Menu
RSS

СТИГЛИЦ: БРИТАНИЈА ЈЕ НА РАСКРСНИЦИ

dauningШта је највећи проблем са политикама и мерама штедње? То што никада нису донеле резултате

Као Американац који захуктавање дебате у Британији прати с друге стране Атлантика, осећам извесну завист: у Британији постоји бар привид вере да је рационална и аргументована расправа могућа. Можда неколико пробраних лекција из економске теорије и праксе заиста може утицати на даљи ток догађаја?

Пре нешто више од трећине столећа, на обе стране Атлантика започет је велики економски експеримент. Пре тога, у послератним деценијама, раст је био снажан, а просперитет су осећали сви. Дохоци у САД су расли у свим сегментима дистрибуције, а раст је био најбржи на дну доходовне лествице. Конвергенција је била очигледна. У то доба у САД су покренути велики програми јавних инвестиција у инфраструктуру (изградња мреже ауто-путева), образовање, науку и технологију – лансирање Спутњика је било велики подстицај. Обе партије су биле сагласне да су такви програми потребни, као и државна регулатива, на пример у области заштите животне средине. Ваздух се поново могао дисати, а у рекама се могло купати. Финансијска регулатива усвојена после Велике депресије осигурала је деценије финансијске стабилности: био је то незапамћен период континуираног раста од пола столећа, без финансијских криза.

Историчари се још споре око правих мотива иза економског експеримента Роналда Регана и Маргарет Тачер, али нема спора о ономе што је следило: раст се успорио, а неједнакост је почела да расте. У САД доходак је практично стагнирао за све слојеве у доњих 90 одсто. Данас је средњи доходак радника са пуним радним временом – то су они срећници који имају посао са пуним радним временом – нижи него пре 42 године. Неједнакост у Британији је била мања, а и њен систем јавног здравства (НХС) је спречио неке од тешких последица које су се осетиле у Америци, где очекивани животни век опада, нарочито за средње и ниже класе. Али Британија се 80-их година приближила САД и постала друштво наглашене неједнакости. И тако је до данас.

Укратко, теорија да нижи порези и дерегулација – отклањањем ограничења за предузетнике и подстицањем личне иницијативе – воде у нову еру раста је дискредитована. Дерегулација је донела умножавање нових метода манипулисања тржиштима и јавним политикама за потребе стварања профита и незапамћену нестабилност која је Британију и Америку већ коштала трилионе фунти и долара. Нижи порези нису донели скок капиталних инвестиција или раст улагања у истраживање и развој. Заправо, такозване економске реформе су нам сузиле економски хоризонт, а перформансе су се погоршале.

Као што показује управо завршена сезона партијских конференција, Џеремy Корбин и лабуристи са једне и Тереза Меј и њени конзервативци са друге стране нуде две различите визије. Упркос годинама стагнације, Тереза Меј је у свом говору тврдила – додуше, уз неколико ограда које се тичу регулације – да је laissez faire старог стила и даље најсигурнији пут до вишег животног стандарда. Њен предлог је да се пропали експеримент настави са још више полета. Лабуристи, с друге стране, траже нове визије и нагласак на инвестицијама. Сагласни су да треба учити на примерима из прошлости, али сматрају да економија 21. века треба да се разликује од економије из прошлог.

Шта је највећи проблем са политикама и мерама штедње? То што никада нису донеле резултате. Херберт Хувер је покушао да их примени и тако берзанску кризу 1929. претворио у Велику депресију. Видео сам неуспех тих политика и у источној Азији када сам био главни економиста Светске банке: периоди опадања претварали су се у дубоке рецесије, а рецесије у депресије. Мере штедње слабе агрегатну тражњу и обарају раст; смањују потражњу за радом, спуштају наднице и увећавају неједнакост; такође угрожавају јавне службе од којих зависе грађани у Британији. Резови јавних инвестиција у Британији не слабе ову земљу само данас, већ угрожавају и њену будућност.

Компаније које желе да опстану знају да морају инвестирати. Исто важи за државе. Земља треба да улаже у своје људе, инфраструктуру и технологију. Ако је потребно да се задужи да би то учинила, њене обавезе и дуг ће расти, али вредност активе ће расти још више, па ће биланс бити позитиван. Имамо доста простора за подизање прихода на начине који доприносе ефикасности и општем благостању. Заједно са Ницхоласом Стерном председавам у међународној комисији која је једногласно подржала предлог за увођење високих дажбина за емисије угљеника – 30 фунти по тони или више; таква такса би убрзала прелазак на зелену економију будућности. Опорезивање прихода од земље, укључујући капиталну добит, такође може осигурати високе приходе – а земљиште се не може преселити у другу државу. Британија би, као и САД, могла имати доста користи од прогресивнијег опорезивања.

Смањивање пореза на добит – и даље надметање са Ирском у трци ка дну – неће привући компаније и подстаћи инвестиције. Уместо тога, Британија треба да повећа порезе за оне корпорације које не инвестирају у земљи и не отварају радна места, а смањи их за оне које то чине. Тако ће се послати јасна порука мултинационалним компанијама као што су Старбуцкс и Аппле које се представљају као добри порески резиденти: плаћање одговарајућег удела у порезу део је њихове одговорности. Ако им се оставе садашње пореске олакшице, то ће земљу лишити потребних прихода и пружити мултинационалним компанијама непоштену предност у односу на локалне.

Економија тројке Реган/Тачер/Меј заснива се на дискредитованој теорији о преливању богатства – теорији да награђивање оних на врху доноси бржи раст, од чега на крају сви имају користи. Али то се још нигде није обистинило. Зашто би Британија очекивала да се то догоди у годинама које следе, у тешким годинама прилагођавања ситуацији после бреxита? Са укидањем приступа истраживачким фондовима ЕУ, Британија ће морати више да улаже уколико жели да очува високи квалитет својих славних универзитета – много више.

Снага сваког друштва је у људима, па има смисла развијати економију тако што ћемо поћи од основе или од средине навише. Економија знања у 21. веку заснива се на образовању и иновацијама, као и на прихватању нужности доживотног образовања. Будући да се корпорације повлаче са подручја образовања, државе ће морати да чине више, уз примену нових технологија. Универзитетско образовање мора бити доступно свима. Ускраћивање приступа образовању великим деловима становништва због претње дуговима за студентске кредите који се мере десетинама хиљада по студенту није само морално неприхватљиво, него и економски глупо.

Аутор Џозеф Стиглиц


Извор Пешчаник, 18. октобар 2017.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.