Menu
RSS

ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: СРПСКА ИСТОРИОГРАФИЈА НИЈЕ ДОРАСЛА НАШЕМ ВРЕМЕНУ

Veljko MisinaДубоко сам убеђен да садашња историографија у Србији није дорасла нашем времену. Уосталом, зар се она не своди на србијанску територију?

Српски народ је у дубокој моралној кризи. Саберите злочине у породици, прихватите чињеницу да је државни врх криминилизовао народ од дна до врха, да систем дрогира омладину, а прост народ ријалитији. Једнопартијски плурализам и беспоговорна послушност вођи су нешто што нас спречава да идемо напред ка бољитку.

Тако је пропуштена прилика да у директном разговору са обожаваоцима лика и дела надбискупа Алојзија Степинца кажемо да је он био припадник удруженог злочиначког подухвата, како то данас говоре у Хагу. Ревизионизам у Хрватској је очигледан процес. Ново усташтво је део те политике, али и сасвим других политичких фактора који долазе из Европе, у првом реду из Велике Британије и Немачке, који су подржавали хрватску политику јер им је она користила у антисрпској стратегији.

Дубоко сам убеђен да садашња историографија у Србији није дорасла нашем времену. Уосталом, зар се она не своди на србијанску територију! А то се одражава и на културу сећања.

Овако о садашњем српском тренутку говори један од најпозванијих људи за неговање културе сећања, свести о геноциду над Србима у XX веку и добар познавалац односа домаће историографије и актуелне власти на оно што се догађа око нас, директор Музеја жртава геноцида проф др Вељко Ђурић Мишина, стручњак из области историографије који је у разговору за портал Глобал Сербиа показао спремност да на сва питања одговара отворено и директно, уважавајући оне о којима говори, а још више чињенице које су неумољиве.

ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ТАВОРЕЊА
Музеј жртава геноцида има свој програм рада али нема одговарајуће услове. То је проблем који га прати од оснивања. Очекујемо да ће будући Меморијални комплекс на Сајмишту убрзати сасвим другачије процесе где ће многе ствари бити постављене на своје место. Музеј у процесу стварања није постављен на праве историографске и музеолошке основе па је готово две деценије таворио. За прву основу требало је ангажовати барем седам-осам историчара, за другу осигурати сваку врсту набавке свих врста музејског материјала. Последњих четири-пет година Музеј задобија одређене контуре свог рада: издаваштво, пригодне изложбе, документарни филмови, сарадња са националним НВО, сарадња са средњим школама кроз трибине и директне разговоре…
 
Кад је реч о истраживањима ратних злочина, морам да кажем да су мали, али веома значајни научно-истраживачки пројекти били плод појединаца (Станиша Бркић о жртвама у Крагујевцу 1941, Силвија Крејаковић о жртвама у Краљеву, Немања Девић о жртвама Смедеревског краја 1941–1945.) него одређених планова. Нова политика Музеја обухвата и помагање, а то значи и финансијско, једне групе младих историчара у њиховим пројектима докторских дисертација Бојан Арбутина, Борис Томанић, Бојан Драшковић… Но, конкретније о томе другом приликом.

НЕМОЋ СРПСКИХ ИСТОРИЧАРА
Срби би требало у суочавању са собом можда најпре да промисле о култури сећања и геноциду који је наш народ доживео у XX веку, а што се замало поновило и у садашњем времену. Како ви као први човек најзначајније институције у Срба која треба да брине о сећању на жртве геноцида, гледате на усађивање културе сећања међу нараштај који долази?
— Сећање и подсећање на прошлост, без обзира на то да ли се ради о националом успону или паду, победи или поразу, јунаку или издајнику, треба да има посебно местo у култури сваког народа. Код нас Срба у Кнежевини и Краљевини Србији то је промишљала елита. У обе југословенске државе важио је принцип заборава и наметања опроста и симетрије. Комунистички првак и вођа револуције Јосип Броз Тито много тога је наследио од југословенског краља Александра Карађорђевића. И краљ и Броз су зарад помирења наметнули лажне податке о ратним жртвама и злочинцима. Краљ је 1. децембра 1918. српску цивилизацију отерао у историју давши до знања да неће бити прилика за величање српских победа у Великом (Првом светском) рату јер би се морало говорити и о злочинима аустроугарске војске која је напала Србију (у којој су бројне јединице биле састављене од војника Хрвата). Броз је форсирао братство и јединство, сврстао је и уклопио Јасеновац у нацистичко-фашистичке злочине. Тако су Хрвати амнестирани у оба случаја.

После распада Југославије и формирања нових држава, требало би стварати и националне историографије. Кад је реч о српском становишту у формирању основе неке српске историографије, тешко је говорити чињеницама а да те разноразни „зналци“ не нападну!

Српска историографија је овог момента фикција. А то се одражава и на културу сећања. Култура сећања је велики задатак који мора да се разреши. У супротном, доживећемо бројна тумачења из непријатељских редова.

Можда је парадигма читаве наше ситуације гужва испред некадашњег Музеја 25. мај, данас названом Музеј историје Југославије, или Куће цвећа, а готово непозната адреса или чак и постојање Музеја жртава геноцида у најширој јавности. Колика је српска кривица према сопственим жртвама? Ко је за то најодговорнији?
— Ако је историја основа за истраживање прошлости, онда сада треба поставити питање: Која је то историографија на сцени међу историчарима у Србији и Српској? Српска? Тешко!

Садашњи историчари из српског националног корпуса нису у стању да сачине темеље српске историјске науке из више разлога. Први је невиђена зависност средње генерације од оних који су већ четири-пет деценијама засели на одређене позиције и не дозвољавају никакве корените промене, јер би њихов готово сав рад дошао у питање, а то значи и бројне привилегије, углед… Припадници најмлађе генерације још увек траже себе гледајући како ће њихове радове прихватити директори института, на пример. Прва група није имала смелости да у комунистичком систему постави питања проблема истраживања великих српских трагедија у оба светска рата. Добар део припадника средње генерације зависи од разноразних европских фондова који форсирају будибогснама пројекте, на пример хомосексуализам у Србији 1804–1918! Трећа групација зависи од шефова пројеката и директора института, што условљава њихову ограниченост у размишљању.

У таквим условима тешко је поставити темеље сећања на велике трагедије, а још теже сачинити научно-истраживачке пројекте о, на пример, ратним страдањима српског народа.

ВАТИКАН ПОЛИТИКУ НЕ МЕЊА
Стиче се утисак да је прећуткивање српских жртава из давних и скорашњих ратова испуњење неке преовлађујуће политичке воље, па нам се зато догађају ствари сличне оној о учешћу СПЦ у заједничкој Комисији за испитивање кривице блаженог Алојзија Степинца. Како тумачите и коментаришете случај Степинац где смо већ „дали аутогол“?
— Добри познаваоци ратних страдања знају да су победници у ратовима преувеличавали своје жртве из више разлога, осим осталог, и ради наплате ратне штете. Тако је и у случају тврдњи о ратним жртвама Краљевине Србије, а о обиму у Другом светском рату и да не говоримо. Ако знамо да су Јевреји формирали своје научно-истраживачке, архивске, музејске, пропагандне и друге институције, треба поставити питање зашто већ један век политичке елите не дозвољавају то и нама Србима.

Мислим да је припадницима садашње политичке власти међу Србима нешто сасвим друго у првом плану. Одбрана националне историје, која укључује велике трагедије и страдања, је веома подложна манипулацијама и нападима са непријатељских страна. Кад је реч о утицају Римокатоличке цркве, нарочито у Независној Држави Хрватској, са посебним освртом на надбискупа загребачког Алојзија Степинца, мислим да је ту и политика умешала своје прсте, управо онако како тврди неколицина добрих познавалаца односа Српске Патријаршије и званичне власти у Србији. Сматрам да је пропуштена прилика да у директном разговору са обожаваоцима лика и дела надбискупа Степинца кажемо да је он био припадник удруженог злочиначког подухвата, како то данас говоре у Хагу.

Моје учешће у тој причи је јавности одвећ познато. Није познато зашто сам и како искључен, ко је био иницијатор те работе, по чијем налогу је цео посао просто речено отаљан! Одговори ће бити јаснији када се све то стави у шири контекст актуелне удворичке политике врха Србије према Хрватској! На овом месту не бих да отварам проблем послушника из САНУ који су на услузи политици државног врха.

Јасно је да је Католичка црква и Римска курија дала пун легитимитет НДХ, али је у садашњим настојањима хрватског државног и врха са Каптола приметан покушај ревизије историје истребљивања Срба у Хрватској. Које су то тачке на којима неоусташка пропаганда покушава да промени историју и где је ту српска наука и политика?
— Ревизионизам у Хрватској је очигледан процес. Ватиканска вековна политика се не мења. Кад је реч о Балкану, то јест о православним Србима, Римокатоличка црква помаже оне који ће да помогну њену мисију у стварању „једног стада“ које би предводио римски папа. У том контексту треба посматрати и ватиканску политику према савременој Хрватској коју спроводи виши клер.

Ново усташтво је део те политике али и сасвим других политичких фактора који долазе из Европе, у првом реду из Велике Британије и Немачке. Добро је познато да су Британци од почетка Првог светског рата подржавали хрватску политику, од Стјепана Радића, Владка Мачека, Анте Павелића, Ивана Шубашића до данашњих дана, јер им је она користила у антисрпској стратегији. Немачка има сасвим друге разлоге: одговорност за све злочине треба пребацити са нацистичке политике на њихове локалне сараднике.

СЛАБА ВАЈДА ОД САНУ
Да ли постоји политичка воља државе и жеља са сарадњом СПЦ и САНУ да се у заједничком напору створи јединствен научни, морални и политички фронт према покушајима негирања злочина над Србима?
— Сматрам да Српска православна црква чини готово све оно што је у њеној моћи када је реч о сећању на прошлост. С друге стране, уз дужно поштовање институције, САНУ је прост збир стручних одељења, личности из разних струка, различитих и супротстављених политичких опредељења. Академици су углавном у осмој деценији живота. Од такве институције не видим готово никакве користи када је у питању однос према националној прошлости.

ТОНЕМО КА ДНУ
Колико су у овим модерним процесима злочини геноцида у систему логора Јасеновац главна карта коју Србија још није одиграла како треба? Правимо ли опет уступке издајући своје невине жртве?
— Политика у савременој Србији у много чему представља само прости наставак оне која је вођена у комунистичкој Југославији. У том контексту треба посматрати однос свих политичара од распада Југославије до данас према не само Јасеновцу него према Независној Држави Хрватској. Изузетак у свему овоме представља Српска православна црква, која у оквирима своје мисије подсећа на велике трагедије кроз посвећења мученика, зидање храмова посвећених новомученицима...

Како се Музеј поставља према српским жртвама у последњим ратовима на тлу бивше Југославије?
— Музеј жртава геноцида у свом генералном програму активности ограничио се на светске ратове и распад Југославије, то јест на 20. век. Мали број запослених нас ограничава најпре у прављењу планова, а потом и у извршавању. Без обзира на све тешкоће, Музеј се „огласио“ о ратним страдањима у Босни и Херцеговини кроз округле столове и конференције, зборнике радова, пригодним изложбама о великим трагедијама, као што је „Олуја“.

Ваше питање би требало да се постави директорима четири института у Београду и шефовима научно-истраживачких пројеката, у којима је запослено више од 100 доктора историјских наука.

Део најављеног дијалога о Космету требало би да расветли оно што нам се дешава последњих деценија: лажно оптужени за највеће злочине претрпели смо највеће жртве и у највећем броју напустили вековна српска подручја. Имамо ли политичке воље, интелектуалне снаге и општенародни полет да капитулантску политику на делу, претворимо у српски препород?
— Српски народ је у дубокој моралној кризи. Уосталом, два дана узастопно погледајте насловне странице штампе у Србији. Саберите злочине у породици, прихватите чињеницу да је државни врх криминилизовао народ од дна до врха, да систем дрогира омладину, а прост народ ријалитијима. Поред такве црне слике о Србији и српском народу постоје групе и појединци који се нису предали. Уосталом, зар српски народ с друге стране Дрине, и поред великих трагедија, није створио своју државу са свим атрибутима вере и нације.

Једнопартијски плурализам, беспоговорна послушност вођи…  су нешто што нас спречава да идемо напред ка бољитку. Овако, сигурно тонемо ка дну. А онда?

НАДА У ПРОЈЕКАТ СТАРОГ САЈМИШТА
Као Музеј жртава геноцида шта вам је све у плану и имате ли идеју и новац како то да остварите не би ли смо се макар мало приближили ономе што рецимо за јеврејске жртве чине у Јад Вашему?
— Јеврејски однос према страдању народа је веома видљив у разним формама. Њихова најпознатија институција Меморијални комплекс Јад Вашем има више од 800 запослених (Музеј жртава геноцида има шест), постоји више од пет деценија и не назире се крај истраживачких пројеката. Радници Музеја жртава геноцида учествовали су у скуповима, округлим столовима, конференцијама у Јерусалиму. Желимо да сарадњу подигнемо на виши ниво, крајем године очекујемо извесне договоре…

Пројекат о меморијализацији Старог сајмишта може бити веома добра прилика да овде применимо бројна искуства првенствено Јевреја, потом и других сродних институција у Русији, Немачкој.

Аутор Радивоје Пеца Петровић


Извор GlobalSerbia.com, 16. септембар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.