и Дума су почели да критикују Козирјева, чак је и Примаков (који је тада руководио Спољном обавештајном службом Русије) дозвољавао себи да критикује спољну политику Козирјева. Јељцин је тако почео да схвата да ту постоје проблеми.

Русија је у то време била слаба, добијала је финансијску помоћ од Запада и није могла да води антизападну спољну политику.

Да Козирјев толико дуго опстане утицала је и заблуда да ће Америка направити посебан Маршалов план за Русију, а онда је почело да се схвата да је Америка заинтересована да Русију помаже таман колико је довољно да у њој не дође до хаоса.

Сваки покушај да се направе ближи односи између бивших држава Совјетског Савеза или да се води активнија политика према Балкану, сурово је био пресецан.

Када је Јељцин сменио Козирјева оптужио га је за две ствари: што није било отпора ширењу NATO и што није било јасне позиције поводом Југославије. Министарство се под Козирјевим држало позиције да то што неке земље иду у NATO није ништа лоше и ништа страшно. Јер, свака суверена земља може да иде где хоће. Ми тобоже живимо у цивилизованом миру, па је то све уреду.

Само, управо на тој тачки се критика појачавала, нарочито од стране Примакова који је био фигура од ауторитета. Тада су у Козирјевљевом министарству смислили формулу и прогласили да је Русија против исхитреног, пребрзог ширења NATO. Није било јасно шта то значи – једне године је пребрзо, а следеће није?!

Кад сам писао говоре за Јељцина, избацивао сам „исхитреног, пребрзог“ и остављао да је Москва „против ширења NATO“, а онда су то код Козирјева враћали.

Русија тада највероватније није могла да изводи нека офанзивна дипломатска дејства, али је могла да, одступајући, брани одлучније и јаче главне тачке – то је могла и морала.

Нарочито што су се Американци у том периоду донекле бојали Русије – по инерцији односа са Совјетским Савезом и јер је Русија и тада била нуклеарна сила. Кад су видели да се Русија не буни, већ каже „можете и ово и оно“, они су почели да функционишу по принципу „зашто да не!“. У врху у Русији је било наивног очекивања да ако ми чинимо њима и они ће нама. Али, то се није десило.

Имајући све у виду, могле су се сачувати и неке позиције на Балкану које нису сачуване. Запад је, кад је у питању Балкан тих година, руским рукама присиљавао Србе на уступке. Схватао је да кад Русија нешто каже Србима да ће то лакше проћи него ако то тражи директно Америка.

Вероватно се зато појавио Виктор Черномирдин као посредник. Што је он у суштини радио и које инструкције је имао?
— Чињеница је да су преко њега натерали Милошевића да пристане. Генерал Леонид Ивашов, који је био у Београду са Черномирдином, отворено пише да они такве инструкције нису имали. Да је тако, показује и пребацивање батаљона из Угљевика на приштински аеродром.

У ту операцију није било укључено Министарство спољних послова. Оно је чак, у првом тренутку, протестовало због тог потеза. То значи да је војни врх добио непосредно од Јељцина одобрење за ту операцију.

Чуо сам да је Черномирдин у време када се све то дешавало, почео да показује председничке амбиције. У то је време постојала америчко-руска комисија Гор-Черномирдин. Черномирдин је добио сигнале типа – „ако ти нама помогнеш око Милошевића, ми ћемо теби помоћи да постанеш председник Русије“. О томе, бар за сада, нема докумената. Тек ће се сазнати шта је истина и зашто је Черномирдин мимо остатка делегације толико присиљавао Милошевића да пристане.

Како видите даљи развој ситуације: може ли Србија да поврати суверенитет у правом смислу?
— Она мора јасно да постави своје националне циљеве и да их брани. Да налази савезнике. Ако се Србија буде економски развијала то ће јој дати одређене шансе. Одбрана националних интереса помаже развоју економије, а развој економије олакшава одбрану националних интереса.

То све зависи и од политичког система, а мој је утисак да на том плану сада понављате оно што је било у време Милошевића. Као да се формира „један и по“ политички систем. У Милошевићево време су били његови социјалисти и сви остали на другој страни. Сада постоје само напредњаци, а опозиција је слабија него под Милошевићем. То се не тиче само политичке сцене и партија, него и свега осталог, укључујући и медије.

Власт код вас као да не схвата да је опозиција потребна самој власти – и да би се боље дефинисали национални интереси и да би била јача њихова одбрана. А и да би могла да се води права и ефикасна борба против корупције.

Бивших шест југословенских република би се могле груписати две по две.

Први пар су Хрватска и Словенија са политичким системом бивших комуниста који су се прометнули у социјадемократе, и национално оријентисаних десних партија. Клатно власти иде час једнима, час другима.

Други пар су дејтонска Босна и охридска Македонија, са уставима који су наметнути споља. Обе су и данас нека врста протектората. У БиХ постоји српско-бошњачки проблем, а у Македонији македонско-албански. Нисам сигуран да ли те државе уопште имају перспективу опстанка. БиХ може да опстане само као мека конфедерација – што мекша то има веће шансе да опстане.

Срби се према Босни не односе као према својој држави, а и како би могли кад су изложени толиким притисцима? Како да после онаквог рата живе као да се ништа није десило?!

Остаје пар Србија-Црна Гора. У обема није до краја оформљен политички систем. У Црној Гори се то види боље него у Србији. То је режим једног човека у коме нема праве опозиције. Ђукановић је увек на власти, и кад је одлазио корак уназад, била је његова власт: парламент послушно гласа како он хоће. То је архаична форма владавине која задовољава Запад јер је то послушна власт.

Када је Холбрук водио разговоре са Милошевићем и потом био критикован у Америци, он је контрирао: „Шта хоћете, са диктаторима се најлакше договара“.

У случају Србије и Црне Горе опозиција је нарочито потребна самој власти. Не може власт све да види и да има по свету све потребне везе. На жалост, ово о чему говорим, не видим ни у Србији ни у Црној Гори. Тенденција као да, нажалост, иде у другу страну.

Нисам присталица теза да у неким земљама не постоје услови за рад опозиције и демократију, нарочито не у Европи. Направите нормалне законе, учините телевизију доступном свим факторима у земљи и појавиће се праве партије, ојачаће постојеће, појавиће се нормална опозиција и нови лидери.

Аутор Диана Милошевић


Извор Факти, 07. септембар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.