Menu
RSS

ЏЕЈМС ЏОРЏ ЏАТРАС: МЈАНМАР КАО НОВО КОСОВО?

Rohinga muslimaniСамо замените „Рохинђа муслимане“ са „албанским муслиманима“, „Рахине“ са „српским“, „Теравада будисте“ са „православним хришћанима“

Кад год западне владе и мејнстрим медији почну да роне крокодилске сузе због неке мањинске заједнице „мирољубивих муслимана“ коју тлачи нека опака немуслиманска влада, уз захтеве да „међународна заједница“ нешто учини у вези с тим, то треба посматрати са великом, дебелом дозом скепсе.

У овом случају је реч о народу Рохинђа, који са својих око милион становника чини значајну мањину у држави Рахине (некада Аракан) у Мјанмару (некадашњој Бурми). Према извештајима главних медија и група за људска права (финансираних од стране других влада), влада Мјанмара тлачи Рохинђе, који су у великом броју избегли у суседни, већинско муслимански Бангладеш.

Саопштава нам се да Рохинђама, „често описиваним као ‘најпотлаченија мањина на свету‘“, коју злостављају будисти из Рахинеа, подстакнути фанатичним монасима које подржава национална влада – прети геноцид и етничко чишћење. Међународна заједница мора нешто да учини! Где је Саманта „риба која се бави геноцидима“ Пауер сада када нам је потребна?

Ако све ово звучи познато – то је зато што и јесте. Јер би све горе наведено могло практично од речи до речи да опише западни званични и медијски наратив у вези српске покрајине Косово и Метохија крајем 1990-их. Само замените „Рохинђа муслимане“ са „албанским муслиманима“, „Рахине“ са „српским“, „Теравада будисте“ са „православним хришћанима“.

Наравно, званични наратив о Косову је био и остао скоро потпуна перверзија истине. Крајем 1990-их, западне обавештајне службе и њихови пријатељи у исламском свсту, првенствено Саудијска Арабија, земље Персијског залива и Турска, као и исламске „добротворне“ организације повезане са Ал Каидом, су достављали оружје на Косово ради подршке оружаним терористичким групама познатим под називом „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК). Предвођени вођама албанске мафије, припадници ОВК су нападали српске званичнике и цивиле, али и убијали недовољно милитантне Албанце, настојећи да изазову репресалије власти које би послужиле као повод за интервенцију међународне заједнице, односно САД и НАТО, ради заустављања непостојећег српског геноцида над Албанцима. Како сам навео у извештају америчког сената из августа 1998. неколико месеци пре наводног масакра који је „оправдао“ напад НАТО-а на Србију, одлука о војној акцији је већ била донета и чекао се само „окидач“:

„У време овог извештаја, планирање за амерички вођену НАТО интервенцију на Косову је углавном завршено, док је привидна спремност Клинтонове администрације да интервенише подложна скоро сваконедељним колебањима. Чини се да је све што недостаје неки догађај – са одговарајућим упечатљивим медијским покрићем – који би интервенцију учинио политички проходном, па чак и неопходном, на исти начин на који је неодлучна председничка администрација коначно решила да интервенише у Босни 1995. пошто је серија ‘српских минобацачких напада’ однела животе на десетине цивила – напада који су, када се пажљивије погледа, заправо могли да буду дело муслиманског режима у Сарајеву, који би био главни добитник интервенције. (За више појединости, првенствено извештаје европских медија, видети извештај Републиканског политичког комитета америчког сената: ‘Испоруке иранског оружја које је одобрио Клинтон допринеле претварању Босне у милитантну исламистичку базу,’ 16.1.1997.) Све очигледније је да председничка администрација чека сличан ‘окидач’ на Косову: ‘Један виши званичник америчког министарства одбране који је 15. јула брифовао новинаре је напоменуо да „тренутно нисмо ни близу доношења одлуке о било каквој оружаној интервенцији на Косову“. Он је навео само једну ствар која би могла да доведе до промене политике: „Мислим да би, ако би се достигао неки ниво зверстава који не би могао да се толерише, вероватно то био окидач’“ (Вашингтон пост, 4.8.1998). Недавне опречне извештаје о наводној масовној гробници која садржи (зависно од извештаја) на стотине убијених албанских цивила или на десетине бораца ОВК убијених у борби такође треба посматрати у овом светлу.“ (извод из: „Босна II: Клинтонова администрација на правцу НАТО интервенције на Косову,“ август 1998.)

Приметити сличности између званичних и медијских извештаја о Рохинђама 2017. и „Косоварима“ 1998-99. не значи и тврдити да је спољна интервенција против Мјанмара на помолу, или да се чак и разматра. Нити је то само по себи негирање могућности да су Рохинђе, или бар неки од њих, жртве прогона. Само се жели напоменути да треба бити обазрив чим уобичајени медијски манипулатори и самоименована међународна заједница крену са својим моралисањима о геноциду. Једноставно је потребно поставити питање – која је друга страна ове приче?

На пример, према анализи сајта Moon of Alabama:

„Медијска пажња је усмерена ка минорним етничким сукобима у Мјанмару, бившој Бурми. Према причи ‘западних’ медија, муслиманске Рохинђе су изложене неправедној демонизацији, прогону и убијању од стране будистичких руља и војске у држави Рахине, близу границе са Бангладешом. ‘Либерални хумани интервенционисти’ попут Хјуман рајтс воча су се удружили са исламистима попут турског председника Ердогана у гласном нарицању над злом судбином Рохинђа.

Овај чудан савез је такође склопљен током ратова у Либији и Сирији (и на Косову; прим. аут.). То је сада већ знак упозорења. Да ли иза овога стоји нешто више од локалног конфликта у Мјанмару? Да ли неко потпирује ватру?

Дакако.

Мада је етнички сукоб у држави Рахине врло стар, он се током последњих неколико година претворио у џихадистички герилски рат, финансиран и вођен из Саудијске Арабије. Ово је област од геостратешког интереса:

‘Рахине игра важну улогу у кинеској иницијативи Један појас један пут, пошто представља излаз на Индијски океан, као и локацију за планиране кинеске пројекте у вредности од милијарду долара – планирану економску зону на острву Рамри, као и дубоку морску луку Кјокфју, која је нафтоводима и гасоводима повезана са Кунмингом у кинеској покрајини Јунан.’

Цевоводи који иду од западне обале Мјанмара на исток ка Кини омогућавају увоз угљенохидрата из Персијског залива у Кину, заобилазећи уско грло Малајског пролаза и спорне делове Јужног кинеског мора.

Ометање кинеских пројеката у Мјанмару је у ‘западном интересу’. Распиривање џихада у Рахинеу би ту могло бити од помоћи… У тој области се развио један неспорно исламистички устанак, који делује под именом Војска спаса Рохинђи Аракана (Arakan Rohingya Salvation Army – ARSA), под вођством Атаулаха абу Амар Ђунђунија, џихадисте из Пакистана. (ARSA је раније деловала под именом Хараках ал-Јакин, или Покрет вере.) Атаулах је рођен у великој Рохинђа заједници у Карачију, Пакистану… Ројтерс је крајем 2016. известио да се та џихадистичка група финансира преко Пакистана и Саудијске Арабије:

‘Група Рохинђа муслимана која је у октобру напала мјанмарске граничаре је предвођена људима са везама са Саудијском Арабијом и Пакистаном, изјавила је у четвртак Међународна кризна група (МКГ), цитирајући припаднике групе… „Мада није потврђено, постоје назнаке да је (Атаулах) био у Пакистану и, могуће, још негде, и да је прошао практичну обуку из модерног герилског ратовања,“ изјавила је МКГ, напоменувши да је Ата Улах био један од 20 Рохинђи из Саудијске Арабије који су предводили операције те групе у држави Рахине. Мимо тога, постоји комитет од 20 старијих припадника Рохинђа емиграције који надгледа ову групу, чије је седиште у Меки, изјавила је МКГ.’

Џихадисти из ARSA тврде да нападају само владине снаге. Међутим, будистички цивили из Аракана су такође били жртве заседа и масакра, а нека будистичка села су спаљена.“

Коначно, неопходно је констатовати да је показивање саосећања за муслиманске жртве, стварне или лажне, вишеструко атрактивно за западне владе и медије:

— Пријатељима западних елита у Ријаду, Анкари, Исламабаду итд. причињава задовољство кад виде декадентне пост-хришћане како стају на страну муслимана онако како никад не би стали на страну хришћана. Како је лепо видети колико су неверници слаби, корумпирани и кукавички настројени! (Колико смо чули протеста од наших саудијских, турских, пакистанских и других наводних пријатеља о страдањима хришћана у Сирији и Ираку од стране Ал Каиде и Даеша? Најзад, колико смо тога истог чули од стране западних влада? Да ли су западне владе и медији икад захтевали да тзв. међународна заједница ‘нешто учини’ да би спасла неку немуслиманску популацију – било где у свету?)

— Омогућава западним елитама да са себе сперу сумњу да било какво испољавање бриге у вези исламског тероризма или муслиманских мас миграција у Европу може бити протумачено као „расизам“ и „исламофобија“. Залагање за „прогоњене“ муслимане као што су Рохинђе и косовски Албанци доказује да Запад не робује таквим предрасудама.

— И, можда најважније, залагање за наводно прогоњене муслиманске мањине допушта западним владама и медијима да преусмере кривицу за стотине хиљада – а пре ће бити милионе – муслимана убијених током процеса „промоције демократије“ у већински муслиманским земљама попут Авганистана, Ирака, Сирије, Јемена, Сомалије и других, или још много више оних који би погинули у процесу „доношења слободе“ Ирану. Свакако, бројни немуслимани су такође страдали током ових „племенитих“ хуманитарних акција, али се њихове смрти не могу политички валоризовати – јер нема владе или терористичког покрета који би запретили одмаздом.


Извор ФСК, 08. септембар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.