Menu
RSS

СОЊА БИСЕРКО: ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ БИЛА НАША ПРВА ЕУ

sonja biserkoХрватски и српски национализам су били најважнија полуга у југословенским односима

Читав регион бивше Југославије се налази у регресији, неспособан да изведе закључке из бруталног распада те државе, каже у интервјуу недеље Радија Слободна Европа (РСЕ) председница Хелсиншког одбора у Србији Соња Бисерко.

Хелсиншки одбор управо је објавио зборник анализа “Југославија у историјској перспективи”. У том делу експерти са простора некада заједничке државе анализарају успон и разлоге краха југословенског државног експеримента.

„Ово је први заједнички, регионални, научни пројект, који је ушао у анализу сваке појединачне федералне јединице и покрајине. Све са циљем да се види како је ко ушао у Југославију, како је ко партиципирао у тој држави и најзад, како је из ње изашао“, објашњава Бисерко.

Колико је књига корисна у овоме тренутку када, практично, у свим државама насталим распадом бивше Југославије политичке елите имају амбивалентан став према југословенском искуству?

— То како се данас перципира Југославија, пре свега са негативном конотацијом, је резултат тога што све те нове државе нису успешно завршиле своје транзиције, нису успеле да сагледају или савладају проблеме који су настали бруталним распадом, који је оставио дубоке трагове на људе.

У том смислу посебно Хрватска и Србија имају проблем у стављању Југославије у контекст из којег би извукли неке лекције и користи. Посебно је друга Југославија била у функцији модернизације овог простора. Многе тековине те модернизације су данас поништене и иде се у другом правцу, пре свега у конструкцији идентитета тих држава. И том контескту посебно говоримо о односу према антифашистичкој традицији. Антифашистички покрет је, чини ми се, јачи у Хрватској с обзиром на бројна таква друштва која тамо постоје и на чињеницу да је Хрватска имала два председника - Месића и Јосиповића који су врло речито и врло упорно заговарали антифашистичке вредности.

Упркос низу догађаја кроји крајње забрињавају као што је, на пример, чувена табла са поздравом „За дом спремни“ у Јасеновцу?

— Јесте, али у том случају говоримо о једној групи која је заузела јавни простор и која, у функцији унутрашњих обрачуна, у овом моменту има врло негативну конотацију по Хрватску и хрватско друштво.

У Србији је много дубљи антијугословенски став зато што се прескаче и прва и друга Југославија и некако се та нова конструкција идентитета, пре свега, ослања на славну прошлост, на средњи век и на покрете и личности које су везане за Други светски рат, тојест за крајње десничарске, екстремне, фашистичке покрете у Другом светском рату. То је неповољан тренд зато што додатно искључује све мањине у земљи, али и суседе који то на други начин перципирају.

Остају ли хрватски и српски национализми најпроблематичнији национализми на Балкану?

— Да, сигурно. Увек су и били најважнија полуга у југословенским односима. Ипак, у овом моменту је врло важно истаћи да Србија не прихвата нове реалности у региону. То је елемент који додатно ставља Србију у средиште негативних конотација и трендова. Ту пре свега мислим на њено не прихватање нове реалности у Босни и Херцеговини, на Косову и њено недавно присуство и у Македонији и у Црној Гори, барем неких делова српских структура. То говори да је у Србији још увек активна илузија да неке ствари могу да се промене. Врло се често може чути - зашто би Србија у овом моменту доносила дефинитивне одлуке, када се цео свет налази у турбуленцијама?

Где бисте сместили албански национализам?

— Албански, поред српског и хрватског национализма, је најјачи. То су три најјача национална покрета у региону. Међутим, албански национализам није имао ту врсту деструкције и агресивности који је показао српски национализам. Међународна заједница је у међувремену умела да то контролише и да албански национализам или покрет стави у један нормалан контекст.

Сама Албанија није показала аспирације на уједињење са Косовом, без обзира што се у последње време чују тезе о „природној Албанији“ и томе слично. Албанија, када би хтела да спроводи ту врсту стратегије, као држава нема капацитет да се у овом моменту суочи са четири суседне земље у којим живе Албанци као мањине.

Постоје формална ограничења која су зацртана, на пример, и у Ахтисаријевом плану. Мислим на ограничење утапања Косова у друге државе.

— Не само то, Албанија је сада чланица НАТО-а тако да има ограничења која говоре о томе да то није озбиљна прича. Међутим, Београд врло често користи ту тезу о албанском национализму и „Великој Албанији“, али више због својих разлога, пре свега да би оправдао своје аспирације у БиХ. Врло често се теза о „Великој Албанији“ пре свега чује из Београда.

Коме данас највише недостаје Југославија?

— Југославија пре свега недостаје не као државна форма, него као врста заједничког живота, као врста неког простора у ком је је комуникација била нормална, као културни и економски простор. То су све неопходне претпоставке за функционисање овог простора и данас.

Није случајно да ЕУ инсистира на регионалној сарадњи управо из тих разлога. Зато је књига „Југославија из историјске перспективе“ и поглед на прву и другу Југославију неопходан, да би се дефинисали будући принципи регионалне сарадње, који су неопходни за аспирације постајања чланицама ЕУ.

Оно што нас учи генеза и пре свега распад Југославије јесте да су сви ти национализми, који су под формом братства и јединства били потиснути, заправо били само прикривени. Зашто је тај пројект био толико неуспешан?

— Није он био неуспешан до краја. Он је неке проблеме могао да савлада друге није. То је пре свега питање националних стратегија и аспирација, прихватање федералне формуле на којој је обновљена друга Југославија. Федерални принципи друге Југославије су били формула која је гарантовала њену обнову и њен развој до тачке када је било очигледно неопходно да се тражи нови унутрашњи споразум међу републикама. Конфедерални споразум.

Неспорно је да је Титова Југославија ипак била комунистичка држава аутократског типа, наравно не у мери у којој су биле друге државе Источног блока тог доба. Да ли је та аутократија сахранила такозвани концепт братства и јединства?

— Можете чути разна тумачења и мишљења да Југославија није успела да се демократизује и тиме преживи. Ипак, одређене форме владавине одговарају карактеру друштва или потенцијала тих друштава и то не може да се раздвоји. Не може само да се гледа кроз аутократску форму власти, а да се не узме у обзир какво смо ми заправо друштва. У том смислу, Титова Југославија, после Другог светског рата, личила је на оно што је био Совјетски Савез. Федерални устав је био под шапом врло централистичке власти.

Након Стаљинове смрти, шездесетих година, већ се јављају јаки притисци република за децентрализацијом, што значи да је Југославија ишла у сусрет томе. Седамдесетих година и Хрватско пролеће и покрет либерала у Србији и други покрети у другим републикама, су били заустављени због разних околности - и због федералне власти, и због армије, и због Совјетског Савеза. Било је пуно фактора који су у том моменту допринели да се зауставе ти процеси. Многи историчари и аналитичари кажу да је то заправо био почетак краја Југославије.

Устав из 1974. године је обухватио све њихове захтеве и био је увод у конфедерализацију Југославије. Србија је, на жалост, решила да пре свега иде на решавање националног питања.

Може ли се рећи да је Устав из 1974. године посејао ново семе раздора? Србија га је схватила као превише централистички, а остале републике као пут за ширење децентрализације?

— Управо јесте приказан у овој књизи различит поглед на Југославију, поготово на потребу њене редефиниције, односно новог аранжмана међу републикама. Од 1974. године та амбиваленција је била у самом Уставу. О томе ко има право на самоопредељење, република или народи, решено је одлукама Бадинтеровом комисијом која се определила за самоопределење република. То је била основа за признавање свих република као независних држава, с тим што је свака од њих морала да задовољи одређене критерије у третирању мањина. Свака од тих нових држава је морала донети нове законе који су у складу са европским стандардима.

Међутим, Србија није прихватила те документе и кренула је у ратна освајања, у дефинисања шта су српске етничке територије. У том смислу је окупирала 30 одсто територије Хрватске, 70 територије БиХ и на томе се стало. Заправо, сви ти мировни споразуми који су уследили били су израз воље међународне заједнице. Србија је морала да се повуче.

Оно што је разликовало искуство Титове Југославије у односу на друге државе Источног блока јесте изузетно жива и динамична спољна политика. То посебно наглашава Твртко Јаковина, један од аутора у књизи о којој говоримо. Да ли то наслеђе Југославије покушавају актуелни балкански лидери да преузму? И они воде изузетно динамичну политику, која је изгледа и по укусу ЕУ?

— Мислим да је политика Јосипа Броза Тита била аутентична, израз његових способности и државничког капацитета, што на жалост садашњи лидери у региону немају. На неки начин била је својеврсни израз југословенске позиције између два блока, посебно након разилажења Југославије са совјетским блоком. Значи Тито је успео да пласира Југославију на међународну сцену на начин који је превазишао њене објективне могућности. Југославија је дуго година заузимала значајно место у међународним односима које је било и те како важно, кроз покрет несврстаних. Била је присутна у свим могућим форумима и имала је врло интензивну међународну улогу.

Да ли актуелна глобална подела, која подсећа на хладноратовску, актуелизује питања несврстаних?

— Мислим да је то завршена прича. Мислим да садашња ситуација не подсећа на хладноратовску ситуацију већ се у ствари пред нама ствара нови светски поредак, који ће бити мултиполаран, не биполаран, много компликованији и много тежи за мање земље које нису у могућности, или немају капацитет, да воде своје политике како ваља. То важи за све балканске земље зато што нису способне да сагледају важне елементе које је Југославија, као држава, била способна да обезбеди. Ту пре свега мислим на безбедност.

Данас се иде у правцу чланства у НАТО-у. Србија се и даље опире томе. Врло је важно за Балкан да буде под једним безбедносним кишобраном или под једним европским кишобраном који би гарантовао интеграцију региона без већих несугласица. Наравно, тај оквир такође гарантује врсту нормализације односа и евентуалног помирења, што је иначе врло дуг и компликован процес. Уколико се Балкан подели на више интересних сфера мислим да ћемо остати у стању у коме смо сада.

Мислите да је тај ризик велик?

— Он реално постоји, међутим Србија нема велики избор зато што је окружена земљама које су чланице НАТО-а, неке од њих су већ и чланице ЕУ. ЕУ обезбеђује вредносни систем, економски и политички, који гарантује просперитет овом региону.

Један велики део српске елите је сада, барем вербално, више оријентиран према Русији и евро-азијском савету. Може се рећи да је то више илузија и да у овом моменту показује фрустрацију српске елите која није способна да се окрене либералним вредностима, које су на жалост доведене у питање и у самим развијеним демократијама. У том хаосу, управо тај део елите који није способан за демократске вредности, у овом моменту, добија на замаху.

Чини се да су све балканске елите савладале лекцију, коју пре свега Србија није била у стању да савлада деведесетих, да оно што се догађа у региону добрим делом и јесте рефлексија односа међународне заједнице према овом простору?

— Наравно. Међународни фактор је био активан актер југословенске кризе од самог почетка.

Колико ће се тренутне међународне прилике, пре свега у случају референдума у Каталонији, можда на неки начин одразити овде?

— Југословенска криза је занимљива из више разлога и она је планетарно била покривена, и медијски и аналитички. Бројне књиге су објављене у свету о Југославији. Ипак, мислим да је измакла једна важна констатација а то је да је Југославија била најава неких трендова који постоје и који су данас много видљивији у свету, као што су децентрализација, политике идентитета и томе слично.

Каталонија није исти случај као Косово и Југославија, али у сваком случају представља један део тренда унутар ЕУ, а то је регионализација, која је била успорена и замрзнута због биполарних односа. Мислим да је Мадрид врло погрешно реаговао на све оно што се тамо дешавало. Вероватно ће то бити једна важан претпоставка за даљу радикализацију од стране Каталоније.

Може ли се поправити негативан ефекат одлуке Мадрида да употреби силу у Каталонији?

— Може доћи до врло озбиљних размимоилажења унутар саме Шпаније. Мислим да ОЕБС може да одигра, и треба да одигра, важну улогу и да успостави дијалог. Мислим да и унутар саме Каталоније постоје дубоки резови у погледу референдума и самосталности. То се требало довести на ниво неког дијалога и унутар Каталоније и између Каталоније и Мадрида.

Отвара ли Каталонија нека друга питања? Чини ли актуелнијим питања Јужног Тирола, Кипра, Баскије ...?

— Наравно да ће се у целој овој ситуацији појавити различити покрети, али они имају различите шансе. Врло је важно да се реформулисање односа унутар сваке земље у ЕУ и унутар саме ЕУ, води на начин који рефлектује реалност. Мислим да на светској сцени, на нашој сцени поготово, недостају људи од формата који умеју да мисле о будућности. Мислим да су још увек сви заробљени статусом кво, променама услед великих тектонских поремећаја који се десио у свету након пада Берлинског зида, који није само био поремећај за Исток, већ и за Европу, за нас, за САД и све континенте. Политичке елите у свим тим земљама још увек бране статус qуо и врло често се то заврши у насиљу.

Заиста, док набрајамо елементе о којим говорити, све подсећа на југословенски случај. Мислите ли да ЕУ, а неки аутори то стално потцртавају, све што треба да научи може да научи из примера Југославије и њеног распада?

— Југославија је била наша прва ЕУ обзиром на сложеност, на све оно што је било потребно да би се компромисом решавали проблеми. Наравно да је недостајало пуно, управо оно што је овом књигом указано, да људска димензија у свим тим друштвима није била довољно истраживана. У сваком случају књига „Југославија у историјској перспективи“ упозорава на сложеност друштава, и у Југославији и у ЕУ. Друго, и у самој ЕУ су земље различитих демократских нивоа.

Некако се веровало да је тај унутрашњи капацитет одбране европских друштава, далеко јачи, неупоредиво јачи у односу на оно што смо имали у Југославији.

— Проширење Европе на исток и на југ десио се превише брзо. Илузија да ће све то да се демократизује врло брзо, наравно је била само илузија, обзиром да су конкретни проблеми, у свакој од тих земаља, били много дубљи. Нису створили механизам који би гарантовао одређене контроле и рад са друштвом.

ЕУ је углавном усмерена на комуникацију са владама. Ми из цивилног сектора знамо колико је тешко доћи до њих, у смислу порука и свега онога што одређено цивилно друштво или организације својим радом доносе или знају. То је тај механизам који недостаје у ЕУ. Вероватно ће у некој реформи, која се најављује, бити више механизама који ће бити у стању да контролишу земље као што је сада Мађарска или Пољска. Механизам који би био у стању да ограничава екстремне популистичке покрете. У турбуленцијама и у великим превратима популизам добија на снази. Обзиром да нико не нуди ништа конкретно, популизам је увек најјачи.

Очигледно нема имуних?

— Нема имуних. И друго, либералне демократије су много јаче зато што ти такви лидери много лакше доносе одлуке без демократских механизама.

Да ли вас је изненадио покушај српске политичке елите, председника Александра Вучића и премијерке Ане Брнабић, да политички капитализују оно што се догодило у Каталонији? Њихова реакција је била оштра. Тражили су реакцију Брисела и ЕУ, тражили су извињење од ЕУ и директно то довели у релацију са косовским питањем.

— Мислим да је то у ствари само једна врста поентирања ситуацијом која није ни слична, нити адекватна. Косово је специфичан случај због државног терора који је тамо континуирано примењиван, да поменем само овај од осамдесетих година. Укинута је аутономија, избачени су Албанци из свих институција, избачени су из изборних спискова, доведено је до ситуације када је НАТО интервенција била једини начин да се спречи егзодус и протеривање Албанаца са Косова.

Почињени су страшни злочини над Албанцима.

— Данас се о томе не говори. Говори се само о српским жртвама и не доводи се НАТО интервенција у везу са политиком коју је Београд проводио на Косову. О НАТО интервенцији се говори као о некој освети света против Србије зато што је везана за Русију. Уопште се не доводи у контекст и не везује се за оно што се дешавало на Косову. Има ту још један елемент који је важан, та фрустрација да је Запад стао на страну Албанаца, који су очигледно били жртве у том моменту.

Да ли је то политичка шминка или Брнабић и Вучић заиста верују да је реч о истим процесима?

— Мислим да они користе сваку ситуацију, обзиром да је Београд под великим притиском и једне и друге стране, и Русије и ЕУ.

Шта би смо ту препознали као разлог? Политички популизам поново?

— То је све време на делу.

Наслов есеја Мрике Лимани о Косову, у књизи „Југославија у историјског перспективи“, је „Против колонијалног статуса“. Јасно говори у којој се позицији Косово налазило 1991. године. Али то је нешто што српска јавност, не да никада није узела у обзир, него не препознаје као тему. О периоду тешке дискриминације Албанаца на Косову, о тих десет година, уопште се не расправља. Кога сматрате за то одговорним? Политичку и интелектуалну елиту?

— Све заједно. У нашој јавности су медији у великој мери допринели да се искривљује слика о томе кроз шта су све сами Албанци прошли деведесетих година, посебно за време интервенције НАТО, колико је Албанаца убијено. Морам да подсетим на хладњаче у близини Београда и на масовне гробнице, које нису све ни откривене.

Некако се стално селективно користе одређени подаци. Пре свега се инсистира на српској жртви. На жалост, у целом региону се инсистира на статусу жртве. Кад си жртва, нема одговорности нити жеље да се сагледају проблеми у правом контексту. У том смислу Србија себе своди на меру из које није могуће нормализовати односе са регионом, обзиром да регион има своју перцепцију о ономе што се дешавало деведесетих.

Србија стално истиче да је фактор стабилности, али она је истовремено и фактор нестабилности, као што је била деведесетих година.

То је тај стални апсурд. Са једне стране страсти међу политичким елитама у државама бивше Југославије су врло негативне. Управо је отказана посета Александра Вучића Загребу. Истовремено су сви на европској агенди. Из Брисела се аплаудира за оно што се практично мање-више у свакој држави ради на европском путу. То је апсурд који јавност, у најмању руку, збуњује.

— Ратови деведесетих су оставили страшне последице на сва друштва у региону. О људској димензији се мало прича. Не само оних који су убијени и протерани, него генерално. Мислим да је цео регион истрауматизован. Ни ЕУ, али наравно ни појединачне владе, нису радиле на томе да се стереотипи једни према другима деконструишу, да почне нека позитивна кампања која би отворила простор за приближавања тих друштава.

Биланс свих тих друштава је стравичан зато што нико није ушао у те проблеме, нити постоји довољно стручних служби које могу тиме да се баве. Рецимо избеглице или масовно породично насиље је проистекло из те фрустрације....

Суђења за ратне злочине се одржавају само да би постојала.

— На жалост ни Хашки трибунал није успео, нити је то била његова функција, нити је било политичке воље у региону, да се искористи као начин увођења правне државе. Да се оно, што се на том Суду дешавало и доказивало, пренесе у нашој јавности. Да се кроз јавни дијалог људима укаже на то што се десило. Мислим да је неопходно.

Управо овај пројект, ова књига, јесте због тога да се помогне младим људима, који излазе из школа без икаквог знања, без икаквог референтног система за оно што се десило, да просто покушају да схвате шта се догодило. Ово није књига која нуди дефинитивну дијагнозу, али јесте покушај да се направи увид и да се младим људима олакша разумевање. Да им се дају смернице, кроз разне библиографије и све што је у овој књизи, да сами траже одговоре.

Шта је овде одговор на питање зашто млади тако мало знају о прошлости Југославије? Да ли због тога што се у образовању ова епизода прескаче или посматра једнострано или то што заправо њима нико о томе не говори, ни породица, ни медији...?

— Није у питању само образовни систем, који је проблематичан, него цео јавни простор, дискусије и наративи који се користе. Они заправо делују у супротном правцу. Они их фрустрирају до те мере, да чак и када не знају о чему се ради, они реагују негативно на оне друге.

Нико их не учи, и то је занимљиво, да та Југославије, уз све критике, како научне, тако и из перспективе људи који су живели у тој земљи и претрпели због њених слабости, ипак јесте била модел успешног суживота. Занимљиво је да се нико не хвата за ту чињеницу, која је неоспорна у односу на Југославију?

— Напротив. Наше националне политике иду у супротном правцу. Наше политике нису инклузивне и може се рећи да се иде на стварање етничких држава, без обзира на бројана стања мањина у свакој појединачној земљи. Закони о мањинама се користе и имплементирају у сасвим супротним правцу. Нема тачке интеграције за мањина у овом друштву, и не само за мањине, него и за све другачије групације.

То је већ стање свести код политичких елита? Преовлађује непријатељство према другом?

—Да.

Та два краја истине о Југославији се потпуно занемарују, а чини ми се да их Хуснија Камберовић, један од аутора у књизи „Југославија у историјској перспективи“ одлично прецизира. „Иако је социјалистичка Југославија са многих модернизацијских становишта, остварила вредности које су цивилизацијски биле без преседана у историји јужнословенских народа, није створила политичку културу и политички систем који би могао бити способан да издржи кризне притиске изнутра и споља“, пише он. Ово ми се чини као истина о тој Југославији.

— Јесте сигурно. Требало је много више времена да би се достигао један ниво политичке културе који би обезбедио то о чему Хуснија пише.

Али ти цивилизацијски домети, институције које су изграђене, привредни и економски напредак, еманципација жена, о томе се не говори?

— Не говори се ни о каквим достигнућима друге Југославије јер у садашњим перцепцијама наших елита Југославија је просто негативни историјски пројект. Таква квалификација даје простор свим фашистичким покретима или десничарским покретима у свим бившим републикама. То на неки начин релативизује и сам југословенски антифашизам који је био јединствен у Европи. На том антифашизму је данашња Европа изграђена. Он добија поново на важности, управо због свих ових покрета и феномена који су моментално у Европи на делу. Поново добија на реафирмацији, као темељна вредност Европе.

Уколико узмемо управо недавне резултате избора у Немачкој, можемо ли рећи да на Балкану добија више на значају него у Немачкој, на пример?

— Сигурно да ће улазак десничарске партије у немачки парламент довести до неких промена унутар саме Немачке, али сумњам да ће та партија добити простор или замах у друштву које већ сада протествује против њих. Верујем у демократски потенцијал Немачке.

То је феномен који је више везан за мигранте и чињеницу да је Немачка прихватила милион миграната. На том таласу су и Бреxит и Трамп и та мала партија у Немачкој добили одређену подршку. Међутим, код нас су десничарске партије мејнстрим, тако да смо ми у обрнутој ситуацији. Код нас су напредније партије или групације тотално маргинализоване и демонизоване. Увек се везују за комунизам.

Колико су три десне политичке снаге доминантне у БиХ? О БиХ се посебно говори као о једном од највећих изазова прве и друге Југославије у овој књизи.

— Један национализам генерише други. БиХ има три заједнице, три политичке групације, које су предвођене националистичким елитама. Оне опстају све ово време зато што хране једна другу. Босанско питање није само регионално или босанско питање, већ и европско.

Концептуално говорећи, питање је да ли ће Европа наставити да живи као мулти-културално и плурално друштво или ће се завршити на ентитетима, етно државама или како то већ зовемо. То је велико питање. На то још увек нема одговора.

Који је тренутно најпроблематичнији национализам у БиХ?

— Рекла бих да је и даље најпроблематичнији српски национализам.

Верујете ли Александру Вучићу да може пацификовати Милорада Додика?

— Мислим да може, ако то жели. Ту је један мало дубљи проблем. Српске елите су генерално у Србији такорећи уверене да је само питање времена када ће се Република Српска одвојити од Федерације БиХ. Не ради се само о политичкој елити која је моментално на власти, него се ради о свим тим разним центрима моћи који заправо имају продужену руку у БиХ и подршку саме Русије, која подржава Додика и на неки начин одржава статус кво у БиХ, који заправо не служи функционалности те државе.

Русија у овом моменту све то ради и делује због својих властитих интереса и проблема које има у свом суседству. То је просто модел који ће она примењивати у свим суседним земљама којима је окружена. Балкан и ова друштва су врло фрагилна и рањива, врло је лако манипулисати разним лидерима попут Додика. Његово опстајање на власти је пре свега омогућено том подршком.

Актуелна политичка елита у Србији је изградила свој кредибилитет на реализацији европске агенде и стварању осећаја да они могу бити брана од негативних утицаја, односно утицаја који могу довести у питање европску агенду, без обзира да ли говоримо о Русији, као спољном фактору, или од унутрашњих утицаја екстремних кругова у самој Србији. Мислите ли да је Александар Вучић заиста врло успешан на та два поља?

— Он се веома успешно преставио као проевропски оријентисан политичар. Мора му се признати да је направио искораке пре свега у погледу косовског питања. Међутим, много већи проблем у Србији јесте опозиција која није подржала тај део око Косова, него га управо на томе жели рушити. Он ће сада бити у ситуацији, ове јесени, да уради нешто по том питању. Видећемо као ће се понашати опозиција.

Мислим да је европска оријентација овде прихваћена шире. Она се на један погрешан начин овде пласира и то пре свега због неадекватне медијске политике, поготово оних медија који су под контролом режима. То значи да они делују супротно ономе што Александар Вучић јавно изјављује о европској агенди Србије. Они то минирају свакодневно. То је та неуверљивост која стално доводи у сумњу јавност.

Може ли се на тај начин отићи још даље у европским интеграцијама, када водите до те мере амбивалентну политику?

— Не још дуго, ја мислим.

Зашто? Вучић је на председнички изборима у априлу освојио више од 55 одсто гласова. Рекло би се да савршено функционише.

— ЕУ и Немачка још увек играју на Александра Вучића као јединог политичара који је у ситуацији, ако хоће, да Србију води у том правцу. Он је до сада показао одређене резултате у том погледу. Међутим, проблем је унутрашња демократизација земље која је крајње проблематична и као што видимо, на свим пољима не функционише.

То је тај несклад између онога што он обећава и ради на једном нивоу али имплементација тога у живот је заправо нешто што не прати ту врсту његове реторике. Али у једном моменту ће морати да одлучи у ком правцу Србија иде. Истовремено се Србија наоружава, добија војну опрему од Русије, а са друге стране има највиши облик сарадње са НАТО-ом. Та политика неутралног статуса Србије је тотално недефинисана.

Овде би се поново мого позајмити цитат из књиге „Југославија у историјској перспективи“. Владимир Глигоров анализира разлоге економског дебакла друге Југославије и долази до тренутних прилика. Констатује да тренутно националистичке и аутократске снаге, које преовлађују у државама бивше Југославије, ипак нису толико снажне као што су биле у време разградње заједничке државе. Рекло би се да је то таман толико оптимизма да може да се преживи?

— Овде је већи проблем што те друге снаге нису довољно артикулисале и дефинисале своје политике. На неки начин су свим тим негативним, пропагандним политикама националиста стављене на маргину. Сваки помен бивше земље се ставља у негативан контекст, као да то није искуство из кога треба да се извуку некакви закључци и некакве оријентације које су давале резултате.

Недостаје већа солидарност међу медијима, новинарима, као једним могућим каналом који би могао да утиче на ту атмосферу у свим овим друштвима

У том смислу сматрам да су ти национализми више питање политичких елита које на тај начин одржавају себе на власти. Недостаје већа солидарност међу медијима, новинарима, као једним могућим каналом који би могао да утиче на ту атмосферу у свим овим друштвима. Требало би извршити деконструкцију негативних стереотипа. Када идете на разне друге нивое, а ми то знамо кроз наш рад са цивилним секторима на свим странама, постоји велики интерес за сарадњу, поготово младих људи, затим на културном нивоу. На жалост, државе то не подржавају. На индивидуалном, спонтаном нивоу, много ствари се одвија. Наравно, то није довољно да се створи економски и културни простор.

Сматрам да је национализам на свим странама метастазирао, што је опасно уколико се не појаве нове политичке снаге, које ће бити способне да артикулишу другачије политике.


Извор Радио Слободна Европа, 7. октобар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.