Menu
RSS

ДА ЛИ ЈЕ ПЕТИ ОКТОБАР РЕПРИЗА 27. МАРТА?

peti oktobarИ 27. марта и 5. октобра операцију је водила једна обавештајна служба

Неспорна улога иностраних тајних служби у организовању пучева у Југославији. Светске силе режирале и платиле два највећа преврата у модерној српској историји

Значајна дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много, много година касније. Такав је случај и са 27. мартом 1941, а по свему судећи, и 5. октобром 2000. године. Исправно сагледавање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје.

О првом мартовском догађају од пре 76 година написано је неколико десетина књига, што у земљи, што у дијаспори, које су изузетно противречне. Једну групу аутора чинили су пучисти и њихови симпатизери, који су бранили своју улогу и релативизовали последице. Подршку им је здушно пружала комунистичка власт. Неке је, као генерала Симовића, наградила пензијом и безбедним повратком у Југославију. Другу групу су чинили чланови оборене владе, који су, иако малобројнији, упорно покушавали да докажу исправност својих капиталних одлука. У трећој групи били су званични југословенски историчари и публицисти, који су глорификовали улогу Комунистичке партије Југославије у дешавањима око 27. марта.

Збивања у српској престоници 59 година касније, 5.октобра 2000, нажалост су много сиромашније забележена. Делимично због недовољне историјске дистанце, а много више из интереса и кукавичлука, добро умотаног у дивљење, и некритичког хвалоспева живим актерима.

Појаву књига новинара британског Скај њуза Тима Маршала "Игра сенки: Петооктобарска смена власти у Србији", Милана Ст. Протића, историчара и функционера ДОС-а, "Лица и наличја - Изневерена револуција", и Миодрага Милета Исакова "ПраДОС" углавном је дочекало - ћутање.

Изостале су отвореније политичке анализе, нарочито Маршалових тврдњи, а на њих се готово нико није осврнуо. Према овом сведочењу, показало се да су западне силе, односно њихове тајне службе, припремиле, извеле, па чак и платиле преврат којим је српска опозиција сменила Слободана Милошевића и његов режим. Једина порука књиге Тима Маршала јесте: "Србијо, погледај себи у очи и буди искрена!"

Непосредно после 5. октобра, Мирослав Свирчевић, из Балканолошког института САНУ, у британским архивама је дошао до сета непознатих докумената о 27. марту која бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.

Само на први поглед ова два открића у српској јавности немају никаве узајамне везе. Напротив, она потврђују смелу тезу о повезаности догађања 27. марта 1941. и 5. октобра 2000. године.

Срби су поново пронашли своју душу, узвикнуо је сер Винстон Черчил 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кемпбел јавио да је пуч у Београду дефинитивно успео. То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: "Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа!"

Нешто доцније огласиће се и Вилијем Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (ЦИА), човек који ће се јанура 1941. године наћи у Београду и упознати кључне пучисте: "Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године, јер смо ми ту револуцију купили."

А три дана пре пуча, у Београд је стигао шифровани телеграм: "Став кнеза-намесника показује такво безнадно осећање нереалности да се од њега ништа не може очекивати. Имате пуно овлашћење за било коју меру коју сматрате да је исправно да предузмете да бисте помогли промену владе или режима, чак и путем државног удара."

Телеграм, под број 4, Џорџа Тејлора, специјалног агента кога је лично Черчил крајем 1940. послао у Београд, за нас је најинтересантнији: "Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга... Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац!"

Агенти су исплаћивали сараднике по Београду, од новина до политичких странака. Документа која је пронашао Мирослав Свирчевић кажу: Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут "Правде", имале су 150.000 динара месечно, а неке друге узимале су апанажу у натури, односно у олову, без кога је био незамислив штампарски слог. На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, којој су такође исплаћиване значајне суме, а један од лидера, Срђан Будисављевић, био је и члан Владе. На списку се налазило и Удружење старих ратника, као и Сељачка странка Драгољуба Јовановића. Два енглеска извора спомињу да су фунте одлазиле и на рачун Српског културног клуба Слободана Јовановића и Драгише Васића.

Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје Черчилов савременик, војни историчар Лидл Харт, који је написао: "Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе", што је, иначе, црвена нит британске спољне политике.

Припреме за оно што се догодило 5. октобра трајале су месецима. Још крајем 1999. године почели су све учесталији контакти српске опозиције са државницима кључних светских сила и оперативцима њихових служби. Ако данас и није могуће открити све појединости, одређени закључци се ипак могу извући. Суштина свих тих састанака била је иста - Слободан Милошевић мора да оде са власти.

У НАТО бази у Берлину пада договор да се примени принцип Филипа Македонског, који је говорио да и најутврђенији град може да освоји само са једним магарцем натовареним златом. Српској опозицији је послата порука: Паре наше - посао ваш!

Велике суме новца годинама су улазиле у Србију. Прва шушкања су почела када су поједини активисти другог ешелона ДОС-а нагло почели да троше неубичајено велике износе. Већ 26. новембра 2000. године у "Њујорк тајмсу" је објављено да нема прецизних података о томе колико је тачно новца уложено у свргавање Милошевића.

Америчка агенција за међународни развој је тврдила да је око 25 милиона долара уложено само 2000. године. Неколико стотина хиљада долара је дато директно "Отпору" за пропагандни материјал - мајице, беџеве и слично, рекао је Доналд Л. Присли, помоћник управника ове агенције. Лидери "Отпора" су касније признали да су добијали много "тајних долара", али ту тему нису хтели да коментаришу у Вашингтону.

Један од званичника Међународног републиканског института, америчке невладине организација, Данијел Калингарт рекао је да се са лидерима "Отпора" састао седам-десет пута у Мађарској и Црној Гори, почев од октобра 1999. године.

— Део од 1,8 милиона долара, колико је Институт прошле године потрошио у Србији, директно је дат "Отпору" - рекао је тада Калингарт.

"Отпор" више није био обична студентска организација већ добро подмазана машина, подржана са неколико милиона долара из Америке, писао је "Њујорк тајмс".

А онда се појавила књига Тима Маршала "Игра сенки: Петооктобарска смена власти у Србији". Аутор пише: "Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од 60 милиона долара на финансирање опозиције... Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а немачки Дојче веле је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу."

У једном од ретких интервјуа које је дао поводом објављивања ове сензационалне књиге, новинар Скај њуза је рекао:

"Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да оде у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано. У сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској, одржан је 4. октобра састанак британских обавештајаца, службеника ЦИА и представника војне обавештајне службе Југославије. Британци су, као заштиту, повели екипу специјалаца из САС-а. На том последњем састанку требало је донети коначне одлуке о ономе шта ће се дешавати следећег дана. Људи из војне обавештајне службе јасно су рекли: "Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати."

На питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона долара на организацију 5. октобра, Тим Маршал је био изричит:

"То није никаква тајна, довољно је видети документа америчког Конгреса... А ја мислим да ви у Србији сами можете том новцу да уђете у траг."

Један од блиских оперативних сарадника покојног премијера Зорана Ђинђића сведочи да су неколико пута покушавали да уђу у траг новцу утрошеном у припреми 5. октобра. И успели су да дешифрују путеве који су "донели" 40 милиона долара. Оних двадесетак се расуло негде по Београду...

ОПЕРАЦИЈЕ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ
Целу операцију је 27. марта водила једна обавештајна служба, британска, што не значи да и друге обавештајне службе, посебно америчка и руска, нису утицале на ток тих догађаја. Готово исто било је и 5. октобра. На сцени су исте службе. Под велом тајне остаје долазак руског министра спољних послова Иванова 6. октобра у Београд. Срео се са Милошевићем, Павковићем и Коштуницом. После тог разговора Милошевић је признао пораз и Коштуница је постао председник СР Југославије.

Аутор Иван Миладиновић


Извор Вечерње новости, 8. октобар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.